Са Александром Шпаковским разговарао Сергеј Белоус / Превод: Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, Вашој пажњи усрдно препоручујемо изузетан интервју белоруског историчара и политиколога Александра Шпаковског, пренет из часописа Печат. Одличан приказ како садашњег стања, тако и свега онога што се у протекле две године дешавало у Белорусији. На жалост, било је и код нас, чак и у патриотској средини, неразумевања, да не кажемо грубљу реч, поводом "демонстрација" (суштински се радило о класичном покушају државног удара у организацији западних обавештајних служби и пете колоне унутар државе, као што је био случај са украјинским Мајданом и нашим 5. октобром) у Белорусији пре две године, када су Александру Лукашенку олако дељене етикете "диктатора". То су глупости квазиполитиколога, истовремено и подршка бесрамним сакнцијама којима се придружила и Србија и којих се стиди сваки честити Србин. Други део овог изванредног интервјуа пренећемо за неколико дана, када се појави нови број Печата и актуелни буде повучен из продаје са киоска...
† † †
Лукашенко је одмах, те 1995. године, поставио питање о економским интеграцијама с Руском Федерацијом и за то је добио мандат од апсолутне већине становништва. Курс је постао јасан и од тог момента Лукашенка различити западни политичари непрекидно подвргавају малтретирању
† † †
Александар Павлович Шпаковски је белоруски историчар и политиколог, експерт при Државном секретаријату Савета за безбедност, члан Уставне комисије коју је председник Александар Лукашенко основао прошле године ради разраде поправки у Уставу Белорусије. Председник Лукашенко га је наградио орденом „За радне заслуге“.
У интервјуу за „Печат“ Александар Павлович Шпаковски говори о позадини недавних бурних догађаја у Белорусији, подривачком деловању западних сила и покушају спровођења обојене револуције у тој земљи.
† † †
Како оцењујете ситуацију насталу после прошлогодишњих протеста?
Може се без устезања рећи да је протестна активност у Белорусији практично сведена на нулу. Посебно ако упоредимо ситуацију у нашој земљи с оним што видимо у европским престоницама, где се сваке седмице – некад у Бриселу, некад у Бечу, некад у другим градовима – одржавају масовни протести против ограничења уведених у вези с пандемијом вируса корона. Та ограничења, по мом мишљењу, крше основне принципе о поштовању људских права, као и оне универзалне документе из области међународног права које су између осталих потписале и европске земље.
Цела протекла година је била апсолутно спокојна о питању уличне протестне активности. То јест не понавља се ситуација забележена у јесен 2020. године, упркос томе што су лидери опозиције и они информациони ресурси који су координирали протесте у Белорусији више пута позивали своје присталице да поново изађу на улице. Међутим, то се не догађа.
С тим у вези, може се очигледно закључити да је покушај „обојене револуције“ – где смо видели и познате, класичне методе Џина Шарпа, као и најновије разраде засноване на плишаној револуцији у Јерменији, протестима у Хонгконгу где је пропао пуч, затим на Блатном тргу у Москви 2012. године, на тзв. Мајдану у Кијеву 2014. године – представљао микс свих ових дешавања, што је, уопштено гледано, довело до стварања таквог „мехура од сапунице“ који је постојао у информативном пространству, али и у свести оних људи који су поверовали у идеје хибридног преврата, који је, наводно, требало да доведе до побољшања њиховог живота. Суштина тактике огледала се у мобилизацији протестне социјално активне мањине, која је због агресивног понашања и уличних активности требало да наметне своју вољу пасивној већини што поштује закон и да доведе до одређене парализе органа власти.
Паралелно с тим, што је било карактеристично за Белорусију, на отвореној мрежи Телеграм су објављивани лични подаци о сарадницима органа реда и члановима њихових породица, као и чиновницима и просто, патриотски опредељеним грађанима. Све до тога да се чак и поглавар Белоруске православне цркве Московске патријаршије, митрополит Венијамин нашао на овим проскрипцијским листама. Та технологија преузета је с украјинског сајта „Миротворац“ и требало је да доведе до застрашивања патриотски настројених људи који се залажу за стабилност, законитост и очување уставног уређења. Међутим, ни то се није десило.
