Валериј ФИЛИМОНОВ
Монахиња Антонија (Гавриловна) се више од 60 година подвизавала при храму Успења Пресвете Богородице у селу Внуто у Новгородској области. Преподобни Серафим Вирицки јој је предвидео монаштво. Матушка Антонија је уз поштовање и радост причала о својим сусретима са великим подвижником: “Отац Серафим нас је сместио једно поред другог и позвао је мати Серафиму која је код њега спремала… Баћушка јој је рекао: “Матушка, погледај, стигла нам је монахиња”. Ја гледам около, нигде не видим монахињу. Гледам, гледам, а мати Серафима се смешка: “Па баћушка је за тебе рекао да си монахиња!” – “Ој” – зачудила сам се ја – “како ја недостојна”. – “Тако, хоћеш ли отићи у манастир?” – пита баћушка. А глас му је тако чудан, духован! “Али ја сам грешна… Ја сам недостојна да идем у манастир” – опет ја говорим. “Сви смо ми грешни – одговара отац Серафим – а који се покају, ти ће свети бити!”.
Тада је отац Серафим причао о препороду конкретних обитељи – Свето-Тројицко-Сергијевске Лавре, Серафимо-Дивјејевског манастира, Валамске обитељи и других. Важно је напоменути да је предсказујући о обнови Александро-Невске Лавре старац говорио да ће држава прво вратити Цркви као парохијски храм Свето-Тројички сабор, а већ касније, после много година, целу Лавру ће предати монасима. Такође је баћушка говорио да ће временом бити основан манастир у Вирици, а Лењинград ће поново бити преименован у Санкт Петербург.
Преподобни је говорио да ће доћи време када ће у Москви, Петрограду и низу других градова у Русији радити православне радио-станице у чијим емисијама ће се моћи чути душекорисна учења, молитве и црквено песмопојање…
Јелена Александровна Комарова – кћер Александра Александровича Смирнова, духовног чеда јеросхимонаха Серафима: “Много потпуно невероватног у то време су од баћушке Серафима слушали моји родитељи још током 30-их година. Старац је предсказивао да ће граду на Неви вратити његово првобитно име. Такође је говорио да ће доћи време када ће се преко радија певати молитве. Баћушка је говорио и о томе да ће се крајем века можда оштро променити клима и у Петрограду ће бити топлије него на југу…”
Из успомена Наталије Степановне Тихонове – парохијанке храма у част Казањске иконе Мајке Божије подворја Спасо-Преображењског Валамског маанстира у Санкт Петербургу који је посећивао баћушку у периоду 1945-1948. године: “Код њега би ми било тако добро да би све на свету заборављала! Отац Серафим ме јако утешио. Рекао је да ће ускоро отворити, а потом и Цркви предати Свето-Тројички сабор, а потом и целу Лавру. Ја сам се томе зачудио и рекао: “Шта причате баћушка! Како то? Па сад све ломе, чак и минирају…” Старац је одговорио: “Ето ти не верујеш, а доћи ће време када ће почети обнављати и отварати цркве, манастире, капеле… Када пођеш на освећење Тројицког храма у Лаври, сети се убогог Серафима, мене већ неће бити.
Породица Фаворских духовно се хранила код оца Серафима још у предратним годинама. Михаил Сергејевич је са нескривеним узбуђењем поделио своје успомене: “Почетком 1945. године цела породица је кренула на пут у Вирицу. Било је то свеопште славље – поново смо видели драгог баћушку, слушали тај дивни баршунасти глас, добили његов свети благослов!
Те исте године ја сам због немара “пао” на пријемном испиту на медицинском факултету и скоро сам пао у очајање. Мама се веома бринула за мене и ми смо тада отпутовали старцу. Памтим његове речи као данас: “Не брини, све ће бити у реду. За годину дана ћеш се уписати и још ћеш бити и професор”. Речи преподобног биле су пророчке…
О прозорљивости, необичној сили благослова, светој љубави и дару духовног утешења којим је овладао отац Серафим, причала је Галина Иавновна Рајевска: “Године 1948 у Никољском сабору после читања акатиста, било ми је суђено да се упознам са младим човеком Серјожом, сином свештеника. Почели смо се дружити. Био је светао, мразовити фебруарски дан. Били смо слободни од учења и одлучили смо да отпутујемо у Вирицу где никада нисмо били…
Баћушка је лежао у кревету, смешио се и говорио још док смо прилазили: “Благословим! Живећете добро, само попуштајте једни другима. Сместио нас је да седнемо и почео разговор са нама. Причао је како је био трговац у “Гостињем дворе”[1], а потом је све то одбацио и са матушком кренуо у манастир. Онда је рекао Серјожи: “Бићеш позван и у Америку – немој отказивати”. И предсказао нам је просперитетан живот у материјалном смислу. “Каква Америка?” – ја сам била у недоумици. Сергеј тек што је стигао са фронта и поред ваљенки и шињела код њега ништа више није било. Но, баћушка је све изнова понављао своје речи…
А мој муж, наставник, после 20 година је почео да плови на броду. И једном је њихов брод имао хаварију покрај обале Америке. И заиста, догодила се прилика да се дочепамо Америке и тамо радимо”.
