Поштовани читаоци, народ настао у Титовом Јајцу и народ коме је србосек једини изум у историји, као да не могу да живе без испољавања патолошке србофобије. Каинов печат на челу не да мира ни спокоја. Са портала ИН4С преносимо интервју Предрага Савића у коме се указује на патологију хрватских и монтенегринских политичара који желе да Хрватима прогласе србске великане који су се увек изјашњавали као Срби и због тога били спремни и на страдање и који су због тога и страдали...
† † †
Дипломатска нота хрватског министарства спољних послова због билборда „Поносни на српско“ је јефтин политички памлет, са циљем да се затре истина о дубровачким Србима римокатолицима, који су живели за српство и неретко своје животе жртвовали због те своје неизмерне љубави за све српско!
Ово у разговору за ИН4С истиче адвокат Предраг Савић, коаутор књига „ Госпар Мато Грацић – настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику“ и „ Мато Грацић и дубровачки Срби католици“, које су од опште и стручне јавности оцењене као изузетно успешна и значајна историографска дела!
ИН4С: Ви сте проучили на дестине хиљада докумената о дубровачким Србима, како оцењујете хрватску дипломатску ноту поводом акције ИН4С „Поносни на српско“!
– Пристојност ми не дозвољава да употребим прве и праве речи које ми падају на памет поводом те ноте. То јефтин политички памфлет! Бљувотина, на коју нажалост, из редова Срба римокатолика нема ко више да одговори, на начин како су то радали док су излазила култна гласила „Дубровник“ и „Срђ“, док је радила „Српска дубробачка штампарија“, док су постојали „Дубровачка Матица српска“, „Дубровачка српска зора“, Добротворна задруга Српкиња“, „Дубровачко радничко друштво“ „Дубровачко српско пјевачко друштво Слога“… Није случајно постојала Дубровачка бригада Југословенске војске у Отаџбини, јер је она баштинила и била је природни наставак покрета кога су утемељили знаменити Срби : Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Матија Бан, Лука Зоре и више стотине других значајних Срба римокатолика, мећу којима су доминирали доктори наука, интелектуалци академици и врсни уметници!
ИН4С: Поједини хрватски историчари признају да су Валтазар Богишић, Медо Пуцић, Антун Фабрис и остали представници покрета Срба римокатолика били Срби и значајан фактор у животу Дубровника у периоду од 1850. до 1939.године! Они попут историчара Стјепана Чосића и Николе Тоље, тврде да су ти Срби римокатолици, такорећи продукт помодарства и политичких игара и идеологије током 19 века!?! Зашто је и како Дубровник постао тако моћна тврђава Срба католика?
– Антун Фарчић, историчар и блиски пријатељ Ива и Луја Војиновића, у изузетној монографији „Једна историја приморских Срба“ на основу аутентичних списа, аутографа, рукописних историјских дела , објаснио све у вези постојања првих српских земаља и Краљевине примосрских Срба. Антун је користио списе цара Константина VII Порфирогенита и друге византијске и западне изворе. На основу дела Ферда Шишића, Фрање Рачког, Николе Радојичића, Бошка Деснице, Никодина Милаша, Миха Брада, Грге Новака, ХенрикаБиндермана, Јадрана Фергуле и Георгија Острогорског Антун је доказао на научно утемељен, озбиљан и убедљив начин да су Срби имали своју државу на Јадрану – од Сплита до Скадра, и то кроз три века (девети, десети и једанаести).
ИН4С: Нема сумње да су Срби на Јадрану присутни још од VII века! Антун објашњава да је први српски владар на тим просторима био краљ Маихајило Вушевица, архон Захумља, о чијој владавини већ 912. године пише Јован Ђакон, а потврћује је Порфирогенит! Та српска династија има генеолошко стабало које се може утврдити преко: Михајловог сина Стефана, краља Јован Владимира, његовог стрица Драгомира и осталих Вишеславића, Војсилавића и Михајиловића! Да ли је Стонска епархија, коју је основао Свети Сава 1219. године настала управо на темељима Краљевине приморских Срба ?
