Валентин Коваљски
Напомена уредника и преводиоца текста: Поштовани читаоци, од једне сестре Рускиње, великог пријатеља србског народа, добио сам текст потписан од стране «Баћушке Константина» са молбом да га преведем и публикујем. Задивљен садржајем, на јандексу сам пронашао опширнији текст Валентина Коваљског на ту тему и превео тај текст у коме је садржано и све оно што ми је послала поменута сестра. За верујућег православног човека то је нешто нормално, али за колебљиве или неверујуће овај текст са научним доказима у чуда Господња са нетрулежним моштима угодника Господњих, може представљати иницијалну капислу за повратак Свемилостивом Богу и нашем слатком Православљу. Због тога у ова времена кад су сатанисти Србину везали и ноге и руке како пророчки предвиде свети Николај Србски, остало нам је само поуздање у Господа и Његове угоднике и у том смислу овај текст је свакако добро ширити...
† † †
Пре неколико деценија совјетски научници су приликом истраживања многих моштију светих угодника Кијево-Печерске лавре, неочекивано «открили» тајну феномена нетрулежности: испоставило се да се у моштима налазе висококвалитетна уља која немају ни масних киселина, ни неорганских фосфата, који поспешују процесе разградње.
Међутим, у та атеистичка времена плашили су се да такву сензацију саопште јавно. И тек недавно смо успели добити неоспорна документована сведочанства из руку једне Кијевљанке, кћерке кандидата биолошких наука Тамиле Решетњикове (данас покојне). Током осамдесетих година прошлог века Тамила Решетњикова је радила у саставу државне комисије за испитивање моштију, које стотинама година почивају у Лаври.
Фото: Скриншот једног одговора из интервјуа Тамиле Решетњикове
Мошти против радијације
Феномен светих моштију одавно привлачи к себи пажњу мноштва «трагача». У документарном филму «Тајне Кијево-Печерске Лавре» режисера Николаја Иљинског постоји видео запис о спелеолозима који су покушали да место где је сахрањен оснивач тог манастира – преподобни Антоније. Највероватније они нису знали (или нису признавали) завештање старца о томе, како нико не би узнемиравао његов прах. Међутим, када им је по други пут ватра која не спаљује и која је изникла из земље, блокирала пут, сва истраживања су одмах прекинута. И тада су се научници прихватили посла...
У свом раду «Савремена истраживања феномена светих моштију» кандидат биолошких наука Тамила Решетњикова је детаљно описала биофизико-хемијску природу печерских подвижника и њихов утицај на живе објекте:
«Објекти истраживања су била семена и клице пшенице старе седам и девет дана, сорте Мироновска-808. Садржај хемијских елемената у семенима одређивали су методом пламенске фотометрије на атомским апсорпционим спектрометрима «Сатурн» (СССР) и «АА-1» (ДР Немачка). Грешка инструмената према стандардима износила је 1-2 процента, број варијанти у епруветама био је од 5 до 10. Грешка приликом истраживања није прелазила 3 % на нивоу вероватноће од 0.950-0.997 ... У свим случајевима, без обзира на трајање привремене изложености, ефекат је био увек исти: семена која су се налазила у близини моштију, одликовала су се повећаним клијањем за 15-20 одсто и убрзаним развојем...
Резултати хемијских анализа су показали да чак и после краткотрајног боравка око моштију у сувим семенима се мења састав неких хемијских елемената. Тако је, на пример, под утицајем моштију светог Агапита исцелитеља, садржај цинка (штетног по биљку) умањио за 18 процената, а проценат корисних калцијума и калијума увећао се првог за 11, другог за 4 процента... Могло се претпоставити да су превасходни узроци откривених промена у семенима били процеси трансмутације, то јест, узајамног претварања атома једних хемијских елеманата у друге».
Међутим, Решетњикову је највише запањило нешто друго: «благословена» зрна, за разлику од обичних, успешно су издржала зрачење и чак су увећала зелену биомасу. Следећи експеримент био је спроведен око моштију Никона Великог: казаљка дозиметра ДП-5В, која је раније показивала 120 микрорентгена (то је била просечна радијација у Кијеву у мају 1986. године), после молитвеного обраћања преподобном Никону оштро се умањила на 50 микрорентгена! Научници су били толико шокирани, да су безусловно поверовали у силу Светог Духа. Управо тада су они открили уникално откриће: енергетска сила која долази од преподобних подвижника, «утиче на живе организме на нуклеарном нивоу организације материје»...
Они су… живи!
Према мишљењу многих стручњака који су радили заједно са Тамилом Решетњиков, мошти светих подвижника имају нетприродна својства: спонтану ауто-стерилизацију, одсуство хемолитичких (патогених) бактерија, које су веома штетне како за живи организам, тако и за мошти.
После обављене медицинске експертизе научници су утврдили да свете мошти представљају извор енергије која је непозната науци. Поред одсуства процеса труљења била је утврђена и чињеница јаког сушења ткива. За разлику од египатских мумија које су ужасно смрделе, миомирисне мошти печерских подвижника нису у себи садржале никакве антисептике: њихова хиљадугодишња очуваност није била условљена методама балзамовања (у Православљу је то забрањено), него посебне структуираности организма, што је омогућило води да без препрека испари кроз мембране ћелија чак и после потпуног прекида размене материја, то јест, после смрти.
