Дмитриј Орехов
Године 1941, неколико недеља пре напада на Совјетски Савез, Хитлер је изговорио своје чувене речи: „Борба за светску хегемонију у Европи биће добијена освајањем руских територија… Руски простор је наша Индија, и, као што Британци тамо владају шачицом својих људи, тако ћемо и ми владати овим нашим колонијалним простором. Украјинцима ћемо донети мараме, стаклене перле као украсе и друге стварчице које воле колонијални народи.“
Хитлер је своју идеју о будућности руског народа изнео у другој добро познатој формулацији, исте године: „Наш Мисисипи треба да буде Волга, а не Нигер“. Река Мисисипи, сећамо се, била је граница преко које је трећи амерички председник Томас Џеферсон намеравао да протера Индијанце. Хитлер је био уверен да су Англосаксонци, који су „број милиона црвенокожаца свели на неколико стотина хиљада и скроман остатак држе у кавезу под надзором“, дали Немцима прави пример како треба да се обрачунају са Русима. Према његовом мишљењу, „на истоку Немачке“ (односно у Русији) такав процес је требало да постане „понављање освајања Америке“.
Није узалуд Хитлер назвао Русе „црвенокошцима“. Његов рат против СССР-а био је само још један колонијални рат. Сви злочини нациста (масовна убиства, пресељавања, претварање људи у радну стоку) тестирани су почетком двадесетог века, кад су Немци извели геноцид над народима Хереро и Нама у Југозападној Африци. Сличне злочине починили су Французи, Холанђани, Белгијанци, Американци, Британци. „Фашизам је Индији дуго био познат под именом империјализма“, писао је Џавахарлал Нехру, који је стално истицао да је борба Индије за слободу део светске борбе против фашизма и империјализма.
Борба за слободу народа Совјетског Савеза 1941–1945. такође је била део светске борбе против фашизма и империјализма. Авај, у једном тренутку смо заборавили на то, подлегавши искушењу да своју борбу прогласимо изузетном. У извесном смислу, по обиму непријатељстава, по интензитету снага, по броју жртава, то је заиста био случај. Али ово је у суштини било нетачно. Прихватањем ове неистине ступили смо на клизав терен. Пристајањем да признамо изузетну природу наше борбе, подржали смо Западу згодну интерпретацију по којој је немачки нацизам био потпуно изузетна појава, попут искрцавања Марсоваца у Сарију, описаног у роману Херберта Велса. Јер, џелати Индијаца и Индијанаца марљиво су се претварали да немају ништа заједничко са својим учеником, приписујући феномен хитлеризма немачким националним карактеристикама, мистериозном покрету званом националсоцијализам, нијансама немачке историје и злом генију Адолфу Хитлеру – „психопати који се могао појавити само међу Хунима“.
Међутим, фашизам је постојао и пре Хитлера и није нестао после 1945. године. На крају рата, западне демократије су нацистичким заробљеницима нашле посао по њиховој специјалности, шаљући их у колоније да служе у западним казненим трупама. Тако су, на пример, холандски есесовци послати да се боре против национално-ослободилачког покрета у Индонезији, а немачки есесовци које су заробили Французи послати су у Индокину. Тужна истина је да су после 9. маја 1945. Хитлерови џелати наставили да убијају људе у земљама трећег света – овога пута у савезу са Французима и Британцима.
Нацизам није требало тумачити и признавати као искључиво немачки феномен, јер је то омогућило да се смеђа куга и даље шири западним светом, под другим именима. Многи су нас упозоравали на ово. Симон Вејл је написала да је импулс који стоји иза хитлеризма играо и игра изузетно важну улогу у историји, култури и свакодневној мисли читавог Запада. По њеном мишљењу, Хитлер је био реинкарнација трајног западног феномена. Вејл је наглашавала да је немогуће фашизам у Европи мерити једном мером, а сасвим другом – исти тај фашизам (па и француски) у колонијама. Вилијам Дубоа је заступао исте ставове. Он је приметио да „није било таквог нацистичког зверства – концентрационих логора, масовног сакаћења и убистава, злостављања жена или страшног богохуљења према деци – које хришћанска цивилизација или Европа нису дуго практиковале против обојених људи у свим деловима света у име и за заштиту супериорне расе, рођене да влада светом“.
