Рајко Петров Ного

 Screenshot 2022 11 28 140443

Поштовани читаоци, прошло је свега неколико дана од тужне вести о смрти Милована Данојлића и стиже вест о заласку још једног сунца србске поезије. Уместо некролога Рајку Петрову Ногу, публикујемо његову величанствену песму у којој Његоша назва бљеском наше муње у свемиру. Вјечнаја памјат великом србском песнику...

   †   †   †

Причала ми Ластавица

Кћер Лазарева

Да је својим окицама гледала

Како се на Топли у Херцег Новом

У јутарњем азуру морског ваздуха

Купао ђак Раде Томов,

Млади српски бог.

И како су га са свих страна гледале

И птице и девојке, однекуд и Иво Андрић;

Био је то трен пре него што ће

Моћно раширити епска крила и полетети

Пут неба и вечности.

Каже да ништа у свом ластавичјем веку лепше

Није видела.

 

И још ми каже Ластавица, кћер Лазарева,

Да не може разумети власт Срба, народа храброг,

Да није смела достојно да прослави двестогодишњицу Његошеву,

Онога који нас је октроисао и који нам је

Генетски код уписао.

 

Зар је заиста толики зорт

Од Дуговладајућег Велеума

Који је, кажу, подигао кажипрст

И рекао: Но, но, има да чами у оном

Зиндану у који смо га зазидали,

Кад већ хоће да буде Србин.

 

Његош, сев наше муње у свемиру,

Заувек је осветлио грбаво косовско слово

Прво и последње, и ко то слово погази,

Нема будућности. Тачка.

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com