У дугорочној перспективи смо увидели да када се та мањина (способна током неколико месеци да се понаша прилично агресивно и бучно) суочила с реалним супротстављањем и када су је почели присиљавати на поштовање реда, нема много људи те врсте, да их је недовољно на дужи рок и да их друштво у целини не подржава.
Овде је „црвену линију“ представљао позив на штрајк који је крајем октобра 2020. публиковала Светлана Тихановска, бивша кандидаткиња за председника. Белоруси су позвани да не иду на посао како би се зауставио рад предузећа која пуне државни буџет, и да не купују робу произведену у Белорусији.
То је, по мом мишљењу, указивало на то да протестима координирају људи из иностранства, из држава које немају везе с белоруском стварношћу, зато што, на пример, у сегменту прехрамбених производа више од 90 одсто односи се на производе произведене у Белорусији. Полазећи од тога, у принципу је то практично значило одустајање од исхране.
Такође, било је и позива да се не плаћају порези, као ни рачуни за комунално-стамбене услуге.
Генерално, ови протести нису имали масовну подршку. У Минску је у штрајк ступило неколико берберница, цвећара, ресторана – „предузећа“ која немају никакав суштински утицај на економску слику. У регионима у принципу нико није ни штрајковао. Била је то својеврсна „црвена линија“, када је постало јасно да, без обзира на могућност окупљања 20-30 хиљада људи сваког викенда, нема масовне подршке таквом протестном покрету. Друштво је на њих реаговало у најмању руку равнодушно.
Недавно је објављено истраживање британског аналитичког центра Четам хаус (наравно, резервисан сам о питању коректности спровођења те анкете – јер је код нас на ту тему прилично строго законодавство – колики је репрезентативни узорак, каква је била мрежа у држави приликом спровођења анкете). Према том истраживању становништво се непријатељски односи према опозиционим симболима – бело-црвеној застави коју су својевремено користили колаборационисти током Другог светског рата, односно издајници нашег народа. Подршка Лукашенку у целини је много већа од подршке опозиционим политичарима – чак и наши опоненти који покушавају да изуче стање белоруског друштва признају да „обојена револуција“ није успела, да је пропао покушај блицкрига и да је ситуација прилично спокојна.
Међутим, мора се имати у виду да су држава и друштво задобили низ озбиљних повреда. Око 30 хиљада људи је позвано на административну одговорност, ми схватамо да ти људи имају повод да се љуте на државу, они и чланови њихових породица… А око хиљаду људи је осуђено на различите казне затвора због почињених кривичних дела, која су углавном била мотивисана политичким непријатељством. Класични примери оваквог кривичног дела били су оштећење државне имовине, претње сарадницима органа реда, судијама, званичницима, продржавним новинарима и тако даље.
Какву су улогу у дестабилизацији државе одиграли спољни фактори – иностране невладине организације, медијски „активисти“ (попут телеграм-канала „Нехта“), специјалне службе?
Њихова улога била је прилично озбиљна.
Разумемо да би без унутрашњих предуслова ову врсту побуне било прилично тешко организовати. Наравно, постојао је низ унутрашњих предуслова везаних за ниске стопе привредног раста последњих година, као и за извесни изборни замор једног дела становништва, за чињеницу да је председник већ дуго на власти – међутим, то су таква, инфантилна расположења.
Као истраживач покушао сам да их проучим и могу рећи да, ако изузмемо неке наивне одговоре типа „ми желимо нешто друго“, „досадило нам је“ – ова публика није имала озбиљних замерки према Лукашенку. Истовремено, била су присутна и протестна расположења. Наравно, слабост државних медија такође је у том тренутку потценила улогу социјалних мрежа, пре свега растући утицај Телеграма у Белорусији. А непријатељ је у то време – овде користим војну терминологију јер је наш Савет за националну безбедност, па тако и ја, био учесник научно-експертске групе при Савету безбедности и у својој анализи је полазио од тога да се против нас води хибридни рат – преко Телеграма, Јутјуба и других социјалних мрежа стварао десетине популарних пројеката који су отворено, потпуно искривљавали белоруску стварност.
Коришћена је „тактика роја“ – када се било која одлука власти или изјава белоруског председника тумачи на одговарајући начин, изврћући чињенице и у масовну свест убацујући искривљен и негативан смисао.