А ево шта је испричала Олга Јаковљевна Виноградова, духовна кћер јеросхимонаха Серафима Вирицког: “Била сам код старца и оног дана када је благословио на монаштво две сестрице – Ваљушу и Нину. Касније је Валентина постала игуманија Горењске обитељи у Јерусалиму, а Нина – монахиња Пјухтицког манастира, мати Арсенија.
Оне су тада од баћушке изашле необично радосне: “Ољенка! Ми ћемо сада отићи у Пјухтицу”. Ја сам одговорила: “Девојке! Сачекајте, ја ћу сада такође поћи по благослов. Ми ћемо заједно поћи”. Ушла сам у келију и клекла на колена: “Баћушка! Благословите да се спасавам у Пјухтици. Ја знам девојке. Заједно ћемо долазити к вама у кућицу да благословите” (у то време игуманија Пјухтицког манастира матушка Рафаила са сестрама обитељи је веома желела да отац Серафим пређе к њима у Пјухтици су чак за њега изградиле специјалну кућицу).
Међутим, на моју велику жалост баћушка је одговорио: “ Не благословим! Ти по свом унутрашњем настројству не одгоовараш њиховом режиму… ја тебе благосиљам у Дивјејево! Нема везе што је сада тамо све затворено. Доћи ће време – отвориће се! Молитвама Пресвете Богродице манастир ће се обновити и мошти преподобног Серафима ће тамо почивати!”
Шта могу додати тим речима? Тада је ишла послератна 1948. година. До другог обретења моштију нашег преподобног Серафима Саровског остало је дугих 43 године… Да, и ко је у томе време могао помислити да ће се то било када десити! Ето каква је била снага вере вирицког старца, а његов поглед се простирао напред, на много, много година”.
Татјана Николајевна Анихова – научник-геолог светског гласа: “Старац нам је кроз 15 година предвидео новчану реформу из 1961. године рекавши: “Тада ће француска кифла која сада кошта 70 копјејки вредети 7 копјејки, и тако сви производи…” Баћушку је веома бринула судбина Петрограда у вези с тим што је град смештен на ниском мочварном месту и увек су могуће поплаве…”
Прича Александра Сергејевича Иванова представља још једно сведочанство необичне прозорљивости и чудесне снаге благослова вирицког старца. Сам Александар Сергејевич се не сећа оца Серафима, али говори о баћушки као о најближем и најрођенијем човеку: “Када су ми биле непуне две године, моја мајка ме је довела код великог старца. Било је то почетком 1949. године. Баћушка је погледао на мене и рекао: “Овај дечак ће бити медицинар-научник”. И благословио… После 30 година ја сам одбранио дисертацију за степен доктора медицинских наука”.
Из извештаја Петра Белавскога, настојатеља Маријенбурске цркве у част Покрова Пресвете Богородице, протојереју Сергеју Руманцеву: “… Пре свега, изражавам Вам дубоку захвалност што сте ми омогућили да одслужим Литургију и опело мени драгог усопшег оца Алексеја Кибардина са којим сам био духовно везан скоро 40 година… Желео бих да Вас обавестим о о пророчким речима старца јеросхимонаха Серафима Вирицког које су се десиле са оцем Алексејем. Отац Серафим му је прорекао да ће он скончати 15 година после кончине самог старца. И ево, 3. априла 1964. године напунило се 15 година од дана кончине баћушке Серафима и тачно после 15 година скончао је отац Алексеј (из архива Сант Петербуршке епархије).
Има још много других чињеница које сведоче о дубини прозрења догађаја у будућности од стране старца. Он је говорио да само Русија може спасити човечанство, а Вирица постати место светског поклоништва и да ће се временом овде отворити манастир.
