Александар Анисимов
Венценосци у престоници старе Русије
Кијев... Мајка руских градова. Град у којем је Русија примила крштење. Много векова је прошло од тада, много је воде протекло Дњепром. Кијев је у току свог постојања доживео мноштво трагичних догађаја. Његову свету земљу газиле су војске туђинских освајача, а дешавало се да je овај многострадални град морао да трпи невоље и од својих сународника.
Духовни процват Кијева одиграо се у време када је прешао под покровитељство Московског, потоњег Руског царства. Стагнација и изрођавање духовности су пре свега повезани са совјетским периодом главног града Украјине. Међутим, колико год да се атеистичка власт трудила да искорени све што је имало везе са хришћанством, испоставило се да је оно јаче од безбожника. Данас заштитник Кијева архистратиг Михаил поново чува овај древни град од свих напасти. Приказивање архистратига Михаила на грбу Кијева подсећа на време кад је Кијев ушао у састав руске државе. Чланови руске царске породице су волели Кијев. Скоро сви владари, велики кнежеви и велике кнегиње су посећивали Кијев, многи и по неколико пута. Неки цареви у њему чак нису видели само „Јерусалим земље руске“, већ и потенцијалну престоницу државе, сањајући о томе да је преместе са обала хладне Неве на обале топлог Дњепра. Истина, овај подухват није крунисан успехом – због тога што је био скуп.
Први царски посетилац
Петар Велики је био први цар који је посетио Кијев након што је овај град постао део Московске државе. Историја нам је сачувала детаље о свим царским посетама. Први пут је у Кијев допутовао 4. јула 1706. године „како би заштитио престоницу својих предака од могућег напада Швеђана на јужну Русију“. Велико мноштво народа га је дочекало топовским плотунима и он је, одмах, право са обале отишао у цркву Свете Софије где је служен свечани молебан. Служио је кијевски митрополит Варлам (Јасински) заједно с мноштвом припадника клира из округа. Затим се цар упутио у Кијевопечерски манастир Успења Пресевете Богородице. Тамо се у резиденцији архимандрита Јоасафа (Кроковског) десио занимљив, али и значајан догађај.
Кад је намесник одлучио да почасти посетиоце вином један од монаха је пришао Петру носећи велики послужавник са чашама. Цар није приметио сабрата, замахнуо је руком и оборио је садржину послужавника. Присутни су сматрали да је то лош предзнак, али се жустри монах није збунио и показавши на крхотине чашица, врло значајно је изговорио: „Нека тако буду побеђене, велики господару, снаге твојих непријатеља!“ „Нека би дао Бог да се твоје пророчанство оствари,“ – весело је одговорио Петар.
У међувремену је донет други послужавник, сви су попили по чашу и безначајно замешатељство је нестало.
Истога дана цар је посетио Ближње и Даље пештере, усрдно се молио покрај моштију преподобних угодника и са свештеним страхом је обишао све што је заслуживало његову пажњу.
Петар Велики је месец и по дана провео у Кијеву и све снаге и време је посветио решавању проблема јачања града и његовог претварања у тврђаву коју Швеђани не би могли да освоје. На дан храмовне славе лавре – Успења Пресвете Богородице – 15. августа свечано је положен темељ Печерске тврђаве.
Цар је 20. августа напустио град, али је 24. децембра поново допутовао у „мајку руских градова“ где је провео дан и ноћ после чега је кренуо за Острог.
Године 1709. након „преславне полтавске викторије“ цар је поново допутовао у Кијев. Кијевљани су одушевљено дочекали цара, овенчаног лаврама због освојене победе. Поворка је била заиста тријумфална. У Светој Софији је служен благодарствени молебан за даровану победу. Петар је у току наредних дана посетио архимандрита лавре. За ручком се сетио догађаја кад су се разбиле чаше и заповедио је да се позове монах који је три године пре тога донео послужавник с вином.
„Остварило се твоје пророчанство, – рекао му је. – Непријатељ је разбијен као оне чаше које си испустио...“ Похаливши монаха због досетљивости заповедио је да се унапреди у архимандрита и да се после тога пошаље у један од манастира.