Међутим, ни то није све: испоставило се да дуг боравак светитеља у молитвеном стању тако јако утиче на телесне атоме, да они чак и после смрти организма остају постојани емитери неземаљске енергије, која утиче из космоса на сву околину. Зафиксиравши на фотографског филму токове енергије који се емитују током молитве човека, научници су изнели занимљиву верзију: ако се у енергетски канал везе између светих моштију и космоса (читај - Бога), излије енергија молитве живог човека, онда то доводи до њеног јачања, односно до оздрављења или другог благотворног утицаја на људе. На тај начин, испоставља се, што је јача вера, то ће ефикаснији бити резултати.
Задивљује још једна чињеница коју није могуће објаснити са научне тачке гледишта: тела свештеномученика су много боље очувана него тела других светитеља који су умрли природном смрћу. Ипак, највише задивљују резултати хемијске анализе моштију који су добијени још у децембру 1988. године. Узорци су узети из великих стаклених посуда у облику посуда са мироточивим главама, које су на језику научника назване «узорцима №4, №9 и №20». Управо тада су три светилника медицине – професори Бобрик и Концевич заједно са носиоцем премије академика Паладина професором Хмељевским, саставили јединствен извештај у коме је црно на бело написано: «Хемијска анализа узорака урађена је у лабораторији Катедре за биохемију на Кијевском медицинском институту. Резултати анализе су показали: сви узорци представљају високо очишћена уља, која у себи не садрже никаквих масних киселина, што је потврђено одсуством реакција етерификације и метилованија... У узорцима нису пронађени неоргански фосфати и јони амонијака, што сведочи о одсуству процеса распадања органских материја... Истраживањем је утврђено, да узорак №20 има 20 мг беланчевина у 100 мл, узорак №9 — 13 мг, а узорак №4 — 70 мг. Овакви показатељи својствени су само живом организму…»
Преподобни Иља Муромец рођен је као богаљ
Фото: Нетрулежне мошти Иље Муромца у Кијево-печерској Лаври
Рентгено-флуоресцентна и атомарно-апсорпциона анализа омогућила је да се у моштима преподобног Алипија-иконописца чије су боје сматране чудотворним, открије висок садржај цинка, рубидијума, гвожђа, бакра, олова, живе, брома и мангана, а у моштима преподобног Агапита-лекара – велику концентрацију мангана, брома, цинка и олова. Вероватно је то повезано са њиховим професионалним занимањем – честим контактима са фарбама и лековитим препаратима који су припремљени на основу поменутих хемијских елемената.
Уз помоћ антропометријских истраживања успело се дефинисати и физичке податке о печерским подвижницима. На пример, према методу чувеног научника Герасимова откривено је да је Нестор-летописац живео између 60 и 65 година, да је био висок 163-164 сантиметра. Иља Муромец је живео — 40-45 година и био је висок 177 сантиметара. Узгред, последњи је заиста овладао огромном снагом (имао је изузетно развијен мускулаторни систем). Међутим, прве «тридесет и три године», како нам предање и приповеда, он уопште није могао да хода: од малих ногу боловао је од болести гребена (такозвана псеудокуга, инфекцијска болест - примедба преводиоца), које су довеле до неких функционалних промена у телу (задебљање лобање, повећање величине шаке у поређењу са дужином рамена...). Поред свега, епски јунак имао је неколико прелома ребара и десне кључне кости, продорну рану на левој руци, а прострелна рана грудног коша оштрим предметом (копље?), очигледно је била смртоносна за њега. (Као да је овај закључак научника у супротности са житијем свеца. Јер, колико знамо, по том житију је епски јунак умро у манастиру, а не на бојном пољу. Међутим, може се претпоставити да је погинуо бранећи манастир од најезде номада. Или ипак та рана није била смртоносна иако лекари сматрају да је морала бити смртоносна. А можда и научни подаци нису сасвим тачни, што се такође неретко догађа – примедба редактора).
На телу преподобног Тита-ратника такође је пронађен не мали број борбених траума, првенствено у лобањи: у левој крунској кости забележена је пролазна рана вретенастог облика, величине 4х1,5 цм. Од предње ивице ове повреде води линија зараслог прелома у облику мале бразде - то указује да настала рана није довела до тренутне смрти. Као што је познато, у свом предсмртном «епитафу» Тит каже да је "док је био у борби, погођен оружјем у главу, скоро смртоносним, па је због тога напустио ратовање; Мало шта сам могао учинити доласком у Печерски манастир».
Упоредна анатомска анализа показала је да је физички развој умрле браће био прилично добар: свети монаси су углавном били људи средњег и високог раста, правилне и снажне конституције. Већина њих умрла је у зрелој и „пензионерској“ доби: од 40 до 60 година. У зависности од врсте занимања, свети подвижници су имали развијене одређене групе мишића: монах Марко Печерски имао је савршено развијене доње и горње екстремитете, а иконописац Григорије десну руку, врат и леђа. Ово још једном доказује да у манастир нису ишли само слаби и старији мизантропи, већ и истински хероји...