Рођаци и блиска духовна чеда преподобног Серафима Вирицког истицали су да свакако старац није све видео само у дугиним бојама. Доле наведено пророчанство, важно за Православне, очигледно се збива на наше очи.
“Доћи ће време када неће прогони, него новац и прелести овога света одвојити људе од Бога и погинуће много више душа него у времена отвореног богоборства – говорио је преподобни. – С једне стране ће се подизати крстови и златне куполе, а са друге стране – настаће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити гоњена, а спасење ће бити могућно само кроз туге и болести. Прогони ће примити најсофистициранији, непредвидљиви карактер. Страшно ће бити доживети до тих времена. Ми слава Богу нећемо доживети, но, тада ће из Казањског сабора кренути Крсни ход у Александро-Невску Лавру”.
Овде је умесно напоменути да је после прекида од 85 година, први Крсни ход из Казањског сабора у Свето-Тројичку Александро-Невску Лавру одржан 12. септембра 2002. године на дан великог благоверног кнеза Александра Невског, још пре него што су градске власти дозволиле да се обнови та традиција. Благочестиви хришћани су тада извршили ову шетњу по тротоарима Невског проспекта.
Такође није тешко увидети да је царство лажи и зла које је обузело цео свет, већ одавно постало реалност – оно нас окружује иако се спољни препород Цркве још продужава.
Прогони су заиста добили најсофистициранији и непредвидљиви карактер, посебно на оне хришћшане који не желе да саучествују у “бесплодним делима таме” (Ефесцима 5; 10-11) – у изградњи већ светског електронског концлогора.
У низу предсказања вирицког старца чуо се прилично алармантан тон: “Ако руски народ не приђе покајању – говорио је баћушка – може се десити тако да поново устане брат на брата”.
Зар то данас не видимо на догађајима који се збивају на Донбасу и у Луганштини?
Неколико важних предсказања преподобног Серафима Вирицког записала је Марија Георгијевна Преображенска, рођака светитеља Теофана Полтавског:
“…То је било одмах после рата. Ја сам певала за клиросом Петропавловске цркве у селу Вирици. Често смо ми певачи из нашег храма долазило код оца Серафима по благослов. Једном је једна од певачица рекла: “Драги баћушка! Како је сад постало добро – рат се завршио и поново су зазвонила звона на звоницима цркава…” А старац је на то одговорио: “Не, то још није све. Још ће бити страха више него што је било. Ви ћете га још срести. Биће веома тешко омладини да се преобуче. Ко ће колико преживети? Ко ће само жив остати? (те речи је преподобни трипут поновио) Но ко жив остане како ће у тога бити добар живот…” После кратке паузе баћушка је замишљено рекао: “Ако би људи целог света, све до једног човека (поново је, као припев, те речи старац поновио неколико пута) у једно те исто време пали на колена и помолили се Богу бар 5 минута за продужење живота, да би даровао Господ свима време за покајање…”
По томе како данас ескалирају околности у свету када је Запад збацио маску доброг ујке и обнажио своје зверско лице, могућ је свакакав обрт догађаја у правцу новог Светског рата.
Расуђујући о пророчанствима, свети Игњатије Брјанчанинов говори: “Бог је променио своје дефиниције које је објавио и кроз свете пророке, попут оног пророка Јоне о Ниневљанима (Јона 3, 10); Или о Ахаву (3 Цар. 21, 29); Исаије о Језекиљи (4 Цар. 20, 1-11)… Ко је предао себе и све вољи Божијој, томе ништа није нужно знати унапред”.
У свим поменутим случајевима од стране светог Игњатија, Бог је мењао гњев на милост пошто су се поједине личности или цели народи смиривали пред Њим, остављали греховни живот и ступали на пут покајања. Све зависи од тога какав избор ће направити сами људи.