Цар је 15. августа 1709. године напустио Кијев после молебана у Великој цркви Успења Пресвете Богородице. Треба истаћи да се Петар све до смрти занимао за судбину великог града.
„Ново сунце – Јелисавета“
Кијев је 1744. године посетила царица Јелисавета Петровна. Заједно с њом тада је допутовао и престолонаследник Петар Фјодорович с вереницом – великом кнегињом Катарином Алексејевном.
Припреме за царичину посету почеле су годину дана раније. Кијевски генерал-губернатор генерал-аншеф Михаил Леонтјев који је неко време био председник Малоруске владе, када је стекао изузетну наклоност царице, наложио је чиновницима на лицу места да уреде путеве и мостове који су се налазили на маршрути од Санкт Петербурга до Кијева. Официри који су обављали специјалне задатке на ове радове су довели велики број кметова.
Пошто је један од власника имања на делу пута који је пролазио овом маршрутом била и Кијевопечерска лавра која је поседовала велико земљиште и насеља преко Дњепра, она је у току неколико месеци свакодневно слала на посао преко хиљаду сељака који су припадали манастиру.
Сам Михаил Леонтјев је брижљиво тражио смештај за високу гошћу. Прво је намеравао да Јелисавети на располагање да губернаторски дом. Архимандрит лавре Тимотеј (Шчербацки) је у априлу 1743. године написао писмо у Петербург које је упутио на адресу грофа Алексеја Разумовског у којем се пожалио на то да „иако су локалне власти одредиле кућу за боравак царице, а у којој су живели губернатори, пошто се истан налази на оскудном месту и нема чак ни врт, да ли ће њеном величанству бити угодно да се смести у лавру, у комфорне келије архимандрита, са вртом и виноградом за шетњу и прелепим погледом на Дњепар и другу страну реке. Притом ће царици ова просторија бити пријатнија и због тога што је њен родитељ, цар Петар I кад год би посетио Кијев увек боравио у овим келијама“.
Предлог архимандрита је наишао на подршку у престоници и архимандрит Тимотеј је у јуну добио писмо од грофа Разумовског с обавештењем да је „царица изволела да одлучи да ће боравити у одајама архимандрита у лаври“, а за „њихово уређење и илуминације специјално је одређен један официр“.
По налогу Сената за дочек царског воза припремљено је 1.467 коња. На захтев генерал-губернатора (пошто је лавра била домаћин високих гостију) манастир је припремио 343 пуда меког (односно ситно млевеног и просејаног ражаног) брашна, 257 посуда каца киселог белог купуса, 112 каца светло-плавог, 133 каце ренданог, 105 каца цвекле и 400 пудова сена за коње. Осим тога, лавра је имала у резерви 438 свећа, 765 жутих, 87 ноћних и 107 ручних бакљи.
Први воз је из Петербурга у Кијев стигао 26. јула. У кочијама су се налазили престолонаследник велики кнез Петар Фјодорович, његова вереница Катарина Алексејевна (венчање је одржано 1745. године, а благослов је добијен од кијевског митрополита) и њена мајка – принцеза Јелисавета Ангалт-Цербетска. Сама царица је у Малорусију кренула сутрадан. У свити од 230 људи су поред грофа Разумовског и заменика канцелара грофа Михаила Воронцова била и двојица епископа: крутицки Платон (Малиновски) и перејаславски Арсеније (Могиљански) који је касније постао митрополит кијевски.
Испуњавајући обећање Јелисавета је често излазила из кочија и по неколико сати је ишла пешке због чега је на територију Малорусије крочила тек средином августа.
Већ на 60 врста пре Кијева царицу су дочекали неки представници кијевског клира и угледних грађана.
Јелисавета Петровна је 25. августа свечано ушла у Кијев кроз тријумфалну капију која је специјално саграђена на Тргу Еспланада (територија између тврђаве и града), која је, како су истицали савременици била „изванредна и отмено направљена“. Капију су осликали ученици сликарске школе лавре, а украшена је портретима високих гостију и китњастим орнаментима... Градско становништво се „начичкало“ по кијевским горама и преплавило је улице. Двојица митрополита: кијевски Рафаил (Заборовски) и белгородски Антоније су заједно са клиром из округа поздравили „царску путницу и честитали јој срећан завршетак далеког пута и долазак на одредиште“. Народ се радовао, звоњава звона кијевских храмова се сливала с радосним повицима грађана.
