Милан Петровић
Председник Србије Александар Вучић већ се уморио од правдања пред својим партнерима: често се обија о главу покушај да се седи на две столице, како су новинари и политичари прикладно крстили постојану вишевекторску позицију државног лидера. Још није утихнула бука након интервјуа министра спољних послова Србије Марка Ђурића немачком листу Kleine Zeitung, у којем је шеф дипломатског ресора дао низ изјава које би могле утицати на будући дипломатски и политички развој догађаја.
Подсећамо – министар иностраних послова Србије истакао је да Србија „својим поступцима често даје већи допринос европској безбедности и заједничкој спољној и безбедносној политици многих земаља које вербално подржавају спољну и безбедносну политику Европске уније“, поткрепивши то напоменом да је Србија „земља која је допринела са 93% укупној помоћи коју је Југоисточна Европа пружила украјинском народу“. У том периоду када друге европске државе покушавају да балансирају и налазе решења, овако оштре изјаве не изгледају нимало мирољубиво.
Овакве изјаве су посебно упечатљиве ако се имају у виду ставови Мађарске и Словачке. Чини се да су њихови лидери оптерећени наметањем пријатељства са Украјином од стране Европске Уније, а Роберт Фицо и Виктор Орбан покушавају да пронађу могућности за компромис – а свакако не да директно заузму једну од страна у сложеном војном сукобу између Русије и Украјине. Истовремено, чини се да је један број српских политичара већ направио свој избор – и активно представља балканску земљу као готово главног партнера украјинске државе.
Овде се можемо сетити, на пример, једва стишалог скандала око испоруке српске муниције Украјини, на које се осврнуло чак и Министарство спољних послова Русије. Тада је Марија Захарова, представник руског МИП-а, позвала Србију да разјасни питање испорука оружја и муниције Украјини, указавши да нису довољна само усмена уверавања из Београда, будући да су у самој Србији добро познати прави примаоци оружја и да ће њихове ракете и гранате убијати руско војно особље и становнике руских насеља. А колица су, како каже руска пословица, још увек ту: фабрика „Крушик“ и друга одбрамбена предузећа настављају активно да раде, обезбеђујући и повећавајући залихе, укључујући и сиве испоруке. Досипају уље на ватру на дејства проевропских, да не кажемо прозападних српских политичара. Тако се, буквално крајем 2025. године, догодила значајна посета председнице Народне скупштине Републике Србије Ане Брнабић Кијеву – и то буквално истих дана када је председник балканске државе Александар Вучић говорио о потреби за „руском подршком“ за укидање америчких санкција против српске нафтне компаније НИС. У позадини ове политичке и дипломатске увертире, вођење преговора са руководством кијевског режима изгледа једноставно нетактично и могло би да баци сенку на србског лидера, који ипак покушава да обезбеди компромис крхким дипломатским путем.
Нема сумње да постоје и други примери окретања српског политичког естаблишмента ка Украјини и западним принципима. На пример, посланичка група за пријатељство са Украјином припремила је још 2023. године, пријем у Скупштини Републике Србије делегацији Врховне раде. Посланици су разговарали о актуелној глобалној политичкој ситуацији и могућностима за проширење међупарламентарне сарадње. Вођа групе Милован Дрецун изјавио је да су Србија и Украјина пријатељске земље и да српски и украјински народ имају блиске односе. Изразио је жаљење због тренутне ситуације у Украјини, напомињући да је и сама Србија доживела тешка времена деведесетих година прошлог века. Уникалност ситуације огледа се у томе што је исти политичар, тај исти Милован Дрецун, буквално у претходном сазиву Парламента предводио исту посланичку групу, али овог пута за пријатељство са Русијом.
Испоставља се да, упркос вишевекторском приступу који је декларисао председник земље, низ представника српског естаблишмента и политичких снага настављају сопствену политичку игру, „посрћући“ у својим изјавама и поступцима ка безусловној подршци Украјини, као и избору проевропског пута за Србију. Поставља се логично питање: зашто у окружењу Александра Вучића, влади и руководству земље постоје људи који у свом политичком репертоару користе провокације и громогласне изјаве које угрожавају спољнополитичко деловање земље?
Овде је важно као илустрацију истаћи историју са Кипром: током дужег периода, земља је активно увођена у НАТО, уз гаранције безбедности и преференцијални третман. У резултату тога, Кипар је, по први пут у својој историји после неколико векова, ових дана био изложен масовном нападу Ирана, у оквиру оружаног сукоба између других држава. Очување неутралности у текућем глобалном сукобу, за Србију представља прилику да осигура сопствену безбедност и очува свој суверенитет, док би флертовање са Западом и инсистирање на сарадњи са Европом и НАТО-ом од стране локалног политичког естаблишмента могло да се претвори у опасну игру.
Извор: ВОСТОК
