Напомена уредника: Поштовани читаоци, са сајта Богословије у Фочи преносимо текст-житије свештеномученика Митрополита Захумско-Херцеговачког и Дабробосанског Петра, замученог од усташа 1941. године. Богословија у Фочи носи његово име. Само једна сугестија, сматрамо неправилним писати да се митрополит Петар упутио на православни богословски факултет у Украјину. Била је то царска Русија, никакве Украјине тада није било и правилно терминолошко изражавање је јако важно, нарочито ако се ради о тако великим личностима наше историје. Свакако да школовање светог Петра ни у ком случају не смемо поистовећивати са вештачком државном творевином Украјином, он се школовао у царској Русији...
† † †
Петар Зимоњић (Јован) рођен је 24. јуна 1866. у Грахову од родитеља Маре и Богдана Зимоњића. Његов отац је истакнути учесник Невесињске буне борећи се за српски народ. Основно образовање је стекао код куће, а затим уписује Богословију у Рељеву 1883/84. године. Завршивши средње образовање упутио се у Украјину на Православни Богословски Факултет у Черновицу. Завршивши студије постаје суплент 1893. па потом професор 1895. године у Богословском училишту у Рељеву. На овој позицији остаје све до школске 1900/1. године.
Монашки постриг је примио у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године, а већ 7. и 8. септембра бива рукоположен за јерођакона, односно јеромонаха. Рукоположио га је митрополит захумско-херцеговачки Серафим (Перовић) 19. марта 1898. Синђелом постаје 1898. године, а наредне 1899. митрополит Николај (Мандић) га рукополаже за протосинђела. Неколико година касније постаје конзисторијални саветник Дабробосанске митрополије 1901. године. Чин архимандрита је добио 1903. године.
Завршни стадијум његовог успона долази на Ђурђевдан 1903. године када постаје митрополит Захумско-херцеговачки. Изабрао га је цариградски патријарх Јоаким Трећи на заседању синода. Коначну дозволу добио је 8. маја 1903. године од Бечког двора и хиротонија је заказана за Духовски уторак 27. маја 1903. године у Саборној цркви у Мостару. На свечаности је било преко 50 свештеника, 300 народних изасланика и чак неколико хиљада људи са простора читаве Херцеговине.
Дошавши на место митрополита, Свети Петар је затекао јако тешко духовно стање у народу и свештенству. Узрок овако тешких дешавања јесте припајање Босне и Херцеговине Аустријској власти где је српска црква водила грчевиту борбу за било какав вид црквене и школске аутономије. Међутим, митрополит Петар се није спотакао него је подигао и осветио многе храмове.
Митрополит Петар рукоположио је четрнаесторицу нових свештеника. У његово време подигнут је Митрополитски двор у Мостару. За време његове службе митрополита десили су се неки од кључних догађаја везаних за српски народ и цркву. Огроман ударац примљен је 1908. године приликом Анексије Босне и Херцеговине где су пољуљане теорије о ослобођењу српске Босне и Херцеговине, а затим следе балкански ратови (1912-1913). Завршни ударац на српски народ је сарајевски атентат и почетак Првом светског рата који је трајао од 1914. до 1918. године. За време рата страдали су многи православни свештеници. Одмах уочи објаве рата Аустрије Србији митрополит Петар је у Саборној цркви у Мостару пред аустријским званичницима произвео беседу у којој је тражио да се престане гонити српски народ или ће у противном он подићи Србе на устанак. Неке од кључних речи биле су : „Један дио наших суграђана пошао је магловитим путем који не води ни Богу, ни Цару, ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?“
За време рата митрополит Петар је слао многу децу у Војводину јер је у Херцеговини владала несигурност и глад. Након завршетка рата активно се укључио у обнови Српске православне цркве и успостави Патријаршије. Том приликом бива премештен на позицију митрополита дабробосанског краљевим указом 7. новембра 1920. године.