Царица је била дубоко дирнута тако радосним и одушевљеним сусретом и пустивши сузу изговорила је: „Заволи ме, Боже, у Царству Твом Небеском као што ја волим овај захвални и незлобиви народ...“
Крочивши кроз Свету капију на територију Кијевопечерске обитељи царица се одмах упутила у Велику Успењску цркву и после кратке литије је отишла у ахримандритске одаје.
За време боравка у Кијеву „царска ходочасница“ је више пута посетила Ближе и Даље пештере лавре, обишла је храм Свете Софије, Михајловски и Фроловски манастир, као и друге кијевске храмове, скитове и света места...
У „Казивању о преподобној Доситеји која се подвизавала под именом старца-затворника и расофорног монаха Кијевопечерске лавре Доситеја“ говори се о томе да је Јелисавета посетила Китајево: „Очарана дивним положајем лавре царица је путовала и по околини Кијева који се по томе ни са чим не може упоредити. Пошто је од лица из своје околине чула доста прича о живописном крају у којем се налази Кијевокитајевска пустиња изузетно се заинтересовала за њу и пожелела је да је одмах посети.
Дошавши тамо с многим духовним и световним угледним личностима и поклонивши се месту на којем је некад живео њен предак, велики кнез Андреј Богољупски, царица је чула за Доситеја који богоугодно живи на Китајевској гори и пожелела је да га види.
У ту сврху су брзо отесани дрвени кочеви који су затим били побијени у земљу дуж читаве узбрдице и тако је направљен низ степеница (царица је у то време имала свега око 35 година, тако да су „степенице“ вероватно направљене због жеље да јој се угоди – А. А.). Управо њима ње царица пешке попела на гору Китај.
Дошавши до Доситејеве пештере заповедила је да се позове отшелник који је тамо живео.
Доситеј је с нескривеним изненађењем отворио окно свог пештерног обитавалишта и изашавши на светлост Божију угледао је пред собом царску посетитељку. Не знајући ко је она, али претпостављајући да се пред њим налази лично царица окружена сјајном свитом, Доситеј јој се поклонио до земље и оборио је поглед.
– Да ли си одавно почео да се спасаваш, слуго Божији? – љубазно га је упитала Јелисавета Петровна.
– Откако је душа моја почела да се навикава на пажњу, царице... Од тада је почео мој духовни, унутрашњи живот који ме не напушта ни сад.
– Зашто си изабрао тако жалостан и строг живот?
– ‘У свету ћете имати жалост, – рекао нам је Господ, – али ће се ваша жалост претворити у радост...’ Јер само уска врата и тесан пут, господарице, уводе човека у вечни живот... Земља на којој живимо јесте земља нашег прогонства где треба да се научимо невољама како бисмо наследили блаженство које смо изгубили. И спасиће се само онај ко претрпи до краја.
Царица је после тога поставила много питања Доситеју и након дугих разговора, сазнавши да Доситеј још није примио постриг, заповедила је да се одмах изврши постриг у расофор, те је сутрадан чак лично изволела да присуствује обреду пострига.“
За време посете Китајевске пустиње царица је Доситеју дала новчаник пун злата који је он предао Духовном сабору лавре. Царица је такође братији Китајевске путиње поклонила хиљаду рубаља.
На Јелисаветин имендан, 5. септембра, митрополит Рафил је свечано служио литију у лаври, а после тога и молебан за здравље и дуг живот царице „с обичним коленопреклоним молитвама, звоњавом звона и плотунском паљбом са бастиона тврђаве“. Царица је тог дана посетила Кијево-могиљанску духовну академију коју је обишла још једном, 8. септембра на Малу Госпојину, на свечаној расправи која је приређена у њену част.
Јелисавета Петровна је лично присуствовала постављању темеља за цркву Светог Андреја Првозваног (дело истакнутог архитекте Бартоломеа Растрелија) и касније је за њену изградњу дала прилог од 20 хиљада рубаља, давши одмах хиљаду.