Сваки преподобни мирише на свој начин
Приликом посете Лаври, игуман Даљних пешчера, јеромонах Василије је са поштовањем отворио преда мном ковчеге неколико светаца и чак ми дозволио да целивам уснама њихове суве руке. И – о чуда! Испоставило се да наши богоносни и преподобни оци, који вековима почивају у тихим манастирским обитељима, и даље зраче топлином. Температура њихових моштију је отприлике иста као и код живе особе!
Полако се крећући уским пролазима Даљних пешчера Кијево-Печерске лавре, дивили смо се духовним подвизима светих отаца. Од увучених у зид моштију преподобног Касијана-затворника ширила се невероватна, неземаљскоа арома. У овом даху вечности осећала се дубока мистика, способна да човека изведе изван граница уобичајеног расуђивања.
Према мишљењу монаха из Лавре, према нетрулежним моштима неопходно се односити са посебним поштовањем и пијететом. У случају светогрђа, грешник не може избећи строгу казну. О томе сведоче записи Митрополита Кијевског Петра Могиле, састављени према речима многих очевидаца. Мене је посебно импресионирала прича о немачком омладинцу Хајнриху Мансвелу: док је био у пећинама Лавре са својим родитељима, тајно је откинуо прст са руке једног од светитеља. На путу за Кијев ум му се толико помутио да су га они око њега узбуђено питали: «Ко си ти и зашто ходаш као лудак?» Признавши шта је учинио, био је приморан да се врати у Лавру и остави откинути прст на место. И тек након тога Хајнрих је осетио духовно олакшање.
Кажу да сваки светац мирише на свој начин, али само они који не само да имају добар осећај мириса, већ неуморно теже свом духовном савршенству, могу да разликују ове мирисе. Три пута годишње свете мошти Божијих угодника које почивају у Лаври облаче се у исте боје: од почетка Великог поста до Ускрса обучени су у црне црквене одоре, од Ускрса до Свете Тројице - у црвене, од Свете Тројице до почетка Великог поста – у зелене.
Мени је као изузетак од правила било дозвољено и да уђем у „светињу над светињама“ - својеврсни подземни ормарић, на чијим полицама се држе посебне посуде са мироточивим главама.[1] Први пут у животу не само да сам видео, већ сам могао и да се поклоним часној глави свештеномученика - била је то цела и благо затамњена лобања Климента Римског, једног од ученика апостола Павла, који је живео још у првом веку. Нажалост, нисмо успели да сазнамо имена других светаца чије лобање мироточе: записи о њима изгубљени су као резултат дугогодишњих атеистичких прогона и честих разарања Лавре... Од неколико десетина глава која су нам показана у Даљњим пештерама, данас их мироточи само седам. Многи монаси повезују ову чињеницу са осиромашењем истинске вере и процватом западних секти у нашој православној земљи.
Фото: Стаклене посуде са мироточивим лобањама у Кијево-печерској Лаври
- Када је, после дугих година прогона, наша Лавра поново отворена, главе Божјих светаца мироточиле су тако обилно да се једна посуда могла напола напунити за један дан, - каже отац Василије. - То сведочи о истинитости хришћанства: многи свеци, очекујући вечно блаженство, прослављени су не само на небу, већ и на земљи. Њихове нераспадљиве мошти неопходне су за духовно јачање сваког човека: молитвама нашим преподобним светитељима људи добијају исцељења и учвршћују се у Православној вери.
Предање говори да су у мрачним пећинама монашки и богоносни оци читали свете књиге, користећи светлост... сопствених руку. У зазиданим ћелијама, где би обична (световна) особа сигурно полудела, свети пустињаци су могли остати целе године без штете по сопствену психу: што су дуже тамо живели, то су се више осећали срећнијим и то је јачи постајао њихов дар прозорљивости, а снага њиховог разума само је расла.
... Савремени изглед 950 година старе Кијево-печерске лавре („малог Јерусалима“) коначно је формиран 1718. године након страшног пожара, током којег су изгореле све дрвене зграде. Лавра је уврштена на листу од 360 архитектонских ремек-дела света: 62 хиљаде јединица најређих уметничких дела чува се у фондовима Лавре, у Даљњим пештерама има 48 моштију светаца, а у Ближњим пештерама 74.
Слава Богу за све!
Извор руског оригинала: Благовест Самара
Превод са руског: Ранко Гојковић
Опрема текста: Саборник
Фото: РУНЕТ
[1] И преводилац овог текста је милошћу Господњом имао срећу да буде изузет из тог правила и да се два пута у два дана поклони чудотворним мироточивим лобањама у Кијево-печерској Лаври. Поред благодарности Богу за Његову велику милост због тога, велика благодарност и брату Јевгенију из Кијева и његовом школском другу, монаху у Лаври, коме сам својом немарношћу заборавио име – напомена преводиоца.
