Car NikolajСтогодишњица страшног злочина после кога више ништа није било исто…


 

Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!

(Из писма Цара Николаја краљу Александру)

 

Прошле, 2017. године навршио се век од пада монархизма у Русији. Била је то прилика да се присетимо да је „Фебруарска револуција“ била прва „обојена револуција“ и да су и српска „петооктобарска револуција“, потом „украјински Мајдан“ и „арапско пролеће“ представљали исто такво рушење легалне државне власти уз помоћ два фактора – једног страног, глобалистичког, прозападног и другог унутрашњег, најамничког. У Русији тога доба вођена је борба два начела, једног хришћанског, дубоко витешког, које служи „добру, части и достојанству Русије“ како се изразио Цар Александар III на самртном одру, и другог, лукавог и лицемерног, антихришћанског, дубоко неправедног и нечасног које се огледало у програму идеолога рушења руског монархизма. И док су носиоци првог начела у Руској Империји бранили отаџбину и стајали пред победом над германским окупаторима, носиоци другог начела, пета колона руске историје финансирана са Запада, организовала је тзв. Фебруарску револуцију.

Ових јулских дана 2018. године обележава се стогодишњица убиства Цара Николаја и његове породице и царских слугу и у светлу заслуга светог Цара Николаја за српску државу и српски народ, елементарна људскост налаже неговање сећања на његове заслуге за нашу државу и наш народ. Поготово у светлу чињенице да данас на многобројним сајтовима и форумима у Србији, свакојаки прозападни ботови покушавају да унизе лик светог Цара Николаја неуморно понављајући неке од лажних митова који су деценијама протурани од стране Запада и домаћег најамничког прозападног либералног олоша. Нажалост, црну митологију и злобне сплетке усмерене против последњег руског Цара није ширила само руска бољшевичка власт него и многи руски емигрантски историчари…

На раскринкавање те црне митологије о последњем руском цару обавезују и речи српског златоустог владике Николаја о свом великом имењаку:

«...Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења...».

Сви ти црни митови смишљени су зарад прикривања мученичког подвига светих царских мученика, како би се прикрила животињска немилосрдност њихових убица. Притом се занемарују упозорења руских великана као што су Гогољ и Достојевски као и великих светитеља руских попут Теофана Затворника, Игњатија Брјанчанинова и Јована Кронштатског, о томе шта ће се десити са Русијом уколико се не заустави њена дехристијанизација. Данас када је руска држава укинула идеолошке забране и прекинула пропаганду клевета и мржње према Цару Николају, могућно је истинско и непристрасно изучавање историје периода његове владавине.

Мит први – мит о „Николају крвавом“

У књизи А. Гејфмана „Революционный террор в России, 1894–1917“ која је 1997. године преведена и издата у Русији, наводи се застрашујући податак да је само у периоду 1908-1910 године у Русији извршено 19. 957 терористичких аката! Наравно да је то захтевало жестоке мере државе против револуционара па је талас крвавих злочина револуционара-терориста заустављен. Међутим, то нису биле репресије против народа како су то касније покушавали приказати бољшевици и либерали. Током 1908. године је забележено највише кажњених током владавине Николаја II  - око 1 300 људи. Ако то поредимо са рекордима из совјетског периода, видимо да је то било по неколико стотина пута мање кажњених људи! Други разлог за мит о „крвавом Николају“ представља такозвана „крвава недеља“ од 9. јануара 1905. године. Тога дана је један свештеник отпадник, поп Гапон, револуционар који се скривао испод поповске мантије, одржао ватрени говор пред радницима једне фабрике у Петрограду и позвао их да пођу да уруче петицију цару Николају. Уз пут су опљачкали један храм и узели иконе из њега, а наоружани одред револуционара је отворио ватру и прве жртве тога дана су били полицајци. Ево како овај поп отпадник у својим мемоарима описује тај срамни чин: „Помислио сам да би било добро да демонстрације добију религиозни карактер и одмах сам послао раднике у најближу цркву по знамења и иконе, но у цркви им то нису хтели дати. Тада сам послао стотину људи да их узму на силу и после неколико минута они су их узели“ (Гапон «История моей жизни»).

