Зорица Зец
Аутор: Ранко Гојковић. Издавач: Удружење за одбрану ћирилице – Добрица Ерић, стр. 259, Београд 2024.
У недељу 30. марта 2025. године у Светосавској сали при сурчинској цркви Свете Петке, представљена је књига познатог православног публицисте и преводиоца Ранка Гојковића, која говори о знаменитим Србима и Русима.
Књига је и непосредан повод за престижну награду и орден Удружења књижевника Русије. У кратком извештају доносимо слово Ранка Гојковића из поговора и имена знаменитих Срба и Руса.
Госте је поздравио архијерејски намесник земунски протојереј Страхиња Голијан, а са верним народом слово о књизи пратили су протојереј Александар Цвијановић старешина сурчинске цркве Преподобне мати Параскеве и јереј Милан Томашевић којем је поверена градња нове сурчинске цркве Рођења Пресвете Богородице.
Из књиге, помињемо читаоцу на знање, знамените личности српске и руске историје су:
СРБИ И РУСИ - БРАЋА
ПО ПРОМИСЛИ ГОСПОДЊОЈ
САДРЖАЈ:
КЊИГА 1
ЗНАМЕНИТИ СРБИ У РУСКОЈ ИСТОРИЈИ
ПРЕДГОВОР
СВЕТИ САВА ПСКОВСКИ (КРИПЕЦКИ)
ПАХОМИЈ ЛОГОТЕТ ИЛИ ПАХОМИЈ СРБИН
АНА ЈАКШИЋ ГЛИНСКА
ГРОФ САВА ЛУКИЋ ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ
МАРКО ИВАНОВИЋ ВОЈНОВИЋ
СЕМЈОН ГАВРИЛОВИЋ ЗОРИЋ
ГРОФ МИХАИЛО МИЛОРАДОВИЋ
ЈОВАН ЈЕГОРОВИЋ ШЕВИЋ (МЛАЂИ)
ФЈОДОР ЕДУАРДОВИЋ ШТОКВИЋ
НИКОЛАЈ АНТОНИНОВИЋ КНЕЖЕВИЋ
ДЕЈАН ИВАНОВИЋ СУБОТИЋ
ЈОВАН БОРИСОВИЋ МАКСИМОВИЋ
(СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ)
ЗНАМЕНИТЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ У ИСТОРИЈИ РУСИЈЕ
ПОГОВОР
КЊИГА 2
ЗНАМЕНИТИ РУСИ У СРБСКОЈ ИСТОРИЈИ
УМЕСТО УВОДА
РУСКИ УЧИТЕЉ МАКСИМ СУВОРОВ
НИКОЛАЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РАЈЕВСКИ
КНЕЗ ГРИГОРИЈ НИКОЛАЈЕВИЧ ТРУБЕЦКИ
ВАСИЛИЈ АПОЛОНОВИЧ ГРИГОРЕНКО
НИКОЛАЈ ПЕТРОВИЧ КРАСНОВ
СЕРГЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ СМИРНОВ
ТЕОДОР ВАСИЉЕВИЧ ТАРАНОВСКИ
БОРИС АЛЕКСАНДРОВИЧ ПЕЛИКАН
ВАСИЛИЈ НИКОЛАЈЕВИЧ ШТРАНДМАН
МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
ДАРЈА АЛЕКСАНДРОВНА КОРОБКИНА
ПАВЕЛ СЕРГЕЈЕВИЧ ПОЉАКОВ
РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ
КРОЗ ПРИЗМУ ПРАВОСЛАВЉА
ПОХВАЛА МОНАРХИЗМУ
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
БИБЛИОГРАФИЈА
ПОХВАЛА МОНАРХИЗМУ
Поговор аутора на крају књиге
Господе! С твоје се силе весели цар; и како му је велика радост што ти помажеш!… Велика је слава његова твојом помоћу; славу си и красоту метнуо на њ. Дао си му благослов до вијека, развеселио си га радошћу лица својега. Јер се цар узда у Господа и у милост Вишњега; и не колеба се. (Псалм 20; 1,5,6,7; Цара Давида).
