Дмитриј Окуњев

332001.pУ Београду је отворен споменик руском архитекти Николају Краснову. У његову част је већ раније добила назив једна од улица и отворена је спомен-плоча у српској престоници. После емигрирања у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца Краснов је створио изглед центра Београда, а у домовини је познат као главни неимар Крима и аутор Ливадијског дворца.

Како је Николај Петрович постао Никола

Споменик славном архитекти Николају Краснову свечано је отворен у центру Београда. Мермерна скулптура је подигнута у Ташмајданском парку недалеко од руске цркве Свете Тројице где почива прах вође Белог покрета Петра Врангела. Скулптор Небојша Савовић Нес је приказао неимара погнутог изнад радног стола с цртежима. Од сада монумент краси плато преко пута улаза у зграду Државног архива Србије – једне од Красновљевих најлепших творевина.

332139.p

На церемонију је допутовао његов праунук Сем Смол. „Мој прадеда је радио с каменом и овај камени споменик је направљен по лику који је овековечен на фотографији где архитекта ради за столом. Јер оваплоћење замисли почиње управо на папиру,“ – изјавио је он говорећи пред окупљенима.

Са своје стране, аутор књиге о Краснову, архитекта и хералдиста Драгомир Ацовић, истакао је да „сви још увек ходамо улицама дивећи се делима његовог дара“, иако је од смрти њиховог творца прошло већ 80 година.

„Кад је Краснов дошао код нас имао је 55 година, и иза себе је већ остварио сјајну каријеру, добио звање архитекте царског двора и статус академика, а с њим је остао уништени век, неизвесна будућност и породица. Код нас је добио могућност да реализује свој Богом дати таленат и да свом новом дому понуди драгоцени дар,“ – истакао је Ацовић, који је најпознатији по свом раду на ентеријеру београдског храма Светог Саве, једне од највећих православних цркава на свету.

Ово није прво овековечивање сећања на Краснова у Београду где се о његовом раду зна вероватно више него у домовини. На једној од зграда у улици која је названа у његову част и која води ка храму Светог Савет 2016. године је отворена спомен-плоча.

„Здања која је саградио Краснов не смеју се рушити!“

Многи људи у главном граду Србије Краснова сматрају „својим“ архитектом. И он сам би се, вероватно, изјаснио као човек из две земље. Без обзира на зреле године успео је да се асимилује у новој средини. Док је своје прве пројекте у Београду архитекта потписивао као „Николај Петрович Краснов“, десет година је скратио име на „Николај Краснов“, а на последњим радовима је писао – „Никола Краснов“.

„Краснов је архитекта-уметник, – рекао је за „Газету.Ru“ грађевинац Мирослав Павловић, који је дошао у Ташмајдански парк да се диви делу Савовића Неса. – Испоставило се да је његова несрећа, имам у виду принудни одлазак из Русије, наша срећа, зато што је изабрао Србију.

Наш краљ је знао ко је овај човек, имао је поверења у њега и помагао му је на сваки начин. Краснов је имао слободу да пројектује, новац и подршку. Подигао је скоро све државне зграде у данашњој Србији. Центар Београда се мирне душе може назвати Краснов-градом. За мене је велика част што је управо велики мајстор саградио зграду мањежа у коју се касније преселило Југословенско драмско позориште.“

Овај објекат је веома настрадао у пожару 1997. године. Касније је саговорник „Газете.Ru“ непосредно учествовао у обнови позоришта.

„Прво смо се трудили да сачувамо стари изглед, посебно фасаду која гледа на улицу, – објаснио је. – Било је врло опасно изводити радове, али нико није хтео да остави Красновљево чедо. Ипак су стручњаци из Завода за заштиту споменика наредили да се демонтира јединствена грађевина од цигле. Данас позориште има нови зид који смо ми изградили. А фрагменти историјске фасаде су скривени иза стакла. Може се рећи да је то маузолеј Краснова. На плодове његовог рада сад чак не пада ни прашина. Има још један симбол. Краснов је емигрирао из Русије и направио је чудо у Србији. Кад смо реконструисали позориште почело је бомбардовање Југославије. И као што је Краснов започео нови живот у Београду, тако смо и ми стали на ноге после ужаса 1999. године. Запад није схватио да се не сме рушити оно што је подигао велики архитекта!“

„Допловио је са Крима парабродом Бермудијан

Пошто је Краснов био убеђени монархиста после Фебруарске револуције однос нове власти према њему је био далек од поштовања, наводи се у књизи истраживача Владимира Сухорукова „Крим у лицима и биографијама“. После октобарских догађаја 1917. године архитекта је постао оличење „контре“. Након тешког живота у новој стварности до 1919. године Краснов је са женом и двема кћеркама парабродом „Бермудијан“ отпутовао за Цариград. Затим се, као и многи, преселио на Малту.