– То је тачно! Од Ратка Пасарића, Никодина Милаша и Николе Звонимира Бјеловучића сазнајемо да су у прохујалим временима почев од седмог века Стон, Стонски Рат (доцније прозван полуотоком Пељешцем) и све Захумско примopje (штo нам доказују бројни стародавни писани извори) беху насељени српско-православним живљем. Нема сумње да су житељи Стона, Рата и Сланског приморја у прво време били Илири, па онда римски колонисти, обраћени на хришћанство посредовањем западних мисионара. Од друге половине седмог века споменуте пределе почињу насељавати Срби, који у почетку беху пагани, а тек од деветог века хришћани, обраћени од стране источних мисионара. Срби су постепено у тим cвим приморским пределима истиснули римске колонисте, па тако да почетком десетог века њих готово да и нема на тим стонским просторима. Пасарић даље бележи да „услед тога у тој области нестаје и западни (римско-латински) обред, а завлада источни уз славенско богослужје Пасарић даље позивајући се дон на Ивана Стојановића, католичког духовника а Србина, истиче да до тринаестог века у Дубровнику није било прогона православних, све док Сенат у првој деценији тринестог века није донео одлуку да држављани Дубровника морају бити искључиво католици. Одмах по смрти цара Душана 1355. године са територије Републике прогнани су православни свештеници и то супротно обећању датом Цару Душану приликом његове посете Дубровнику 1349. године (на тај догађај подсећа сликарско ремек дело Марка Мурата)! Кад је Дубровник 1405. године дипломатским путем задобио Слано и Сланско Приморје, протерани су православни монаси и започето систематско покатоличавање, које се приоширило и на Корчулу, Хвар, Мљет, Брач, Хоар и остале пределе до реке Цетине, која је делила Захумље од Хрватске. Стон је био и 150 година у саставу српске немањићке државе! Отприлике 150 година требало је да се употпуности покатоличи тамошње становништво. Епископ Никодим Милаш у својој студији о Стону, штампаној 1914. године у Српској дубровачкој штампарији, у издању Матице српске дубровачке, објављује на основу католичких извора и посебно писања фратара Г. Вилањића, како су православни манастири претворани у католичке и како је спровођено унијаћење. Дакле, Срби католици нису никакви падобранци, који су се појавали у деветнаестом веку из идеолошких разлога у Дубровнику!
ИН4С: Хоћете да кажете да је сећање на српско порекло и некадашње православне корене увек било присутно код Срба католика?
– Да. И Валтазар Богишић помиње да су цели Коновали били православни, као и његови преци који су примили католичанство у петнаестом веку, о чему постоје историјске белешке и то на ћирилици! У својим аутобиограским концептима, у писмима Валтазар Богишић лично потврђује да је Србин. Као Србин католик учествовао је 1866. године у Новом Саду на оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“, ширећи паролу: „Српство све и свуда“. Богишић је био познат као челик Србин који је обожавао ћирилицу и српско народно стваралаштво, а то се види из телеграма саучешћа поводом његове смрти! Не чуди ме што Хрвати покушавају да га прекрсте у Балтазара и прогласе Хрватом! Хрвати то рада супротоно научно раду њиховог академика Ненада Векарића под насловом „Подријетло БалдаБогишића“! Чуде појединци из Подгорице и Црне Горе који би великана који је неизмерно задужио Црну Горе, као творац Општег имовинског законика и других капиталних правних атака, да прогласе оним што он никако није желео да буде –Хрватом!
ИН4С: На кога конкретно мислите у Црној Гори?
– Било је више таквих неподобних подухвата. Последње је писање „Побједе“од 7. октобра ове године под насловом „Широм Црне Горе постављени билброди на којима се дубровачки великани приказују као Срби“. Ту дословце кажу да је лицемерно проглашавати Срибима Валтазара Богишића, Меда Пуцића и Антуна Фабриса! Ужас од незнања и њиховог поликитиканства. Главни доказ наводног лицемерја ИН4С-а је чињеница да је Антун Фабрис, роћен на Корчули. Тај Антун Фабрис је дао живот за српство, умро је од последица хапшења и затворске тортуре због покушаја објављивања на насловној страни часописа „Срђа“ песме „Бокешка ноћ“ Уроша Тројановића. И Урош је преминуо услед последица мучења у дубровачком казамату због ове песме , коју је аустријски цензор забранио. Од последица нељудског мучења у затвору и то одмах по изласку умро је и Антун Пасарић, власник „Српске дубровачке штампарије“ , која је штампала часопис „Срђ“! О томе сам много писао! Само раније нисам истицао да је све њих денцурао Франо Супило, који је уводнику „Црвене Хрватске“ осудио покушај објављивања Тројановићеве песме! Интересатно је , да је после поменутог писања „Побједе“ уследила фамозна дипломатска нота! Да су аутори и уредници „Побједе“ прочитали „Пому“ песму Меда Пуцића која слави српске земље и представља својеврсни идеолошки и политички манифест Срба римокатолика, не би тврдили да је лицемерно сврставати га међ Србе! Напротив, морали би да коснатују, да му се Срби, као и Антуну Фабрису и Валтазару Богишићу нису довољно одужили. Билборд је сувише кратког трајања, али носи дугорочне поруке са који би се ови великини и душом и телом сложили! То доказују њихова непролазна дела ! Своје српство и љубав према њему „сведочили су“ својим животима!
Документ са пописа из 19 века, који показује којим језиком су говорила домаћинства у Дубровнику
Извор: ИН4С
Наслов и опрема текста: Саборник