Наравно да је на овај терористички акт морао стићи одговор и чета 93. пешадијског Иркутског пука је по наређењу петроградског генерал-губернатора отворила ватру по наоружаним демонстрантима. Државни органи реда су у принципу вршили своју дужност и другог излаза у таквој ситуацији није било. Поставља се питање, која власт на свету не би реаговала на оружану побуну и убиства полицајаца од стране демонстраната? Данас је документовано да су бољшевички револуционари за организовање ових терористичких демонстрација добили новац из Јапана и да је у њима учествовао и Лењин.

Мит други - добровољно одречење цара Николаја од престола.

Поуздано се може рећи да је присилном одречењу претходила издаја највиших државних и војних руководилаца тадашње Русије. Игнорисан је читав низ конкретних и јасних царевих наређења којима су се нереди у Петрограду могли веома брзо смирити, од њега је удаљена његова гарда и он је практично био заробљен у возу, тако да његове речи – око мене страх, кукавичлук, обмана – представљају савршено истиниту слику стања у коме се нашао. Била је то класична велеиздаја државних и војних завереника у току рата са спољним непријатељем. Да се ради о класичном државном удару и завери, сведочи и чињеница да је нова власт још 1. марта 1917. године издала чувену „Наредбу N1“ којом је формирана Привремена влада која је пре званичног „одречења“ цара (као што знамо, присилно одречење Цара Николаја датирано је на сутрадан, 2. март 1917. године) већ издала неке наредбе, те донела одређена кадровска решења и били су ухапшени поједини царски министри. Дакле, не ради се ни о каквој неодлучности или недостатку храбрости, нема манифеста о одречењу, нити било каквог званичног обраћања Николаја II о предаји власти, једноставно, радило се о класичном државном удару. Није се Цар Николај одрекао свог народа и своје војске, него су се (уз непротивљење народа) државни и војни руководиоци одрекли њега, није Николај срушио Руску Империју, него завереници који су га свргли…

Мит трећи – био је „млак и неодлучан“ владар

Овај подли мит је усмерен на дискредитацију цара Николаја, јер забога, бринуо је о својој породици, а није бринуо о милионима породица својих поданика. Међутим, истина је на другој страни. Темпо индустријског раста у време његове владавине превазилази невиђени успон послератне Немачке и Јапана, први пут у историји неке земље образовање постаје бесплатно и масовно, здравствено осигурање бесплатно и више него узорно. По цену наставка рата с Јапаном, Николај није прихватио понижавајуће услове. Гушење револуције 1905. године показује велику одлучност и оштрину, никако „млакост и неодлучност“, а исто се може рећи и за његово руковођење армијом – од тренутка преузимања улоге Врховног команданта стање на фронту се кардинално мења и уочи издајничке завере, такозване „Фебруарске револуције“, Русија је стајала на корак од велике победе, све је било спремно за победничку офанзиву. Она би свакако и уследила да није било завере и државног удара док је земља у рату. Данас се поуздано зна да је он предузео одлучне мере и издао сва потребна наређења да се смири стање у Петрограду, али његова наређења нису извршавана и ускоро је заробљавањем у возу стављен пред свршен чин…

Мит четврти – Николај је увукао Русију у рат са Јапаном…

Прво, био је то одбрамбени рат, није Русија напала Јапан, него обрнуто. Русија није била спремна за тај рат. Било је изгубљених битака у том рату, али је уочи потписивања мира Јапан, а не Русија, био изузетно исцрпљен и ослабљен и у великој кризи, тако да није истина да је Русија изгубила тај рат. Иницијатива за мирни споразум потекла је од САД и први је Јапан на то пристао, цар Николај по цену наставка рата није одступао од заштите руских интереса и на крају је Јапан суочен са непоколебљивошћу и одлучношћу цара Николаја одустао од својих понижавајућих захтева „са позиције силе“.

