Разговарао Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи препоручујемо интервју штампан у недељнику ПЕЧАТ, који је главни уредник "Саборника" урадио са Борисом Земцовим, руским књижевником и србским добровољцем, помоћником Олега Платонова, главног уредника православно-патриотског часописа "Русский Вестник". Друго издање књиге успомена на добровољачке дане 1993 и НАТО бомбардовање 1999. године под називом "Руси нису издали" ускоро ће се појавити пред србским читаоцима...
♦ ♦ ♦
У овом тренутку „мој ров“, мој „положај“ је редакција православно-патриотског журнала „Руски вестник“. Од времена када сам као добровољац ратовао у Републици Српској прошло је скоро 30 година, међутим, то не значи да и сада нисам спреман да одем у Црну Гору како бих помогао православној браћи.
Национални инстинкт упозорава да се у Црној Гори одиграва велика неправда, велика подлост, да је светски поредак поново кренуо у напад на православље и словенски свет, каже у разговору за „Печат“ Борис Земцов, уредник журнала „Руски вестник“ и човек који је 1992. био уз српске борце када је извојевана победа у бици код Вишеграда.
Учествовали сте у рату 1999. у Босни, на Косову гледали погром, у Београду били током НАТО агресије. Да ли вас је иједна чаша врућег српског чаја заобишла?
На српској земљи сам ратовао 1993. године, у околини Вишеграда, 1999. извештавао сам с Косова и по повратку у Београд нашао сам се под бомбама НАТО-а. Да, сведок сам свих српских страдања крајем минулог века. Последњих неколико година долазим као ветеран, учесник у борбама у Војсци Републике Српске. Морам рећи да се не осећам као у гостима, него као код куће, срећан сам што има Срба који се радују сусрету са мном. Прошле године сам први пут боравио у својству учесника једног изузетног догађаја, Ћоровићевих сусрета. Тамо се осећају и гостопримство српског народа, и словенско јединство. Вероватно томе разумевању доприносе наше заједничке победе над светским поретком, над светским злом које жели уништење словенског, руског и српског народа…
Који тренутак у вашем животу вас је определио да извештаје с ратишта замените учешћем у борбама?
Да, 1993. заиста сам узео калашњиков у руке како бих помогао браћи Србима да одбране своје право на веру, територију, на своју историју и своју државу. Данас словенски свет преживљава најтежи период своје историје. Он се распада. Сведоци смо како су неке државе које смо донедавно сматрали нашим, братским земљама, постале чланице НАТО-а, део светског поретка, део непријатељског штаба. Но у светској науци није непозната појава која подразумева да сваком уједињењу претходи потпуни разлаз, да је неопходно додирнути дно, како би се потом што брже испливало на површину и удахнуо чист ваздух. Можда због тога Господ тако и уређује историју како бисмо се ми из словенског света разјединили, а потом схватили ко смо и започели други процес коначног уједињења, коначног савеза. Слава Богу што у том савезу постоји веза која је прошла вековна искушења, то је руско–српска веза, најчвршћи, најпоузданији савез којем ће прићи и други народи када схвате шта се дешава, ко су непријатељи а ко пријатељи.
Активан сте учесник Словенског покрета, и помоћник и сарадник Олега Платонова у „Руском вестнику“. У Србији рад Олега Платонова није непознат. Напротив. Како објашњавате његов прогон у данашњој Русији?