Царица је лаври поклонила „ризе богате сребрном украшене на тканини боје земље са златним влатима траве и разним сребрним букетима... На њима су нараменице и на пољима широки вез на другој богатој кадифи боје злата опточеној златом. Око нараменица и поља опточена је уском златном чипком на сребрној основи. Поред има пет дугмади од позлаћеног сребра“ (Географски опис Кијева који је написао поручник Василије Новгородцев, 1786).
Царица је 12. септембра испраћена благословом клира и лепим жељама народа напустила Кијев оставши у лепом сећању. У знак захвалности за гостољубиви пријем курир је 1. јануара 1745. године донео у лавру поклон од царице – раскошну панагију тешку око 350 грама (85 златника). „Сребрна панагија направљена је по угледу на звезду: на средини је распеће од порцелана, унаоколо је украшена богатим дијамантима и брилијантима. На врху је круна опточена великим брилијантима и средњим дијамантима. На другој страни ове панагије је на порцелану портрет царице Катарине Алексејевне (Катарина I – А. А.). Панагија је окачена на ланац од ситних алки у четири реда на којима има четири плава рубина у гнездима,“ – забележено је у књиговодственој књизи ризнице Успењског храма.
Николај I и Кијев
„Ја Николаја I сматрам већим од Петра I. Њему су православна вера и свети завети наше историје били неизрециво дражи него Петру... Цари Николај Павлович је свим срцем био одан свему чистокрвно руском, а посебно ономе што је окосница и темељ руског народа и царства – православној вери. Био је то заиста православни руски цар дубоке вере,“ – тако је о делатности овог цара говорио митрополит кијевски и галицки Платон (Городецки).
„Кијев је колевка свете вере наших предака и уједно први сведок њихове грађанске самосвојности,“ – каже се у највишем декрету цара Николаја Павловича о оснивању Универзитета светог Владимира од 8. новембра 1833. године. „Кијев је Јерусалим руске земље,“ – пише у резолуцији цара Александра Николајевича која је 26. августа 1856. године упућена на име митрополита кијевског и галицког Филарета. Такав је значај Кијева у животу двојице руских царева који су волели свету Русију и њену стару престоницу.
За време цара Николаја Павловича Руско царство је побеђивало многе непријатеље – и спољашње и унутрашње. То је разлог настанка чудовишног мита о Николају „Батинашу“ – самовољном реакционару и човеку који је гушио слободе. Очигледно да је овај мит који су створили припадници других вера и који је највероватније настао ван граница православне Русије, још увек веома жив, без обзира на све покушаје да се докаже супротно. Преостаје нам да погледамо истините чињенице које су забележене у званичним документима и у епистоларном наслеђу савременика овог великог државног посленика.
Овде намерно нећу говорити о препоставкама и узрочно-последичним везама покушаја државног преврата из 1825. године који је могао довести до уништења православне Русије и о улози Николаја који је ступио на престо и угушио га. Такође не желим да анализирам да ли је цар био у праву или није кад је погубио петорицу завереника и неколико десетина злочинаца послао у Сибир. Манифестом од 13. јула 1826. године цар је забранио, не само да се родбини осуђених приписује кривица, већ и да им се упућује било какав прекор: „Ово не дозвољава грађански закон, а још више забрањује хришћански.“ Да, цар је пре свега био дубоко уцрквљен човек и колико је могао ублажио је казну за страшни грех братоубиства. Исто тако је поступао и у другим случајевима кад је требало успоставити правду.
Није мој задатак ни да се одушевљавам Николајевим војним генјем, нити да хулим његове могуће грешке приликом руковођења толиком државом, које је тешко у сваком погледу. За то постоје друга издања, како левичарског, тако и десничарског усмерења. Ми ћемо говорити о вечном, о томе какво сећање на себе је цар оставио у Кијеву који је веома ценио због светости и који је за време своје владавине посетио 16 пута!
