Да је више него неопходна борба за истину о историји матичних србских земаља коју воде људи као што је Горан Комар, показује нам и пример промоције књиге муфтије Зукорлића, која је одржана ових дана у Скупштини Србије. Иако и данас у скоро свакој муслиманској породици у Босни и Херцеговини и у Рашкој области, негде на тавану стоји икона Крсне славе коју су славили преци потурчењака, данас се у Скупштини Србије промовише књига о "Древној Босни" као о некој држави која малтене није имала никакве везе са србским народом. Наравно да овакву историју по калупу Хашког трибунала подржава србска другосрбијанштина, која би зарад тридесет Сорошевих или Ротшилдових сребрњака, продала не само србску историју, него и све што је свето србском роду. Пажњи читалаца предлажемо текст Горана Лучића који је присуствовао промоцији ове историографске фарсе...
„Срби су луд народ.“ – ово је поодавно дијагностификовао психијатар др Јован Рашковић. Но, у страдaњу Српске Крајине то се можда и није могло правилно сагледати, гледајући општу самоиздају и мазохизам, а то већ нису поуздани симптоми растројства ни за личност, па не могу ни за народ.
Али након промоције књиге „Древна Босна“, народног посланика Муамера Зукорлића, у установи Народне скупштине Србије у Београду, то је већ неупитно. Јасно је српско национално лудило (проистекло из мазохизма или издаје, питање је сад) са суицидним намјерама.
Након промоције књиге „Древна Босна“ у Клубу народних посланика Србије, прилазим г.-Зукорлићу и поздрављам га.
– Господине Зукорлићу, ја сам из Херцеговине; видим да сте у књизи о њој опширно писали, посебно о стећцима. Прије свега желим да Вам честитам на одважности!
(Наравно мислећи на бестидну одважност да се бавиш историјом ex cathedra, а ниси историчар; да пишеш историју Босне и Херцеговине, а њој не припадаш. Јако је важно знати да су Зукорлићи арнаутски род из Гусиња, и да су се у селу Орље код Тутина ородили са старо-рашким муслиманским породицама.)
– Хвала, хвала!
– Занима ме зашто књигу нисте штампали ћирилицом, ипак је ћирилица древно писмо Босне, а ето и књигу сте назвали „Древна Босна“?
– Мислите босанчицом?
– Па ткз. босанчица је само назив за брзописну ћирилицу.
– Па да, да. Знате, моје писмо је латиница и ја сам писао на свом писму.
Можда је у овом дијалогу најбоље појашњење дјела и његовог градитеља. Дјела проистеклог из логике, ако ти нешто треба, а ти га осмисли. Ако ти треба народ – прогласи га. Ако ти треба држава – освоји је. А ако ти треба древна повијест – напиши је.
Све би ово било јако забавно да није у питању опасан „хирушки“ рез на труплу историје из кога може потећи само српска крв. Муамер Зукорлић, школовани исламски теолог, најбољи је примјер како шарлатанство постаје озваничена научна дисциплина. Поменути хоџа је у Новом Пазару установио „универзитет“ који нема државну дозволу Србије, а већ годинама ради и „штанца“ дипломе. При том, Зукорлић је предсједник скупштинског Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво Србије.
Хеј, па има ли даље! Има!
Управо та функција, омогућила му је да „прогура“ амандмане на Закон о високом образовању Србије, којима се заправо отварају врата за акредитацију његовог, али и других сумњивих факултета.
На поменутом, приватном, „универзитету“ скоро је стекао и докторат, па је од сада и доктор хуманистичких знаности (у „босанском“ језику се за науку каже знаност, а хоџа се тим језиком искључиво служи).
Пошто му фали и сопствена држава (а ка томе балкански муслимани дуго и истрајно иду; Косово је рођено из политичког система Србије па ће и Санџак), држави се мора припремити древна повијест, па је хоџа одлучио да буде и „хисторичар“ и напише најдревнију која постоји.
И ево, написана је. Књига је свечано уручена и предсједнику Републике Србије, а јуче и промовисана у установи Народне скупштине Србије.
Сада сви знамо да бошњачки народ има своју древну културу, писмо и језик, универзитете и споменике културе (стећке и босанчицу). Босна је древна, а њен бошњачки народ није нестао, само се морао прилагодитиисторијском тренутку. Сада су опет ту гдје су некад стали.
Таква Босна је недоношче коме се спори поријекло и очинство.
Ем је рођена када не треба,
ем је својом зову они који на њу не личе.
Гријех је такав пород побацити,
а злочин као таквога одгојити.
Колико је ова промоција страшан и политички шизофрен акт (погубан за свијест српског народа, који не само да од својих пребјега и петоколонаша производи „народе“, већ им промовише и историје), који се десио у установама, које начелно штите српски народ и његове интересе, најбоље се може разумјети ако се замисли немогуће, да у Народном сабору Хрватске, српски посланик Милорад Пуповац организује промоцију „Историје Републике Српске“.