Мит пети – увлачење Русије у Први светски рат

Истина је да Николај није желео тај рат и на све начине је покушавао да га спречи. Сачувана је његова комплетна преписка са Виљемом II која то потврђује. Кад је и врапцима било јасно да Германи желе рат, само двадесет дана пре његовог почетка, Николај наређује свом министру иностраних послова да код свих великих сила покрене питање да се аустријско-српски спор реши мирним путем пред међународним трибуналом у Хагу. Сама чињеница да је Немачка објавила рат Русији а не обрнуто, говори о апсурдности тезе о „Николајевом увлачењу земље у рат“.

Мит шести – Русија је била заостала

У предратној 1913. години, Русија је била прва у свету по темпу индустријског развоја и у свим кључним областима привреде улазила је међу пет најразвијенијих земаља у свету. У Русији епохе Николаја II је освојена производња аутомобила, авиона, подморница, свакодневно су ницале нове фабрике и заводи, у тој епохи су стасавали такви гиганти светске науке какви су Мендељејев, Циолковски, Вернардски… У неким пољопривредним гранама Русија избија на прво место или у сам врх светске производње. Тако нешто свакако не би било могуће у „заосталој аграрној земљи“.

Мит седми – низак животни стандард

Још је француски историчар Алексис Токвиљ на примеру Француске револуције показао да упоредо са порастом благостања у друштву расте и ниво социјалних захтева. Мада изгледа парадоксално, у неким случајевима не тежак живот већ побољшање животног стандарда, представља психолошки узрок револуције. Кад људи размишљају како да се прехране и преживе, код њих нема жеље да мењају судбину света. То је широка тема за овакав текст, али сигурно није низак животни стандард у Русији био узрок револуције пре се може говорити о духовној и моралној кризи и дехристијанизацији руског високог друштва тога доба…

Наравно, има ту још неколико лажних митова од којих је најраспрострањенији мит о Распућину. То је тема која показује матрицу главних надахнитеља државних удара (обојених револуција) по којој се прво пропагандистички дискредитује околина владара ради рушења легалне власти. Та матрица је одрађена и уочи зверског убиства краља Милана и краљице Драге.

 *           *           *

Под утицајем Запада, код нас као да је у последња два века прекинута нит духовног осмишљавања и тумачења историје. А историју како српског тако и руског народа, није могуће тумачити изван контекста Православља, то јест, многе историјске процесе није могуће тумачити само путем рационалистичке научне методике. Без сакралног смисла историје Срба и Руса нема ни истинске научне савесности. Као илустрацију ове дигресије наводимо само један пример (а има их много у српској и руској историји) непобедивог руског војсковође Александра Суворова. Овај непобедиви војсковођа је био и велики молитвеник, аскета и живео је у свету монашким животом. За најопасније и најтеже походе бирао је оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се, редовно читали Псалтир...

Такву непоколебљиву веру у Бога пројављивао је и цар Николај и са сигурношћу се може рећи да је све време своје владавине своју власт схватао као служење Богу и роду и светој вери православној и попут многострадалног Јова на чији дан је рођен, свој крст је понео са јововском смерношћу и смирењем.

Ко историју не гледа само кроз призму рационалистичких наочара, схватиће да је управо у години канонизације светог цара Николаја дошло и до промене власти у Русији које је означило заокрет од дотадашње најамничке политике руских «државника».

Дакле, видели смо да је прва „обојена“ револуција организована управо у Русији, али смо видели и да, упркос огромним напорима и огромном новцу који је западни фактор уложио у разбијање руске државности, историја показује да се судбина Русије не решава само на земљи, него и на небесима. Заслуга за то што небеса нису савремену Русију гурнула у запећак као многе друге империје пре ње, свакако лежи и на христоподражавајућој жртви светог цара Николаја.

Извор: http://www.pecat.co.rs/

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com