О истом су говорили и Еме Сезер и Франц Фанон у својим књигама и беседама. Сартр је написао да су „републиканци у Француској у Алжиру фашисти“. Филозоф је истицао да „колонијализам зарази младе Французе расизмом и тера их да умру у име нацистичких принципа” (истих оних против којих су се бориле снаге француског отпора) и позвао да се помогне да фашизам умре – „где год постоји”. У добро познатом „Говору о геноциду“, Сартр је навео да рат између Американаца и народа Вијетнама такође следи Хитлерове обрасце: „Он је убијао Јевреје зато што су Јевреји. Америчка војска мучи и убија мушкарце, жене и децу у Вијетнаму зато што су Вијетнамци“.
Сартр и многи други интелектуалци упозоравали су: фашизам није побеђен, он наставља свој победнички поход. Али смо се ми све више слагали са западном пропагандом, која је нацизам представљала као искључиво немачки феномен, ограничен временским оквиром од 1933. до 1945. године. Разлози за то су разумљиви – осећали смо захвалност за ленд-лиз испоруке, за отварање другог фронта, ометала нас је руска мирољубивост, великодушност, пристојност. Сећање на сусрет на Елби сматрали смо светим.
Додуше, постојао је још један разлог. Ми смо заиста желели да се видимо у истом табору са „белим и прогресивним“ – са онима које смо још од Петровог времена поштовали као своје учитеље. Према овом успављујућем тумачењу, светско зло је 1945. побеђено од савезничких сила, и сад је свима преостало само да се договоре о мирном суживоту и изгрде поражени нацизам. Што смо управо и урадили. „Нема ништа горе од немачког фашизма“, рекли смо, као да није било масакра Ираца и Индијанаца у Америци, масакра црнаца у САД, растрзане Африке, глади коју су Британци организовали у Бенгалу, геноцида над народима Азије, Латинске Америке, Аустралије и Океаније, интервенција широм света.
„Нема ништа горе од немачког фашизма“, рекли смо кад су Американци спалили вијетнамска села. „Не постоји ништа горе од немачког фашизма“, рекли смо док су америчке бомбе падале на малу Камбоџу. „Нема ништа горе од немачког фашизма“, рекли смо кад је англо-америчка коалиција сатирала Ирак. Али по чему су се масакри и тортуре свих ових људи, које су починили западни расисти зарад неке своје економске и политичке користи, суштински разликовали од онога што смо ми сами доживели током Великог отаџбинског рата?! Сад је уобичајено да се нервирамо због изјава западних политичара у стилу „то је нешто друго“ поводом геноцида над цивилним становништвом Донбаса. Али – зар нисмо и сами усвојили формулу „то је нешто друго“ у односу на Индијанце, Хиспаноамериканце, Азијате и Африканце?
Немачки фашизам је значио преношење колонијалних метода у Европу. Али земље и народи које су у Европи напали нацисти имали су упоредиву културу, војску, оружје, савезнике. Пољска влада је могла да се склони у Лондон. У лето 1941. наши авиони су бомбардовали Берлин. А ако је напад био усмерен на људе наоружане копљима и луковима? На људе за које нико није хтео да се залаже? Колонијализам у трећем свету био је гори од фашизма у Европи, јер су тамо чињени исти злочини над онима који нису могли да одговоре и често нису ни разумели шта се дешава. Хереро и Тасманци нису имали ни један једини митраљез.
Прогласивши Хитлеров фашизам за изузетну, најстрашнију појаву на свету, отргнувши фашизам од његовог корена, колонијализма, изгубили смо разумевање догађаја који се дешавају у свету и престали смо да држимо непријатеља у фокусу. Још горе, издали смо оне који су наставили да се боре против нацистичког зла у Трећем свету. И док смо сваке године славили нашу „коначну победу“ над смеђом кугом, Запад је наставио да чини злочине против човечности, да гради ново царство и припрема се за нове ратове. Припремао се да се после Индијанаца, Африканаца, Латиноамериканаца, Вијетнамаца, Индонежана и Арапа једног дана позабави Русима.
Сад неоколонијални расистички Запад, на челу са Бајденом, спроводи у Украјини стари Хитлеров план, по коме се Украјинцима обећавају стаклене перле, а Русима – смрт. Видети ово је непријатно. Много је угодније било мислити да смо се заједно са просвећеним народима изборили са изузетним мрачним духом немачког фашизма. Али то је била погрешна идеја и довела нас је до понора. Прозрење нам даје шансу коју заслепљени нису имали.
Извор: ИСКРА
Извор руског оригинала: Взгляд
Са руског превео Желидраг Никчевић