Путин је несумњиво заслужан за подизање Русије с колена, али у његовом окружењу није све тако како би желеле руске патриоте. „Предмет Платонова“ представља својеврсни лакмус папир садашњег стања руског друштва. Изгледа да су либерали, осећајући се некажњивим, видећи заузетост вишег руководства земље решавањем других проблема, кренули у напад. Разуме се, уз подршку Запада и међународног ционистичког лобија. Нападају научника, просветитеља, историчара, публицисту, а повод је чисто формалан. Његова главна „кривица“ лежи у одбрани и заступању руских националних интереса, интереса словенског света. Тужно је што је „Дело Платонова“ указало на незаинтересованост, равнодушност руског друштва. Процес траје већ скоро три године, међутим, медији скоро да томе не поклањају никакву пажњу, изостала је и званична реакција државних органа и структура. Тај процес представља немилосрдну дијагнозу (ако не и пресуду) и читавом руском патриотском покрету, подсећање на његову слабост и разједињеност. Обратите пажњу: на суђењу полуписменом либералу оптуженом за отворено нарушавање друштвеног поретка уз спровођење сумњивих политичких акција – у знак подршке окривљеном окупи се стотине људи а десетине новинара извештава са сваког рочишта. Штавише, одмах се организују и фондови за подршку, прикупљају озбиљна новчана средства, појављују добротвори! Био сам на скоро свим судским рочиштима „по делу Платонова“. Кога сам видео? У најбољем случају петнаестак у просеку не баш младих људи. Искрено желим Олегу Платонову храбрости и стрпљења. Наше дело је праведно. Победа ће бити за нама.
Које су околности преусмериле ваш фокус на књижевни рад? Поред аутобиографског дела везаног за рат у Босни, аутор сте још 10 књига…
Две животне околности су ме од новинара преобратиле у писца. Оне су ме учиниле писцем и филозофом. То су – рат и затвор. Десило се то у прилично зрелом добу. Пошто сам се 1993. овде нашао у својству добровољца, ратовао сам и ти утисци, веома јаки утисци, натерали су ме да узмем перо у руке и да наступам више не само као новинар него и као писац. Потом је стигла и друга околност због које сам вероватно постао писац. Услед измишљених клевета, нашао сам се у затвору. Та околност ме је окалила као писца, променила моју свест, натерала ме да просто пишем о томе… То је био призив да о томе кажем људима без обзира на то да ли ће наићи на интересовање читалаца. Мотив је био да кажем, да док сам још жив, оставим запис на папиру, да остану моји утисци. И као последица тога родиле су се и моје књиге. Једна је преведена и на српски језик.
Сваког 12. априла, Дан руских добровољаца у РС, подсетник је на велику битку код Вишеграда у којој сте учествовали. Шта се тог дана тачно дешавало?
Од 2013, захваљујући руководству Републике Српске, почео се обележавати Дан руских добровољаца и за датум је изабран управо 12. април, када се одиграла тешка битка на врху Заглавак у околини Вишеграда. Тога дана је одред руских добровољаца међу којима сам био и ја, 12 људи, током шест часова одбијало нападе много надмоћнијих муслиманских снага на чијој страни су се борили и муџахедини из земаља Азије и добровољци из Европе. Непријатељ је нападао уз подршку тешке артиљерије и минобацача, док смо ми на располагању имали само аутомате, митраљезе и бомбе. Но нико од нас није напустио свој положај, сви су до последњег тренутка били спремни за борбу прса у прса, спремни на све и непријатељ је устукнуо. Исте вечери сарајевска телевизија је пренела вест да је тамо погинуло око стотину муслимана и да их је толико рањено. И ми смо поднели тешке губитке, погинула су три наша добровољца, три су била рањена. Био је то тежак бој.У једном тренутку помислио сам да је историја одлучила да то све буде заборављено, но – слава Богу, погрешио сам! Пошто је руководство Републике Српске 2013. тај дан прогласило за празник, Дан руских добровољаца, поново сам се нашао у Вишеграду, присуствовао молебну на гробљу где су сахрањена моја три ратна друга. Био сам дирнут када сам на гробу својих ратних другова видео веома лепе споменике и на њима свеже цвеће.
Као ополченац, ваш син је учествовао у борбама у Донбасу. Како се родила идеја да понови ваш пут?
То је веома симболична прича која вероватно има и одређени сакрални смисао. Године 2014. са мном у РС кренуо је и мој син који је тада имао 25 година. Он се с нама попео на врх Заглавак, осмотрио место битке, слушао ћутке, климао главом, а када смо се вратили у Москву, у Русију, рекао је да иде у спортско–историјски камп с друштвом, а отишао је да ратује у Донбас у саставу добровољачке јединице. Међутим, није у овој причи најупечатљивији то што су одлазак на врх Заглавак и посета месту знаменитог боја утицали на такав одважан, мушки корак него то што су до положаја који је он заузимао у околини Луганска и Ворошиловграда били Срби, српски добровољци. Дубоко симболични, дубоко сакрални факти. Браћа Срби су били његови борбени другови, покривали су његово крило и позадину и он је био апсолутно спокојан, сигуран да се они неће уплашити, нити их издати. Знао је да у тој бици има сигурну залеђину. Такви примери потврда су словенског братства. То је део живота. Никада ниједан писац, нити један политиколог не може тако осмислити.