Класичан пример је ситуација с вирусом корона. Лукашенко је можда једини председник у Европи који без страха одлази у црвене зоне болница и обилази најтеже болеснике – и сам је прележао корону. Белорусија је водила јединствену политику у вези с вирусом корона. Суштина те политике било је лечење болесних људи, а да се не крше права здравих људи. Код нас није било локдауна, нису затварана предузећа, места за одмор и рекреацију нису престајала с радом – а истовремено су болесни људи хоспитализовани и лечени. То је омогућавао и прилично озбиљан фонд болничких кревета, велики број респиратора. Иако нам је господа из мисије инспекције Светске банке још 2013. године препоручила смањење вишка болница у Белорусији, укључујући медицинске и акушерске станице у сеоским локалитетима. Ми нисмо прихватили те препоруке, за разлику од украјинских комшија, и испоставило се да смо били у праву.
Ипак, у главама становништва остала је само председникова шала – можда и не баш успешна – када је рекао да је нормално лечити се радом на отвореном ваздуху и традиционалном чашом вотке увече. Остало је запамћено да је „Лукашенко предложио да се корона лечи трактором и вотком“. Премда то, наравно, не одражава суштину наше државне политике у овој области. Што, иначе, сада усвајају многе земље и више нигде не чујемо ништа о затварању. Сви су постали свесни да могу да живе са тим. Али, наравно, веома озбиљно су искривљавали сваку одлуку државе – што је такође довело до стварања протестног расположења.
Одговарајући на ваше питање, могу рећи да су сви ти ресурси или били администрирани из иностранства, или су креирани директно у иностранству, током предизборних година у Белорусији.
Наводим као пример класичну ситуацију с пољском државном ТВ компанијом „БелСат“ – то је једини државни ТВ канал у Пољској у потпуности посвећен Белорусији и представља ситуацију у нашој земљи у негативном контексту за актуелну власт. Финансирање тог ТВ канала из пољског буџета и средстава из Велике Британије износи девет милиона евра годишње. Управо на „БелСату“ је свој рад започео и Степан Путило, који је потом постао блогер (антивладиног телеграм-канала) „Нехта“. И његов отац Антон Путило сарадник је „БелСата“. Целокупна екипа канала „Нехта“ базирала се у Варшави и касније, у јеку протеста у Белорусији, с њима се срео премијер Пољске. Све до данашњег дана сви они се налазе на територији Пољске, штавише, Путило је, чини ми се у интервјуу руском блогеру Дудју, отворено изјавио да добија плату из пољских извора у висини око хиљаду и по евра – иако ми, наравно, знамо да је то много више. Њега штите пољске специјалне службе и у потпуности координирају његовом делатношћу. Фактуру о овој ситуацији белоруској страни је предао један од притворених администратора телеграм канала „Нехта“ Роман Протасевич, који је сада склопио преткривични споразум са истрагом и активно даје признања сведочећи о кривици. Дакле, ми схватамо да је овај телеграм-канал у ствари дете пољских специјалних служби, створен са учешћем Британаца и Американаца.
Постоји мноштво таквих канала: нпр. такође је био приведен и Игор Лосик, администратор телеграм-канала „Белорусија главног мозга“, сарадник „Радио Слободе“. „Радио Слобода“, који се емитовао у Белорусији и имао и одговарајући интернет-ресурс, странице у социјалним мрежама, био је релативно масован ресурс за који знамо да се директно финансира од Стејт департмента САД.
Штавише, белоруски програм „Радио Слободе“ има врло интересантан историјат. Крајем 1940-их година ЦИА је почела да проучава такозване „белоруске националисте“ – припаднике колаборационистичких формација који су својевремено побегли у Западну Немачку и из различитих разлога нису испоручени Совјетском Савезу. Закључак аналитичара ЦИА огледао се у томе да белоруски национализам несумњиво не представља дубоко разрађену идеологију, попут украјинског национализма, и није толико популаран у народним масама. Истовремено, стратешки значај Белорусије у систему одбране Совјетског Савеза, или, како су они писали, Русије, био је такав да је закључак аналитичара био: „Ми, Американци, морамо да подржавамо и култивишемо тај национализам.“ Буквално неколико година после тих закључака у Минхену се појавила белоруска редакција „Радио Слободе“ која је почетком 1950-их година почела своје емитовање. Сада се управљачки центар белоруске редакције налази у Прагу и у складу с тим, међу „независним новинарима“ се улазак у „Радио Слобода“ сматра врхунцем каријере, полазећи од високих примања од неколико хиљада евра, затим социјалних пакета…
Зато је и утицај велики ако узмемо информациону компоненту – пре свега ресурсе који делују с територије Пољске, Чешке, Литваније.