ОБАВЕЗНА ЛЕКТИРА ЗА СВАКУ БОШЊАЧКУ ПОРОДИЦУ
„Амфитеатарски простор у Клубу посланика је заиста прави простор за представљање веома значајног академског рукописа, који је уобличен у једну капиталну књигу. Задовољство ми је да могу да најавим да је издавач књиге „Матица бошњачка“ из Новог Пазара и да су промоцију ове књиге подржали Нови Балканолошки институт, који се иначе и бави културним дијалогом, као и издавачка кућа „Хера“, која је задужена за дистрибуцију ове књиге.“
Овом најавом је Зорица Стабловић Булајић, иначе директорка и главна уредница издавачке куће „Хера“, започела представљање књиге „Древна Босна“, Муамера Зукорлића, у Клубу посланика у Београду.
Потом се обратио проф. др Никола Самарџић, историчар, директор и оснивач Новог Балканолошког института, чији је основни циљ „отварање нових питања у процесу демократизације Балкана и промоција идеја и вредности савремене европске и евроатлантске политике.“
-„Бошњачко питање“ је било централно питање бивше Југославије, а „бошњачко питање“ је и даље централно питање будућности југоисточне Европе. Како ће она бити конституисана (југоисточна Европа) зависиће од нашег људског односа. Бошњачки народ је држао југословенску заједницу на окупу, он је био њен најважнији интегративни фактор, не само том његовом централном географском улогом него и оним дубоко људским особинама које су биле блиске и драге сваком нормалном Југословену. Тај наш заједнички хабитат, са Босном и бошњачким народом у центру, нас је учинио и универзалним добром човечанства, захваљујући нашем заједничком нобеловцу Иви Андрићу! Задовољство ми је да похвалим и препоручим књигу Муамера Зукорлића, инсистирајући на једном континуитету научне сарадње и пријатељских односа које сам покушавао да успоставим и са појединцима и са установама који су блиски и припадају овом контексту нашег данашњег излагања. И мој отац је одржавао пријатељске и колегијалне везе са Ејупом Мушовићем, Хазимом Шабановићем, Филиповићима оцем и сином.“ – изјавио је Самарџић.
Правећи „ненамјерну“ алузију на посебност Босне г.Самарџић се присјетио замка Монсегур у Пиринејима, једног од посљедњих уточишта патарена (богумила), примјетивши да су њихови записи веома слични онима са босанских стећака.
Опет примјећујући да се промоција дешави у установи Народне скупштине Србије он је подсјетио на обавезе српског народа према Бошњацима и Босни, које су огромне и тешке, а да ће суочавање са тим обавезама бити лако и срећно искључиво захваљујући доброј вољи бошњачког народа да опрости.
У наставку промоције о књизи је говорио проф.Рефик Шећибовић, поријеклом Коњичанин, школован у Београду, иначе проректор на „Интернационалном универзитету у Новом Пазару“, чији је власник и оснивач Муамер Зукорлић („универзитет“ је од свог оснивања без државне дозволе за рад, а на њему је у септембру 2017. године Зукорлић одбранио и доктороску тезу са темом „Академија – настанак, развој и значај са посебним освртом на Бошњачку академију наука и умјетности“)
Шећибовић је напоменуо да је ово историјско истраживање изузетно значајно за Босну и Бошњаке, као научна расправа о поријеклу становништва ових простора, те да ову књигу мора имати свака бошњачка породица, са поносом је чувајући и показујући, као што то чине и њихови сусједи.
Говорећи о посебности Босне он је истакао постојање босанског универзитета јеретичких заједница у Високом, једног од најстаријих училишта у Европи.
На крају је закључио да књига „Древна Босна“ суочава Бошњаке са собом да схвате свој значај у Европи, те да је ова књига базично дјело из кога Бошњаци морају разумјети шта требају даље чинити, а да покажу другима да је њихов идентитет ту на просторима западног Балкана, нагласивши да босански народ није нестао, већ се само прилагођавао историјским тренуцима.
Аутор књиге „Древна Босна“, Муамер Зукорлић, иначе најављен као академик, напоменуо је да му током овог истарживања „хисторија није била примарна, те да је његов однос према хисторицизму негативан“.
Главни циљ, како је рекао, било је раскопавање и освјетљавање коријена Босне и босанске културе, те афирмација свога и својега. Наглашавајући да је сама књига највише утицала на његове ставове (чак и политичке) нагласио је да је Балкан једна културолошка цјелина коју није могуће дијелити, као што ни Босну није могуће ратом освојити или одбранити. То може само нешто из срца и нешто из договора.
Књига „Древна Босна“ има 16 поглавља, написана је на 390 страна, уз више од стотину илустрација. Штампана је на латиници, у Ужицу.
Промоцији у Београду организовано су присуствовали студенти „Интернационалног универзитета у Новом Пазару“ и Факултета исламских студија из Новог Пазара.
