Марија Живковић
Поводом 180 година од рођења Николаја Николајевича Рајевског и 143 године од премијере «Српско-руског марша»
У Москви је 19. новембра 1876. у част руских добровољаца који су се борили у Српско-турском рату премијерно изведен «Српско-руски марш» Петра Иљича Чајковског. Истога дана би један од тих добровољаца, пуковник Николај Николајевич Рајевски напунио тридесет и осам година, али је неколика мјесеца прије тога погинуо давши душу своју за брата свога.
«Већина Срба су ватрени патриоти. Они ће се сјетити Руса који су дали живот за њихову земљу», написао је Достојевски у «Пишчевом днвнику», у којем се добрим дијелом осврће на тадашње «словенско питање». Данас, на 180. годишњицу од рођења славног Рајевског да се сјетимо његовог лика и дјела и да молитвено поменемо оне које су живот свој дали за браћу своју.
Николај Николајевич Рајевски рођен је 17. новембра 1839. у Керчу. Са четири године је остао без оца, али му је мајка пружила добро образовање. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја ратова против Наполеона, кога је Лав Толстој овјековјечио у роману „Рат и мир“. Млади Николај се никада није одвајао од дједове чувене сабље. И њему је био суђен пут војника-витеза. Са само тридесет година постао је пуковник. Његов брат Михаило био је лични царев ађутант.
Коа млађани официр Николај је 1867. био упућен у Србију у специјалну мисију. Тада је видио све страхоте које Турци чине српском народу. Заволио је Србе свим својим бићем. Није на то утицала само тадашња словенофилска идеја, него и његов додир са српским војницима које је сретао на Кавказу. Из његове мисије у Србији остала су четири значајна писма. У једном он каже: «Срби на прво мјесто стављају истину… увјерио сам се да у Србији људи не живе само од хљеба». Такво виђење јуначког, епског, Христовог српског народа није могло да не привуче срце младог официра. Он други пут одлази у Србију, августа 1876. Са собом је води четири до пет хиљада руских доборовољаца. На коњима су препливали Дунав. Радован Благојевић у књизи «Пуковник Рајевски» овако описује његов повратак: «Мртав пуковник оде за Русију лађом, а за овамо је Дунав прејахао на коњу насмешеног лица.» Очевици кажу да је тога дана кад је погинуо био необично весео.
Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија побједа на моравском фронту била битка на Шуматовцу. А одлучујућа битка за Адровац била је кобна и за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом). У раним поподневним часовима генерал Черњајев послао је одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Рајевски је тада помогао Рудничкој бригади којом је командовао Радомир Путник. Око 17 часова гласоноша је пренио вијест командира батерије поручника Шамановића да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна“.
Његово тијело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је послије неколико дана пренијето у Београд. Опијелом у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Био је присутан краљ Милан. Пјевао је хор козачке легије. По тијело, које је уз велике почасти испраћено за Русију, дошла је мајка Рајевског.
У самом центру Украјине, у селу Разумовка у Кировградској области, на високом брду, опасаном сребрним језером стоји црква посвећена Воздвижењу часног крста — усипалница (капела) породице Рајевских која је исписала многе свијетле странице у историји Русије. Међу њима је и онај Христов ратник чије је срце остало у Србији. Из Разумовке у Адровцу код Алексинца пресађене су липе, старо словенско дрво, да причају српском народу о жртвеној љубави руског брата. А живи истински доказ те највеће љубави, кад се душа своја даје за другога, стоји спомен-црква подигнута на мјесту погибије Рајевског, коју народ зове Руска црква, Црква љубави или Црква Вронског.
Претпоставља се да је овај херој послужио Толстоју као прототип за лик грофа Вронског у роману Ана Карењина. Како год, сигурно је да су његов свијетли лик и дјело, као и дјело осталих руских доборовољаца у рату 1876. били инспирација Чајковском за свој најбољи марш, «Српско-руски марш», касније назван «Словенски». Николај Рубинштајн је замолио свог пријатеља да напише дјело које би се извело на добротворном концерту за руске рањенике из Српско-турског рата. Чајковски је да би описао патњу српског народа под Турцима, јуначки отпор и помоћ добровољаца слушао нашу народну музику и проучавао српске народне мелодије из истоимене збирке Корнелија Станковића. На премијери је, према неким подацима, дириговао Рубиншатајн, а према другим сам композитор. Било како било, публици се марш веома свидио и управо је ова композициија прославила Чајковског као великог композитора. Након изузетног успјеха у Москви, дјело је одјекнуло у Европи.
А Срби су се ријечима Достојевског „увјерили да је руска помоћ била несебична“.
Извор: СВЕТИГОРА