А ако узмемо ситуацију у вези са специјалним службама, видећемо да је посланик литванског парламента недавно објавио колико кошта издржавање Тихановске у Литванији. То је сума од 400 хиљада евра годишње по најскромнијим рачуницама. Она ужива државну заштиту коју јој пружају литванске специјалне службе, окружена је службеницима или особама за које се сумња да припадају кадровима литванског Одељења државне безбедности. На пример, такав „борац за људска права“ какав је Витис Јурконис, који је био на челу регионалног огранка Фридом хауса, осумњичен је у Републици Белорусији за организовање обавештајних активности против наше земље.
Наравно, ту су и фондови. То су несумњиво NDI, то је IRI, то је и MATRA – холандски фонд који делује под окриљем амбасада Холандије и Пољске. Немачки фондови деловали су много опрезније, ми немамо директних доказа, међутим, они су остварили одређени утицај. То су фондови Конрад Аденауер и фонд Фридрих Еберт. Немци се од Пољака и Американаца разликују по опрезнијем потпису и по коришћењу технологије soft power, а не директном подривачком делатношћу. Они који желе могу да погледају познати „пранк“ руских шаљивџија Вована и Лексуса с руководиоцем НЕД-а, где је руководство отворено признало да финансира протесте у Белорусији, да издваја озбиљна средства за ове намене.
Шта је стварни коначни циљ ових покушаја промене власти у Минску, посебно у геополитичком контексту?
Од тренутака избора Лукашенка за председника, када је постало јасно какву ће спољну политику водити нови белоруски лидер – тада га је Жак Ширак позивао у Француску, био је то својеврсни разговор о миразу невесте на Западу који он није прошао и није желео да га прође – Лукашенко је одмах, те 1995. године, поставио питање о економским интеграцијама с Руском Федерацијом и за то је добио мандат од апсолутне већине становништва. Националистичка симболика која је коришћена у првим годинама после проглашења суверенитета Белорусије била је замењена симболиком ближом совјетском обрасцу. Курс је постао јасан и од тог момента Лукашенка различити западни политичари непрекидно подвргавају малтретирању увођењем свакојаких санкција и тако даље, при томе се догађаји о том питању развијају спирално. Прво покушавају да га свргну, потом уводе санкције против њега, потом покушавају да се с њим договоре. Наша држава покушава да ове периоде отопљења искористи за јачање својих спољно-економских и политичких позиција, схватајући да ће ионако на крају доћи до још једног покушаја „обојене револуције“.
Савет безбедности Белорусије набројао је седам таквих покушаја, међу којима је овај из 2020. године био несумњиво најјачи. Сличну кризу смо већ доживели 1996, када је дошло до сукоба председника и дела Врховног савета. У овом сукобу бивши председник Врховног савета Шарецки, који је раније био класичан представник посткомунистичке номенклатуре, изненада је наступио као националистички лидер, прозападни политичар. Све то с њим десило се после његове посете САД. Штавише, претрпевши пораз у сукобу с председником, он је отпутовао у Литванију и током 1990-их неколико година су га европски председници примали у својству легитимног председника Белорусије, а Литванија му је пружала све те протоколарне почасти које се сада пружају Тихановској. Дакле, Лукашенко је све то већ видео. Сада је дубоко остарели Шарецки постао амерички пензионер; када су се западни покровитељи уморили од ове „дискотеке“ и уверили се у њену бесмисленост, послали су Шарецког у пензију. Мислим да иста судбина чека и садашњег лидера опозиције.
