Рајко Петров Ного
Поштовани читаоци, прошло је свега неколико дана од тужне вести о смрти Милована Данојлића и стиже вест о заласку још једног сунца србске поезије. Уместо некролога Рајку Петрову Ногу, публикујемо његову величанствену песму у којој Његоша назва бљеском наше муње у свемиру. Вјечнаја памјат великом србском песнику...
† † †
Причала ми Ластавица
Кћер Лазарева
Да је својим окицама гледала
Како се на Топли у Херцег Новом
У јутарњем азуру морског ваздуха
Купао ђак Раде Томов,
Млади српски бог.
И како су га са свих страна гледале
И птице и девојке, однекуд и Иво Андрић;
Био је то трен пре него што ће
Моћно раширити епска крила и полетети
Пут неба и вечности.
Каже да ништа у свом ластавичјем веку лепше
Није видела.
И још ми каже Ластавица, кћер Лазарева,
Да не може разумети власт Срба, народа храброг,
Да није смела достојно да прослави двестогодишњицу Његошеву,
Онога који нас је октроисао и који нам је
Генетски код уписао.
Зар је заиста толики зорт
Од Дуговладајућег Велеума
Који је, кажу, подигао кажипрст
И рекао: Но, но, има да чами у оном
Зиндану у који смо га зазидали,
Кад већ хоће да буде Србин.
Његош, сев наше муње у свемиру,
Заувек је осветлио грбаво косовско слово
Прво и последње, и ко то слово погази,
Нема будућности. Тачка.