Завршетак писања о јунацима ове књиге некако се поклопио са посетом руског патријарха Кирила који је заједно са нашим патријархом Иринејем освештао споменик цару Николају II у Београду, на Ђурђиц, лета Господњег 2014. године по Рождеству Христовом. То ме је подстакло да напишем један кратак осврт на монархизам као богоустановљени поредак. Свето писмо је препуно сведочења о томе да порекло царске власти потиче од Бога, а можда најлепшу, истински светоотачку химну монархизму написао је велики руски светитељ Филарет Московски у делу „Хришћанско учење о царској власти“. Апостол Павле који нас учи да је свака власт од Бога, у посланици Ефесцима подсећа нас да у породици треба да тражимо први образац власти и потчињавања, па се од потчињавања оцу у породици долази до државе као веће породице, где се повинујемо монарху као оцу те веће породице, који се повинује Оцу Небескоме. Дакле, Сам Господ је у праоцу Авраму чудесно сотворио нови квалитет оца који руководи племеном, а племе се претвара у народ и царство. Сам Господ је над тим народом зацарио цареве, наредивши народу да не дижу руке на Божије помазанике. Старозаветна царска власт је такође директно од Бога пренета и у хришћанство, почевши од Константина кога је сам Господ преобратио у хришћанску веру уочи његове битке са Максенцијем, пројавивши му на сунцу чудесни крст са натписом „Овим побеђуј!“. Потом се Господ јавио Константину у сну и наредио му да направи крсна знамења ради заштите од непријатеља. Послушавши Бога, Кон стантин је победио Максенција и постао јединовласни господар Римске империје. Од тада па до пада Константинопоља, Источно Православно Царство је скоро хиљаду година било најмоћније царство на планети. Благочестиви православни цареви су били заштитници и покровитељи вере Православне, имајући само улогу части, а не власти на Васељенским саборима. Цареви иконоборци су нарушавали ту симфонију, самим тим разграђујући темеље Православног Источног Царства. Истим таквим деловањем Промисли Господње у православну веру је обраћен и руски кнез Владимир који је оснивач хришћанске монархистичке власти у руском православном народу. Истим таквим деловањем Промисли Господње у православну веру се у потпуности обраћа и наш народ после величанствене мисије нашег духовног сверодитеља Светог Саве који православним крунисањем на краљевство свог брата Стефана Првовенчаног (што значи – први венчани на православно краљевство) ставља почетак хришћанске монархистичке власти у нашем српском роду. И док је на Западу увелико владао или папоцезаризам или цезаропапизам, симфонија световне и духовне власти, државе и Цркве, била је главна одлика Србије периода светих Немањића. Најмоћнији владари епохе, свети владари Немањића, били су дубоко свесни најважнијег – да су они пре свега слуге Господње. Том својом службом Богу, послужили су на најбољи могући начин и свом народу. Била је то одлика и периода владавине великих московских кнезова и руских царева. У ХII веку код Алексеја Михаиловића у „Уложенију“, а посебно у „Манастирском указу“, долази до мешања државе у послове Цркве, а у периоду владавине Петра Великог и Јекатерине Велике већ долази до озбиљнијег нарушавања те симфоније световне и духовне власти, долази до одступања од руковођења законима Светог писма и светих канона. Њихова владавина је била више апсолутистичка и деспотска него истински православно монархистичка (наравно, Петар I и Јекатерина II се не могу поредити са иконоборачким царевима) и то је представљало почетак разградње темеља Руске православне империје. Дакле, све најблагочестивије у историји наших братских народа, догађало се под окриљем монархистичке државности, српски и руски човек имали су посебан узвишен однос према монарху, а свака смутња, страдање или падање у ропство наших народа долазило је после убиства монарха. Дакле, Бог је по обрасцу Свог небеског једноначалија утврдио на земљи цара, по обрасцу небеског сведржитељства Господ је на земљи устројио самодржавног цара. Удаљавањем од Богом установљене царске власти, руски и српски народ је сам себи призвао велике невоље. По допуштењу Господњем, ХХ век је био век страшних страдања руског и српског православног народа. Код многих православних људи у Русији и Србији, постоји свест да је то учињено по допуштењу Господњем управо због зверског