Николај Павлович је Кијев први пут посетио 1816. године, још док је био велики кнез, а од 1829. до 1852. године је на обале Дњепра долазио као монарх. О томе да доласци у Кијев нису били повезани само с питањима изградње Нове Печерске тврђаве или оснивањем Универзитета, Прве кијевске гимназије и Кадетског корпуса, већ и с подизањем капиталног Цепног моста на Дњепру, сведоче забелешке протојереја Владимира Зноска. Истог оног који је почетком прошлог века написао неколико изванредних духовних књига међу којима је и готово заборављена књига „Христа ради јуродови јеросхимонах Теофил, подвижник и прозорљивац Кијевопечерске лавре“ која је неочекивано испливала у вези с филмом Павела Лунгина „Острво“ око којег се подигла велика прашина. Ова књига чини основу сценарија филма који је написао Дмитриј Собољев, који се није сетио да се позове на истинског аутора који је живео много пре њега. Нека му Бог суди... Вратимо се забелешкама оца Владимира. Ево информација о деветој царевој посети Кијева (1845. године): „Допутовавши 22. маја заједно с великим кнезом Константином Константиновичем следећи дан је посветио обиласку неких установа. Дана 24. маја, на празник Вазнесења, био је у храму Свете Софије на литургији, отуда је свратио у стан, па се затим упутио у лавру. Пошто се цар никоме није најавио, његов неочекивани долазак је изазвао узбуђење међу братијом: једни су почели да простиру тепихе, други да се облаче у свечане одоре, трећи да пале свеће. Али цар је ушао у Велику цркву у лаври. Погледао је унаоколо и види: нигде никога нема, само један старац-монах пали полијелеј.
Цар је дотакао старца за лакат и рекао:
– Пусти, не треба.
Не окрећући се и сматрајући да му говори неки искушеник који не зна да је дошао цар, одгурнуо је Николаја Павловича лактом и љутито је проговорио у дијалекту:
– Нисам те ништа пит’o, бегај одавде! Сам знам шта треба да радим...
Цар се осмехнуо и продужио је. Старац се касније препао кад је чуо да је његов одговор био упућен цару.“
Овај догађај показује да је цар био милостив према обичним људима и да је волео и поштовао клир.
Управо захваљујући Николају Павловичу 3. октобра 1833. године у Кијеву је основано „Друштво за помоћ сиромашнима“. Тако је почела „ера милосрђа“ коју су бољшевици немилосрдно прекинули...
Навешћу још једно сведочанство о томе колико је духован човек био цар Николај Павлович. Поново дајем реч оцу Владимиру: „Дана 15. августа 1837. године, на дан храмовне славе лавре Успења Богомајке... цар је присуствовао свечаној литургији у лаври. По завршетку богослужења митрополит је замолио цара да га удостоји највише посете...“ Николај I је истог дана учествовао на трпези за заједничким столом с... богомолницима и „обичном братијом Христовом“, односно, да кажем једноставно, с просјацима. По подацима протојереја Владимира Зноска, ово се десило на следећи начин: „Цар је изашао из храма у 11 сати и кренувши кроз порту лавре према одајама митрополита, обратио је пажњу на обичан ручак за просјаке и богомолнике која лавра свакога дана приређује тог дана, још од времена преподобних оснивача обитељи Антонија и Теодосија Печерског по њиховом завештању.
Кад је сазнао за то цар је пожелео да проба храну која је понуђена народу. Донели су му хлеб на дрвеном тањиру, дрвену кашику, шчи од киселог купуса и пшеничну кашу с млеком. Пошто је пробао храну цар је похвалио укус и рекао: ‘Веома ми је драго што се поштује старина. Желим да се и убудуће света предања наших светих отаца поштују на поуку потомству.’“ Дрвена кашика којом је „цар пробао храну“ све до револуције 1917. године брижљиво се чувала у самој ризници Велике Успењске цркве... У ризницама свих кијевских великих манастира и цркава могли су се видети драгоцени окови богослужбених књига, раскошне панагије, прстење, путири, златни ланци и крстови које су даровали чланови царске породице, истакнуте војсковође, губернатори, грофови, кнежеви, трговци и индустријалци. Не мислим да су то чинили само да би „измолили опроштај грехова“. Мислим да је у томе постојао и врло дубок духовни смисао. Притом у датом случају није важно ко је и какав прилог дао: да ли је то био просјак који је давао последњи петопарац „за заједничку свећу“ или цар Александар Ослободилац који је лаври поклонио икону Николаја Чудотворца, опточену брилијантима у вредности од милион рубаља.