Да се вратимо питању – шта они желе да постигну? Има неколико циљева. Први циљ је, наравно, геополитичка игра која има за циљ слабљење Русије. Ако читате класике америчке геополитичке мисли – Бжежинског, Хантингтона – видећете да је тај исти Хантингтон Белорусију сврстао у православну цивилизацију. Истовремено, писали су и о извесној фронталности Белорусије, посебно у западним регионима, где постоји висок проценат становништва које исповеда католичанство и етничких Пољака. И овде се води геополитичка игра за слабљење Русије, чија је сврха одвајање Белорусије од Русије, постоје и релевантни пројекти – на пример пројекат Међуморја, који укључује прибалтичке државе, Пољску, Украјину, Белорусију, с доминантном улогом Пољске. Или као минимум, стварање озбиљних проблема Русији на западном правцу како би Русија била принуђена да улаже у ову територију, да решава одређене проблеме. Ми схватамо да је војностратешки значај Белорусије веома велики, а транзитни значај је важан не само за Русију (у том смислу и зарад заштите енклаве у Калињинградској области) него и за Кину. Дакле, циљ је и одвајање, и стварање проблема, по могућности и дестабилизација западних граница Руске Федерације, пошто је Белорусија веома важан војнополитички и економски савезник за Русију, како о питању националне безбедности и одбране, тако и у плану економије (трећи или четврти трговачки партнер за Руску Федерацију).
Други моменат је идеолошка борба западних елита с Лукашенком, који је за њих „последњи војник империје“. У том смислу Белорусија представља непокорену тврђаву из периода Хладног рата. Када се СССР распао, директор ЦИА је демонстрирао соло победничку параду по Црвеном тргу, у знак победе над СССР-ом. За разлику од других република, Белоруси су масовно – око 80 одсто – гласали за очување СССР-а. Белорусија је 1994. године изабрала политичара који није гласао за Беловешки споразум – био је то Лукашенко. Он је био једини депутат Врховног совјета СССР-а који је гласао против. Белоруси су вратили совјетску заставу. У нашој престоници Минску, изнад музеја Великог отаџбинског рата, развијена су совјетска знамења. Била је то једина тачка те врсте на постсовјетском простору. У том смислу, наравно, тиња дубоки сукоб између Лукашенка и западних елита. Докрајчити белоруског председника за њих додатно представља и принципијелну ствар вредносног карактера. То што на Западу њихове „вредности“ имају значење, могу са сигурношћу утврдити, јер сам током неколико година био учесник у преговорима групе Белорусија – Европска унија. Као одговор на те покушаје да говоримо прагматичним језиком, западни партнери су покушавали да наметну разговор о „вредностима“. Штавише, било је то овако – „прво прихватите наше вредности, а потом ћемо говорити о економији“. Аргумент да ми имамо друге вредности – у принципу се није прихватао.
Због тога идемо на треће питање – економија. Ми смо сачували „Лукашенково породично сребро“, а у ствари су то државна имовина, стратешка предузећа, шумски ресурси. Поред тога, у Белорусији се налази 17 одсто светских резерви калијумовог ђубрива (ради се о минералима који се користе као извор калијума за исхрану биљака и побољшање квалитета и укуса истих – прим. прев.), чија се вредност процењује на 100–150 милијарди америчких долара. На Западу су заинтересовани за приватизацију тих актива, а зашто не рећи, заинтересованост постоји и код руских олигархијских кругова који су тесно повезани са Западом (по мом мишљењу, олигархија, поготово она сировинска, у ствари је пета колона у Русији). Због тога је Лукашенко, који штити национално власништво над стратешки значајним активима – за њих сметња.
Ево, навели смо три аспекта које они желе да реше: да ослабе Русију, да докрајче остатке Совјетског Савеза и да опљачкају другу земљу.
Како је притисак западних санкција утицао на Белорусију?
Могу рећи да је 2021. годину Белорусија завршила с доста добрим показатељима: раст БНД већи од 2,5 одсто, рекордни показатељи индустријског раста за последње време, зарада од извоза итд. Све то је последица чињенице да 2020. нисмо донели одлуку о увођењу локдауна. Да смо у августу 2020. на ту протестну активност још и то наметнули, јасно је да би милиони људи у неком тренутку остали без прихода и без посла и вероватно би и сама белоруска државност престала да постоји.
Треба схватити да је вирус корона сам по себи срушио неколико влада. И кључни аспект у тој причи с корона огледа се у његовом политичком контексту – то је смена Доналда Трампа. Тачније, Трампов нереизбор на нови мандат – јер је према свим анкетама он требало без проблема да буде поново изабран.