Доласком у Сарајево митрополит Петар је остварио добре односе са муслиманима и католицима. Такође је још подигао многе храмове у Какњу, Брези, Мокром, Хаџићима, Турбету и Кисељаку, затим звона у Рудом, Бугојну, звона и капелу у Осојници код Зенице. До 1935. године саграђено је укупно 81 црква и капела. Осим тога велики број храмова обновљен је због штете нанете приликом претходних ратова и неприлика у Босни и Херцеговини. Приликом обнове митрополије Свети Петар је успео да врати зграду Богословије у Рељеву, са земљиштем, коју је касније претворио у монашку школу. Такође почео је са зидањем Старе цркве у Сарајеву на Башчаршији али је Други светски рат прекинуо даљу обнову и раст митрополије Дабробосанске. Такође за време митрополита Петра основана су разна друштва која су социјално помагала сиротињи. Смрћу патријарха Варнаве 1937. године митрополит Петар постаје кандидат за Патријарха СПЦ.
Почетком Другог светског рата Сарајево је претрпило бомбардовање нацистичких окупатораи, а изненадни напад на Југославију митрополита Петра затекао је у Сарајеву. Митрополит је уз пратњу протојереја Стевана Петровића напустио Сарајево и отишао у манастир Свете Тројице код Пљеваља. Овом одлуком митрополит Петар није нимало био задовољан те се враћа у Сарајево већ након седам дана. Многи су га саветовали да привремено напусти Сарајево док се ситуација не смири, али је то митрополит одлучно одбио. Повремено је слао свог пријатеља Риста Глушца да проверава стање у Сарајеву, и да ли је неко од свештеника одведен у притвор. У међувремену митрополит сазнаје да је бањалучки епископ Платон убијен, те га најближи сарадници опет саветују да напусти Сарајево да се не би поновило исто као са бањалучким епископом, али он опет одбија. Многи свештеници су увидели шта се дешава па су тражили од митрополита да макар они привремено напусте своје парохије. Митрополит није одобрио њихове молбе рекавши им да заједно остану са народом на своме месту. Свештеници су послушали митрополита Петра и остали су на својим местима али је онда уследило хапшење и многе невоље су снашле клирике Дабробосанске митрополије. У међувремену немачки војници извршили су претрес митрополије и том приликом су упутили разне претње митрополиту. Недуго затим сарајевски жупник Божидар Брале упутио је наредбу митрополиту да укине сваки вид ћириличног писма и да пређе на латинично. После подне 12. маја 1941. године усташки полицајци су одвели митрополита у „Равнатељство“ а затим у општи затвор "Беледија". За то време могле су му се донети најпотребније ствари, али су посјете и било какав контакт били забрањени. У Загреб је одведен 17. маја 1941. године.
Из Загреба је премештен у Керестинец где су га обријали, скинули мантију и мучили. Ту је био до 15. јуна када је логор расформиран а митрополита су послали у загребачку полицију. Из Загреба је пребачен у озлоглашени логор "Госпић" где је преживео велика малтретирања и мучења и овде му се губи сваки траг.
Будући без епископа Дабробосанска митрополија добија за администратора Зворничко-тузланског епископа Нектарија Круља. Српска црква је покушавала да допре до било каквих информација о митрополиту Петру али без успеха. Године 1942. долази информација да је митрополит Петар жив али нервно болестан у болници у Стењевцу у Загребу, међутим Њемци су ту информацију демантовали. Постоје разне верзије где је митрополит Петар окончао овоземаљски живот међу којима су, болница "Стењевац" у Загребу, логор "Јадовно" на Велебиту и логор "Јасеновац", али се ни данас не зна како и где је пострадао митрополит Петар.
Свети архијерејски синод СПЦ је прогласио митрополита Петра за свештеномученика 1998. године. Овоме свештеномученику су посвећени храмови у Данићима код Гацка и Војковићима у Источном Сарајеву, као и наша богословија. Митрополит Петар се прославља 17. септембра.