Пошто је био побожан човек цар Николај Павлович се за време својих посета обавезно молио у лаври или у цркви Свете Софије, а обилазио је и друге светиње, даривао је иконе и црквене предмете храмовима. Никад није одлазио из Кијева без благослова највишег клира, исповедао се и причешћивао код наших архијереја.
Кијев Николају Павловичу дугује и то што нам је сачувао Николајевску цркву на Асколдовом гробу. Због ширења Нове Печерске тврђаве локални неуки службеници су одлучили да сруше храм и униште гробље, јер се нису уклапали у њихове планове за изградњу нових зидина тврђаве. Формално, цркву су хтели да сруше зато што су јој зидови попуцали. Већ су помало почели да уништавају неке гробове. У храму који је 1930-их година био претворен у павиљон у парку и ресторан (!) пре овог вандалског поступка постојала је спомен-табла с натписом следеће садржине: „Блаженопочивши цар Никоај Павлович је 10. септембра 1847. године изволео посетити цркву на Асколдовом гробу и на обавештење инжењера да ће срушити цркву која је пукла због одрона кургана с једне стране, изволео је да одговори: ‘Нипошто јој не прети опасност од рушења: треба је мало поправити и црква треба да постоји.’“
Цар је 19. септембра 1851. године „у пратњи генерал-губернатора и војних инжењера обишао зидине тврђаве и од Никоајевске капије је пешке прошао кроз двориште инжењерске групе и поред коњушница лавре које су се налазиле код Николајевског манастира отишао је у Војну цркву. Прегледавши храм цар је старешини који га је дочекао рекао: ‘Добар је храм... Требало би га обновити.’“ Авај, храм је пао од руку безбожника.
Кренувши у Севастопољ 1853. године због почетка Кримског рата цар је поново посетио лавру и цркву Свете Софије која је поправљена по највишој заповести и молио се за армију и за Русију.
У књизи „Живописна Русија“ која је издата почетком прошлог века пронашао сам следеће занимљиве информације. Испоставља се да Николају Павловичу треба да се захвалимо и за то што су сачуване вишевековне фреске Кијевске Свете Софије. Кад су откривене врло старе фреске цар је био обавештен о томе. „По највишој заповести Светом синоду је наложено да пронађе средства за чишћење и обнављање свих древних фресака у храму Свете Софије у Кијеву. После тога је основан комитет којем је поверена обнова древне светиње и сав осликани део је по највишој вољи био поверен главном надзору академика Солнцева. Чишћење зидова храма од креча којим су покривени за време уније трајало је од 1843. скоро до 1846. године. Заправо, само незнатан део древних фресака се сачувао у својој древној лепоти и целини; већина је страшно оштећена због времена и незгода које је храм доживео у разним епохама. Цар Николај I који је поседовао врло истанчан укус, приликом посете храма Свете Сорије и прегледа очишћених фресака наредио је да се неке фреске оставе без икакве обнове, у њиховом првобитном изгледу: ‘Кад наши потомци буду видели фреске, – рекао је цар митрополиту Филарету том приликом, – повероваће нам да смо друге обновили, и да их нисмо поново насликали.’“
Цар Николај Павлович је умро прилично млад, пре него што је напунио 59 година. Још пре него што је постао свестан, од раног детињства, па дословно све до свог последњег даха на земљи, размишљао је о Русији, „дисао је њом“ и трудио да чини све на њену добробит.
„Много тога му је пошло за руком, али је још више остало неостварено. Неуспешна кримска кампања којом је завршена његова владавина бацила је црну сенку на цео овај изванредан период руске историје. ‘Прогресивне публицисте’ и ‘историчари-инквизитори’ су учинили много како би николајевску епоху приказали у најжалоснијим бојама. Све ове тенденциозно и неправедно ретуширање баца сенку и уместо живописне разноврсности руског живота ствара другу слику, а цара Николаја Павловича претвара у некаквог бездушног идола. Нова времена захтевају нови приступ, слободан од разузданих идеолошких манипулација,“ – тачно је истакао наш савременик Александар Боханов.
Сам цар је свој рад оцењивао скромно и у свом завештању је написао: „Умирем срца пуног захвалности Богу за све оно добро које ми је дао у овом пролазном животу, испуњеног ватреном љубављу према нашој славној Русији којој сам служио верно и искрено, колико год сам могао.“ Томе немамо шта да додамо, а није ни потребно...