Враћам се на питање санкција. Није лош привредни раст, али да није било санкција, био би знатно већи. Постоје одређене потешкоће са заменом западних компоненти. Поставља се питање преусмеравања белоруских нафтних деривата и ђубрива у руске луке, где инфраструктура данас није увек спремна. Упркос свему, индустрија се с тим носи. Западне компоненте замењују се компонентама руске производње, плус имамо случај, као и у Русији, да санкције стварају не само ризике и доносе штету – него оне стварају и могућност да се стимулише развој науке, технике, пољопривредне производње. Ми имамо рекордне показатеље извоза пољопривредних производа по резултатима 2020. године – више од шест милијарди. То је значајно достигнуће, мислим да без санкција не бисмо постигли такве резултате.
У целини, најнепријатнија и понижавајућа ствар јесте ограничење ваздушног саобраћаја за наше грађане. Европске дестинације, укључујући и Србију где смо имали директан лет, нажалост, за нас су затворене. Принуђени смо да летимо преко Москве и, наравно, овде посебно издајничка изгледа позиција Украјине. Одлично схватамо зависност, марионетски карактер данашњег режима у Украјини и чињеницу да у стварности земљом не управља екипа из Банкове (где се налази седиште председника Украјине – прим. аут.) него амбасада САД у Кијеву – међутим, с моралне тачке гледишта, имајући у виду шта је све Белорусија урадила не би ли се стабилизовала ситуација у Украјини… У том смислу и на штету наших савезних односа с Русијом и односа према Белорусима у руском друштву због тога. Ми смо покушали да заузмемо неутралну позицију у односу на све догађаје код наших јужних суседа – и дејства Кијева су била доживљена као удар ножем с леђа. Могу рећи да Белорусија више нема никаквих моралних обавеза пред кијевским режимом. Ово кажем у контексту тих прогноза, тих гласина које се сада врте око Украјине.
МИГРАНТСКА КРИЗА
Шта се заиста скрива у позадини мигрантске кризе на граници између Белорусије и Пољске?
У нашим односима с Европском унијом никада није било сумње у оно што они зову transborder cooperation – прекогранична сарадња, како год да се развијају односи, а ово свакако није први пакет санкција које ЕУ уводи против Белорусије. Они су увек уводили санкције. Почевши од средине деведесетих година ми се непрекидно налазимо у режиму санкција, које се понекад прекидају на неки период одмрзавања и покушаја повратка назад. Међутим, то је само тактика од стране ЕУ, чији циљеви у склопу колективног Запада остају непромењени. Штавише, сећам се избора 2020, када су против Белорусије уведене санкције – у некој етапи, прекогранични комитет је почео да излази изван својих уобичајених оквира и да се на одређени начин бави дипломатијом. Зато што су одржавали блиске контакте с европским колегама. У том погледу Белорусија је увек била поуздан штит ЕУ од продора илегалних миграната, оружја, трговине дрогом итд.
Чак и у специјалним службама, и у МУП-у, и у КГБ-у постоје посебне линије о питању борбе с нелегалном миграцијом. Канал је непрекидно функционисао преко наше земље, посебно имајући у виду да ми имамо отворену границу с Русијом и грађани су без препрека могли да се крећу до коронавирусних ограничења. То значи да су белоруски граничари омогућавали безбедност ЕУ. Али после избора 2020. године, на иницијативу Литваније, ови контакти су прекинути. Европска унија се иницијативно повукла из свих програма с Белорусијом. Као одговор на то, Белорусија је суспендовала споразум о реадмисији са ЕУ – одрекли смо се обавезе да примамо назад мигранте који су у ЕУ ушли с наше територије. Гранични комитет је почео да ради у условима да су сви програми прекинути, никаква финансијска средства нису додељена – и комитет није ометао покушаје пресецања границе Белорусије са ЕУ за људе који су желели да тамо стигну.
Поступао је на тај начин у духу Женевске конвенције, која избеглицама омогућава долазак у земљу у којој они желе да добију азил и тамо поднесу одговарајући захтев.
Још један аспект повезан је с ограничењем ваздушног саобраћаја са земљама ЕУ, у Украјину и многе земље постсовјетског пространства – на пример Молдавију. Пошто нам је Украјина блокирала ту маршруту, Белавија (белоруска авио-компанија) је у жељи да очува радна места и зараду, почела да развија источне и блискоисточне маршруте. Појавиле су се линије за Багдад, Ербил и низ других градова. Схватајући околности између Белорусије и ЕУ, ти транснационални кругови који су се бавили организацијом мигрантских канала, обратили су пажњу на нашу земљу. И на одређеној етапи у Белорусији су се појавили „гости“ из земаља Блиског истока. По нашем схватању, они нису стварали проблеме, упркос чињеници да је становништво било прилично конзервативно и опрезно према тој маси.