убиства краља Александра Обреновића и зверског убиства цара Николаја II Романова. Али то се не може наћи у уџбеницима историје, савремени историчари пате од наметнуте им замке о неопходности „објективног и непристрасног приступа историчара“. Е па господо историчари, ви никада нећете бити у стању да истински спознате историјске истине ако мислите да је историја занат идентичан занату патолога који равнодушно сецира лешеве. Никакав „објективизам и непристрасност“ историчара нису могући ако се одбаци Христово учење, јер је Христос Пут, Истина и Живот. Историчар који покушава да „објективно и непристрасно“ пише о цареубиству, не схвата да су они који су убили Божијег помазаника одбацили и онога који га је помазао, не схватају да се и сами својим „објективизмом“ стављају на страну зла. Човек је богообразно биће, икона Божија, док служи добру (Богу), а својим служењем злу човек постаје неко друго биће, престаје бити икона Божија и претвара се из богоподобија у звероподобије. Тако и историчар који тумачи историју ван контекста Светог писма, ван контекста Православља, који је равнодушан према кршењу Божијих заповести, само помаже претварању својих читалаца из богообразних у зверообразна бића. Дакле, значај монархизма за наше народе може схватити само верујући православни човек, само вера Православна је у нашим људима побуђивала порив да се без двоумљења повинујемо монарху, његовој власти и његовим наредбама, јер су наши преци били свесни да монарх сведочи о небеском пореклу монархистичке власти и да је неповиновање монарху истовремено и противљење Богу.
На крају ове кратке похвале монархизму као богоустановљеном поретку, наводим цитат великог руског генија Александра Сергејевича Пушкина, који се у својој младости заносио декабристичким и антицаристичким идејама, а који је уочи своје трагичне погибије написао истинску оду монархизму. „Због чега је потребно да један од нас буде изнад свих и чак изнад самог закона? Зато што је закон – дрво, човек у закону осећа нешто жестоко, а не братско. Само са буквалним испуњавањем закона нећеш далеко догурати; да се не би нарушавао и да би се испуњавао, потребна је виша милост која ублажава закон, која људима може да се јави само у једној пуномоћној власти. Држава без пуномоћног монарха је аутомат: много и много значи ако она достигне то што су достигле Сједињене Америчке Државе. А шта су Сједињене Америчке Државе? – Мртвило. Човек је у њима изветрио до тог степена да не вреди ни куваног јајета. Ма колико били добри сви музичари, уколико међу њима нема једног који би покретом палице давао свима знак, концерт не би био никакав. А изгледа да он сам ништа не ради, не свира ни на каквом инструменту, само лагано маше диригентском палицом, погледује на све и само један поглед је довољан да се умекша некакав шкрипећи звук који би испустио неки глупан – бубњар или тромбонист. Кад је он ту, чак ни мајсторска виолина не сме сувише да се разигра на рачун других: он посматра општи строј, све оживљава врховни руководилац врховних слојева”. О величанствености служења православном монарху као Божијем помазанику, говоре нам јунаци ове књиге. Уништењем Руске царевине у ХХ веку зло је толико ојачало светом да се страшни злочини више и не прикривају. Упркос импозантном дизању са колена руске државности у периоду владавине Владимира Владимировича Путина, плашим се да полудело планетарно зло ни Русија не може зауставити без Божијег помазаника. Због тога верујем да је ера Владимира Владимировича Путина у ствари припрема терена за зацарење православног цара и обнову велике Руске царевине, у оквиру које ће доћи и до обнове Српске православне краљевине. Дакле, самодржавна власт је Богоустановљена институција са којом се не може поредити никакакво демократско уређење које је плод људске греховне самовоље. Због неког недостојног монарха не сме се порицати институција монархизма, као што се збогнеког недостојног пастира не може укидати институција свештенства. Знам да у данашњем обезбоженом свету, у време када је телевизија од многих људи направила зомбирана бића, није лако поверовати у ове речи, знам да многима није лако схватити цитиране Пушкинове речи, али верујући човек је дубоко свестан старе српске народне мудрости – све се може, уз помози Боже!
Извор: Српски Сион
Текст и фотографије: Зорица Зец