Велики реформатор
Цар Александар II је такође више пута посетио Кијев.
Томе је допринела и његова супруга Марија Александровна која је веома волела најстарију престоницу државе и посећивала ју је с децом боравећи у Маријинском (Царском) дворцу који је назван у њену част. Александар Николајевич је у Кијев и Белу Цркву путовао и војним пословима пошто се ближио крвави и братоубиствени рат на Балкану. Цар је у самом Кијеву, поред осталог, лично вршио инспекцију школских владиних установа, чему је посвећивао много времена. Ипак, монарх је налазио времена и могућности да обиђе лавру и Свету Софију, да учествује у молебанима пука и литијама. Поред осталих богатих поклона које је даривао Цркви, Александар Николајевич је Кијевопечерској обитељи за време посете 1857. године поклонио икону Николаја Чудотворца опточену брилијантима, коју смо већ помињали.
Присталица духовног препорода
Руски император Александар III је три пута посетио Кијев.
Први и други пут (у септембру 1869. године и у априлу 1877. године) још увек је био престолонаследник. У августу 1885. Године цар је у „мајку руских градова“ довео и престолонаследника Николаја – потоњег страстотрпца и последњег руског цара. Заједно с родбинима и свитом он је традиционално обишао лавру, Свету Софију, Михајловски манастир, пустиње у Китајеву и Теофанији. Посетио је великог црквеног историчара и писца Андреја Николајевича Муравјова и саветовао се с њим о томе како да се обнови некадашња духовност земље која је у великој мери била искварена антихуманизмом терористичког покрета који се рађао.
Последњи император велесиле
Николај II је много пута долазио у Кијев различитим поводима. Тако је 1911. године провео овде дуго времена поводом 50. годишњице Велике реформе ослобођења сељака. Био је и на пропутовању одлазећи на одмор у своју резиденцију на Криму. Учествовао је у многобројним војним маневрима. И он је сматрао својом дужношћу да обилази кијевске светиње, да се моли за свету Русију, за свој народ. У септембру 1911. године цар се у Кијеву опростио од Петра Аркадјевича Столипина државног секретара којег је убио терориста Багров.
За време Првог светског рата Николај II је обишао Кијев 1915. и 1916. године. У току овог доласка посетио је храм Свете Софије где се молио покрај гробнице Јарослава Мудрог и моштију светитеља Макарија, а затим је отишао у Покровски манастир где је посетио гроб велике кнегиње Александре Павловне – игуманије и оснивача ове славне обитељи. У Кијевопечерској лаври последњи руски самодржац се усрдно молио код моштију подвижника овог славног манастира. По сећањима генерала В. Ф. Џунковског који је пратио цара у лаври је било „задивљујуће лепо: уз дивну звоњаву свих звона из лавре цар је ишао према цркви обасјаној светлошћу свећа, између монаха који су се постројили у својим дугим црним мантијама, и који су се ниско, скоро до земље клањали свом цару...“
У пролеће 1916. године цар је допутовао у Кијев у свом царском вагону. Кад је угледао призор разливене велике реке написао је у дневнику: „31. март. Четвртак. Пробудио сам се у 5 сати ујутру и угледао сам Кијев на изласку сунца и огроман, разливени Дњепар.“Николај је 28. новембра исте године заједно са својим сином царевићем Алексејем допутовао у Кијев вагоном специјалног воза који је служио цару и као командни пункт и као кућа на точковима. Цар и престолонаследник су одмах отишли под сводове храма Свете Софије, учествовали су у молебану, а сутрадан су отишли у део града с леве обале Дњепра. То је била последња посета последњег руског цара граду у којем је Русија примила крштење.
Уместо епилога
Дакле, може се приметити да владари царске Русије нису само волели Кијев, већ су се бринули за његову лепоту, као што доликује православним властодршцима и ни за тренутак нису заборављали истакнуту улогу „мајке руских градова“ у судбини православног света.
Кијев – вековне славе дар,
Колевка руске славе што сија
Слава је његова брзи Дњепар
У којем се крстила Русија!
Алексеј Хомјаков. Кијев (1839)
Са руског превела Марина Тодић
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: Саборник