У наступима пред српском публиком истицали сте да се рат наставља али другим средствима. Како видите овај нови поход на Исток?
Светски поредак је 1999. бомбардовао Србију покушавајући да подели стуб јужног словенства у Европи. Рат се наставља. Ако су тада бомбардовању биле подвргнуте касарне, аеродроми и други војни објекти, сада су циљ граната светског поретка култура, демографија, православље, словенство. Сведоци смо, учесници а често и жртве процеса тих напада којима је подвргнута ћирилица, словенско писмо које је сакрални симбол, симбол словенског братства, словенског јединства, православља. Примећујем да је и у Србији у току експанзија латинице, симбола Ватикана и непријатељског светског поретка. Но то може бити и повод да збијемо своје редове и пређемо из одбране у напад.
Како руска патриотска јавност оцењује ситуацију у Црној Гори?
Руске патриоте прате догађаје у Црној Гори с пажњом којом су пратиле новости с југословенског фронта, догађаје у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Узбуђење није ништа мање од оног с којим смо пратили дешавања на Косову крајем 1990-их година и бомбардовање Београда и других српских градова. Одлично схватамо да се сада у Црној Гори решава не само судбоносно питање српске историје него и судбина православља, судбина словенског света. Да би се то схватило, није неопходно читати књиге, питати стручњаке за мишљење, нити изучавати материјал с интернета. Једноставно, историју треба осећати, осећати наше заједничке корене, нашу заједничку прошлост. Национални инстинкт данас је важнији од знања. Бранићемо се! У овом тренутку „мој ров“, мој „положај“ је – редакција православно-патриотског журнала „Руски вестник“. У сваком броју објављујемо правдољубиве материјале о безобразлуку који се чини у Црној Гори, штампамо материјале наших српских аутора. Схватамо да је то мало. Тражимо нове приступе, нове начине да помогнемо браћи. Од времена када сам као добровољац ратовао у Републици Српској прошло је скоро 30 година, међутим, то не значи да и сада нисам спреман да се нађем у Црној Гори како бих помогао нашој православној браћи. Иста таква осећања деле и моји ратни другови с којима сам у пролеће 1993. штитио град Вишеград од муслиманских главосеча.
Какав је став РПЦ о питању уставних реформи?
Што се тиче Руске православне цркве, патријарх је истакао да допуне Устава имају дубок идентитетски значај и као православни човек не могу на те речи остати равнодушан. Наравно, волео бих да све предложене измене, посебно оне које се тичу традиционалних духовних вредности, националне традиције, места и улоге руског народа у државном систему Русије не само уђу у Устав моје земље него да се оне и поштују и „делају“ на добробит отаџбине.
АКО СУ ОНИ ПРОТИВ – ЈА САМ ЗА
Либерална Русија с немиром ишчекује референдум у Русији поводом уставних промена. Шта им тачно смета?
Треба учествовати на референдуму у Русији! Нужно је ослушкивати себе, свој осећај који се изоштрава код нормалног човека у тренуцима великих историјских потреса, ослушнути свој национални инстинкт. Нужно! Овде постоји још један приступ, проверен временом током целе наше руске историје: погледајмо са друге стране – ко је устао против референдума, против поправки у Уставу? Отворени русофоби, либерали који мрзе Русију и Русе, лопови који су опљачкали наша национална богатства, која су моји преци вековима сакупљали, умножавали, а дешавало се да су их и по цену сопственог живота у бојевима штитили. Ако је сва та мизерија „против“, онда сам само због тога „за“. Јер мени није свеједно каква ће бити будућност моје отаџбине, мог завичаја!
Извор: ПЕЧАТ
Борис Земцов на трибини у Невесињу
Борис Земцов и Ранко Гојковић
Опрема текста: САБОРНИК