У анкети емигранта истакнуто је да у случају промене политичке ситуације у Русији намерава да се врати на Крим: „Дошао сам са Крима парабродом „Бермудијан“ у мају 1919. године са женом Аном Михајловном старом 55 година, двама кћеркама – Олгом и Вером Николајевном од 30 и 24 године, зетом Хорватом Леонидом Владимировичем старим 29 година и унуком Владимиром од 6 година. Место сталног боравка: град Јалта, Тавричка губернија. У Русији су ми остали папири и акције у банци у Москви; материјално стање – немам средстава; који посао жели да добије – у струци; куда жели да отпутује и кад – на Крим кад се ситуација смири.“

Међутим, после завршетка Грађанског рата постало је јасно да се власт бољшевика укоренила за дуго времена. Краснову и родбини није преостало ништа друго него да се скуће на медитеранском острву или да траже друго пристаниште. Тамо није било посла за архитекту и он је замолио Савез руских инжењера да му помогне да се пресели у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, како се Југославија звала у то време. У априлу 1922. године Краснови су се преселили у Београд. Краљ Александар I је тада активно радио на изградњи своје државе, и зато је мајсторски таленат био потребан.

Краснов се запослио у Министарству грађевинарства где је био инспектор у одељењу за архитектуру. По његовим пројектима у престоници је подигнут велики број монументалних здања. Осим Државног архива то су зграде Министарства финансија (данашња зграда владе Србије), Министарства шумарства и водених ресурса. За зграду Народне скупштине Краснов је пројектовао фасаду, део ентеријера, парк и ограду.

По наруџбини краљевске породице Карађорђевић руски архитекта је дизајнирао ентеријер њене резиденције, укључујући и Краљевски дворац на Дедињу.

Имао је и неколико пројеката ван Београда. Тако је Краснов радио на реконструкцији маузолеја црногорског владара из прве половине XIX века, истакнутог српског песника Петра II Његоша на Ловћену. Краљевска крипта – храм Светог Георгија на брду Опленац недалеко од Тополе, српска војна гробља у Грчкој на острву Видо и у Солуну су такође дело његових руку.

Краснов је у Југославији живео укупно 17 година. Изненада се упокојио 8. децембра 1939. године, само месец дана пре свог 75. рођендана. Гроб неимара се налази на руском делу Новог гробља у Београду. У близини су сахрањени многи познати делатници руске емиграције. Овде почива прах утемељивача беле Добровољачке армије генерала Михаила Алексејева.

Николај II: „Краснов је заиста сила од човека“

Краснов је био толико велики човек да је 1887. године, кад му је било 23 године, постављен за главног архитекту Јалте с платом од 900 рубаља годишње. Одлуку је донела Градска дума. Почевши од ширења и уређења кеја Краснов је Јалту претворио у летовалиште царских размера. Док су претходне архитекте Јалту видела као град-врт без неког система с раштрканим викендицама, Краснов се прихватио посла с државном темељитошћу. Град се проширио, обухватио је нову територију и архитекта је одредио норме за ширину улица и висину зграда, отклонио је хаотичност у изградњи.

Саградио је две градске гимназије, дечју болницу, уредио је Пушкинов булевар, реконструисао је луку, саградио је мол, подигао је потпорне зидове дуж двеју река које уоквирују Јалту са запада и истока, као и мостове на овим рекама.

Дворац „Дјулбер“ у Мисхору у мауританском стилу који је припадао нерођеном стрицу Николаја II, великом кнезу Перу Николајевичу. Викендица на имању „Чаир“, чији је власник био његов рат, велики кнез Николај Николајевич (главни командант Руске царске војске у Првом светском рату).

332134.p

Дворац Феликса Јусупова у Кореизу, санаторијум „Царица Александра Фјодроовна“ у Масандру, викендица „Викторија“ у Тедосији – само је мали део чувених објеката које је архитекта Краснов смислио и оваплотио у живот. Међутим, главно дело у његовој каријери је неоспорно Ливадијски дворац – летња резиденција царске породице у околини Јалте која је саграђена по личној наруџбини последњег руског цара.

Одушевљавајући се овим радом Николај II је писао својој мајци, Марији Фјодоровној, у септембру 1911. године: „Архитекта Краснов је сила од човека, помисли само – за 16 месеци је саградио дворац, велики Свитски дом и нову кухињу. Осим тога, дивно је уредио и украсио врт са свих страна нових грађевина заједно с нашим одличним баштованом, тако да се овај део Ливадије много пролепшао. Одасвуд се пружа веома леп поглед, посебно на Јалту и на море. Сви људи који дођу и обиђу кућу једногласно хвале оно што су видели и, наравно, самог виновника – архитекту.“

Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Превод са руског: Марина Тодић

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com