Отац Серафим је још 20-их година ХХ века посаветовао све који желе да спознају вољу Божију: “Данас је дошло време покајања и исповедништва. Сам Господ је одредио руском народу казну за грехе и док Сам Господ не помилује Русију, бесмислено је ићи против Његове свете воље. Мрачна ноћ ће надуго прекрити Земљу Руску, многе од нас у будућности чекају страдања и невоље. Зато нас Господ и поучава: “Трпљењем својим спасавјте душе своје” (Лука, 21, 19). Нама преостаје само да се уздамо у Бога и да га молимо за опроштај. Треба да памтимо “да је Бог љубав” (1 Јовнова 4; 16) и надамо се на Његову неизрециву милост…”
“Тада – учио је велики старац – само смирујући се са вољом Божијом која се понекад људима открива тек у тешким невољама, болестима и прогонима, они могу спознати сопствену немоћ и обрести тежњу ка благодатној помоћи Свише. само на тај начин се рађају истинска вера, нада и молитва, творена од свег срца у сазнању сопствене ништавности, та сама молитва која никад не остаје без одговора и која помера планине…”
Очигледно је да казна Божија због богоодступништва руског народа дејствује и данас. Морално стање савременог друштва у коме царује антихристов дух овога света, изазива велику тугу и забринутост. Нема никакве сумње да се свет муњевито приближава своме грозном и неминовном крају, а Русију снажно увлаче у изградњу јединственог глобалног царства по условима њених геополитичких противника. Унутрашњи непријатељи Русије веома су успешни у рушењу традиционалног православног погледа на свет и православног осећања, агресивно намећу култ земаљских блага, насладе и сведозвољености, обећавајући нову “светлу будућност” – “Електронски рај на земљи” који ће се показати као прави пакао.
Очигледно је да Русију неће спасити никакве политичке, економске или “технолошке” реформе, па ни било каква друга земна средства. Препород Русије је могућ само кроз повратак ка живоносном источнику Православне вере.
Какви су потреси још потребни да би се руски народ пробудио из дубоког духовног сна и дошао покајању?
Господ је даровао преподобног Серафима Вирицког многим благодатним откривењима. Описујући једно од својих духовних созерцања, подвижник је причао монахињи Серафими (Морозовој):
“Ја сам боравио у свим земљама. Бољу од наше земље ја нисам нашао и бољу од наше вере ја нисам видео. Наша вера је – изнад свих. То је вера Православна, вера истинита. Од свих познатих вероучења једино она је донета на земљу оваплоћеним Сином Божијим. Молим те, матушка Серафима, говорите свима да од наше вере нико не одступа…”
Велики вирицки старац је не једном говорио да је Русија овладала непроцењивом ризницом – она је чуварка свете вере Православне. Истинско просвећење јесте просвећење душе светлошћу Православља. Није то напредни Запад, где је крајњи циљ свега постојећег земаљско благостање човека, него Русија, блажена Русија, која је у свом повоју примила јуродство Крста сачувавши у дубинама своје необухватне душе образ Распетог Христа, Русија која га носи у срцу свом, јесте истинска светлост свету. Та света Русија која је увек живела са предосећањем небеског, пре свега је тражила Царство Божије и истину Његову и налазила се у живом општењу са Небом.
Вечна сила и лепота Православља огледа се у дивном јединству Небеског и земаљског. У Русији је Небо било неодвојиво од земље: “Човек Свете Русије је увек знао у чему се састоји вечни смисао живота и његов главни циљ је био стицање Небских блага” – не једном је подсећао своје ученике преподобни Серафим.
Живот вирицког подвижника представља читаву епоху у животу Русије. Током неколико деценија пред очима старца су се догађали значајни догађаји у животу руског друштва, који су наишли на жив одговор у његовом чистом срцу. Отац Серафим је прошао свој земаљски пут чврсто уверен да изван Православља нема спасења, нема Васкрсења и бесмртности. “Само Бога никада не заборављајте! Чувајте свете истине Православне вере, свим срцем љубите Господа нашег Исуса Христа!” – често су ближњи могли чути ове речи из уста блаженог старца.
Поштовани читаоци, надам се да ће Вам материјал који сам предложио помоћи у најважнијем – спознању Христа у светим Његовим. Надам се да ће се Господ дотаћи Ваших срца Својом Љубављу. И заједно са баћушком Серафимом желим свима спасење у животу нетрулежном и бесконачном. Земаљско – привремено, Небеско – вечно!
За детаље како је прикупљан материјал и сведочанства за моје књиге о преподобном Серафиму Вирицком, а такође и мало позната сведочења о њему, можете сазнати на адреси serafim.com.ru/site/nstr_FVP-pisatel-2015.html
В.П. Филимонов, руски писац-хагиограф, аутор Житија преподобног Серафима Вирицког и других књига о светима Земље Руске.
Превод са руског: ruskline.ru/
[1] Велики трговачки центар у центру Петрограда (примедба преводиоца)
Превео: Ранко Гојковић