Ти мигранти се нису дуго задржавали у престоници Белорусије и похрлили су ка граници са Европском унијом. Чак је значајан део постигао свој циљ. У овом тренутку у Немачкој се налази отприлике 11 хиљада миграната који су стигли по белоруској маршрути, који су се предали властима Немачке. Мислим да је тамо остао још већи број илегалних имиграната који су добили документа. Зато што је политичка мафија у Европи прилично озбиљна. Неке европске политичке партије подстичу илегалну миграцију јер рачунају да су то њихови будући бирачи. То се углавном односи на „Зелене“.
Одређени број људи, најугроженијих, покушао је да легално пређе границу и уђе у Пољску. Али Пољаци су их дочекали воденим топовима, сузавцем, шок бомбама. При томе је, према нашим истраживањима, међу тим људима велики део припадао Курдима, Јазидима и другим етничким и религиозним групама на које се на простору Блиског истока увек ослањао „Колективни Запад“. Тим људима после повлачења америчких трупа из Ирака, из Сирије, прети опасност физичке одмазде. Једина држава која је покушала да на неки начин организује њихов боравак у складу са међународним документима из области људских права – јесте Република Белорусија, иако они нису изабрали нашу земљу за објекат својих жеља. Белорусија је за њих била транзитна држава.
У овом тренутку неколико стотина тих људи, као и раније, налази се у логистичком центру који је био прерађен у логор за избеглице. Неколико хиљада је напустило земљу. Значајан број, око пет хиљада, налази се у логору у Литванији, неколико хиљада у Пољској, 11 хиљада у Немачкој.
Истовремено, и поред велике информационе буке која се подигла, по „белоруској маршрути“ у ЕУ је ушло око пет одсто од укупног броја нелегалних миграната.
Ми смо се суочили с апсолутним одбијањем Пољске да прихвати избеглице – но није то проблем, тамо је конзервативна влада, могло би се и разумети… Међутим, по мом мишљењу, пољска влада је то искористила за реализацију низа задатака. Као прво, за унутарполитичку мобилизацију становништва пред претњом некаквог непријатеља – у Пољској је доста конзервативно друштво. Као друго, они се налазе у ситуацији прилично жестоког сукобљавања с Бриселом, јер доносе законе који су у супротности са многим европским вредностима и ставовима, што генерално има под собом здраве темеље. А Европска комисија покушава не само да Пољску лиши финансирања него и да јој наложи казне – пола милиона евра дневно због одбијања затварања рударских јама и због покушаја да судску власт ставе под контролу владе, што није у складу са споразумом који је потписан унутар ЕУ. Они су на тај начин покушали да се представе као чувари Европске уније, како би повећали свој значај и скренули пажњу са сопствених непријатности.
Међутим, нас је зачудило нешто друго – окрутност с којом су се пољске и литванске пограничне службе опходиле са мигрантима. Овде не говоримо просто о притвору и депортацији на територију Белорусије, него о мучењима, мрцварењима, премлаћивањима, услед чега је до сада умрло 15 особа. Ти људи су пронађени мртви у пограничном подручју с траговима физичког насиља. И никакво међународно удружење не истражује ово питање.
Пољаци до овог тренутка одбијају да дозволе улазак представника међународних организација у своју пограничну зону, као и сопствених посланика, новинара итд. Што се тиче Белорусије, сви могу слободно да раде. Пољска то не дозвољава. Ми имамо сведочење одбеглог пољског војника Емила Чичка, који се предао нашим граничарима и затражио политички азил, а тврди да је учествовао у масовним погубљењима миграната од стране пољске војске и граничара. Према овим сведочењима се можете односити како желите, али их у крајњем случају треба бар проверити.
„Међународна заједница“ ништа од тога не узима у обзир и суди бившем министру унутрашњих послова Италије Матеу Салвинију за радње које имају за циљ да ограниче илегалну миграцију, а с друге стране, када се у Пољској дешавају много страшније ствари, они то не примећују. То још једном сведочи о двоструким стандардима западне политике, у шта смо се више пута могли уверити.
Крај у следећем броју
Извор: ПЕЧАТ
Фото: Снимак екрана
Опрема текста: Саборник
