Научна конференција на тему „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православно богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког (УПЦ) и Бернара Ле Кароа.
Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља.
На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију.
Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2024. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић.
Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић.
Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић.
Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат.
Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај.
Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић.
Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого.
