Александар Кравченко
Сећање добровољца Александра Кравченка на свакодневни живот козака-добровољаца у Српској Босни током рата 1993. године.
Ивица је планина западно од Дрине која се надноси над пут из Вишеграда у Рогатицу. Тај пут је стар, могуће из доба Римљана, или чак и пре. Од давнине и до почетка осамдесетих година ХХ века повезивао је средишњу Босну са средњим током Дрине. Чувени Вишеградски мост подигнут је у XVI веку како би тај пут учинио главном стратешком артеријом турског надирања на Запад. Почетком XIX века тај пут постао је важан део Наполеонових планова за превазилажење несташице роба, изазване енглеском континенталном блокадом. Каравани натоварени врећама са памуком кретали су се из сунчаног Египта у европски део Турске, затим босанским путевима ка илирским провинцијама Наполеонове Француске. Највероватније су се под утицајем те саобраћајне артерије у тамошњем селу Борике одвајкада узгајали расни босански коњи. Током Другог светског рата Немци су на Семечком пољу недалеко од Ивице направили аеродром.
Успоставивши контролу над Ивицом, Срби су поуздано штитили са југа тај пут са стране муслиманске енклаве Горажде. Истовремено је Ивица затварала пут из Горажда у Жепу. Ивица, Столац и Заглавак били су капије за непријатеља на караванској стази названој „Алахов пут“.
Ту су се први стални положаји појавили крајем фебруара 1993. године. Тада су козаке пребацили из Вишеграда на Семеч, и тамо им је предстојало да граде утврђења. На Ивици је постављено 4 или 6 бункера од брвана са пушкарницама, у којима су људи могли да живе и бране ту коту. Затим су козаци отишли (први одред – јануара-фебруара 1993. године) и те положаје су запосели Срби из новостворене Горажданске бригаде, коју су чинили већином Срби избеглице из Горажда. Они су ту били стално, штитећи пут из Вишеграда у Рогатицу и контролишући кретање непријатеља.
Пре Ивице се према Дрини налазило поље, а иза њега је почињао Столац, прилази кањону Дрине. Једном сам био на тим положајима. Почетком марта 1993. године упућен сам тамо, скупа са добровољцима из Петербурга Владимиром Сафоновом, Дмитријем Поповом и Андрејем, са задатком да извршимо ноћно извиђање. Добијали смо сазнања о томе да се противник у групама од по два-три човека провлачи преко поља испред српских бункера. Дали су нам одличне вреће за спавање, у њима је могло да се лежи у снегу и остане сув, као и двоглед за ноћно осматрање. Прошавши линију бункера, попели смо се још више, одакле смо осматрали поље испред Ивице. Прележали смо готово читаву ноћ у снегу, а пред зору смо се, никог не откривши, вратили у своју добро угрејану кућу на Семечу.
Са истих положаја је, неколико дана касније, кренуо део нашег одреда и заузео коту Столац. Када су започеле борбе за Заглавак, тим путем је курсирала „Каћуша“, коју су Срби називали ВБР (вишецевни бацач ракета). Та „Каћуша“ је отварала ватру на Ђанкиће. После 12. априла, када су напуштени Заглавак и Столац, одлучено је да се преостали козаци пребаце на Ивицу. Тамо су вршили стражарску службу. Управо је почињало расцветано балканско пролеће, све је цветало и опојно мирисало, и било је јако пријатно бити на тим положајима. У близини је било омање језеро, тамо су козаци одлазили у лов, покушавајући да устреле срну. Тако су проводили време на Ивици, а најпознатији и најизразитији међу њима био је козак кога су звали Казнац. Тај надимак добио је зато што је одговарао за чување материјалних вредности. Затим је, неколико месеци касније, са Ивице кренула офанзива на Дрину.
Посрбили Сава и Петар Росић
Извор: СРПСКА.РУ
Фото: СРПСКА.РУ
