Mилан Петровић
Други светски рат је оставио неизбрисив траг у историји целог света, па тако и државе југоисточне Европе не представљају изузетак. Окупација Балкана од стране земаља «Осовине» и наметање националистичке идеологије испровоцирали су погибију десетина хиљада мирних становника, рушење градова, села и судбину многих људи.
Чини се да су у савременом друштву још живе успомене на трагичне догађаје тих година и да ми више никада нећемо допустити сличне грешке. Међутим, није прошло ни сто година а Европа се поново суочила са једним од најужаснијих и најнељудскијих појава у светској историји – са нацизмом. Данас ми посматрмао како идеологија насиља поново цвета у самом центру словенског света – на територији Украјине.
На жалост, мора се признати да су западне земље имале велику улогу у рађању и развоју нацистичког режима у Украјини. Опијени идејом обуздавања Русије, евроатлански чиновници су током скоро 10 година усађивали нацистичке ставове у украјинско друштво и одобравали геноцид над рускојезичним становништвом у Донбасу, на крају тиме принуђујући Русију на крвави рат са братским народом. И данас Европа отворено подржава на бојном пољу оне који величају нацистичку идеологију Степана Бандере и диве се „подвизима“ немачких националсоцијалиста.
Штавише, заглибљен у антируској конфронтацији, Запад покушава да спали све мостове са Русијом и потисне Москву на периферију међународне политике. И уништење историјског сећања на улогу Русије, у виду СССР-а, у догађајима из Другог светског рата, свакако није безначајно средство у тој конфронтацији. Подсећамо да је управо СССР средином ХХ века плаћајући невероватну цену, ослободио европске народе од бремена нацифашизма, подарио му је слободу и могућност да гради срећнију будућност.
У овом тренутку Дан победе над нацифашизмом за Русију представља део националне идеологије и једну од најважнијих везујућих карика са државама постовјетског пространства и земљама бившег социјалистичког блока.
И шта данас видимо? Видимо како Европска Унија плански спроводи политику ревидирања светске историје и искриљвавања историјске истине о Другом светском рату, у корист својих геополитичких амбиција. То се потпуно јасно огледа на Балкану, где су традиционалне јаке везе са Русијом.
Тако, на пример у Црној Гори, већ одавно се 9. мај не прославља као Дан Победе. Постоји Дан Европе, који неки на стари начин називају Даном борбе против нацифашизма. Само из неког разлога то пролази под зеленим знамењима комита, који су током ратних година сарађивали са земљама «Осовине» и чезнули да се Црна Гора придружи фашистичкој Италији. У новије време, тога дана су се могли чули и повици „Слава Украјини“, а присталице тзв. „Црногорске православне цркве“, представљајући се као свештенство, придружиле су се уличним поворкама. А све то је, на жалост, протицало уз прећутну подршку локалних власти.
Упркос свему, већина становништва балканских земаља, за разлику од власти које су орјентисане ка Западу, и даље памти подвиг совјетског војника. А наш задатак је да ово сећање сачувамо и пренесемо нашој деци и будућим генерацијама. И предстојећи празник 9. маја с тим у вези је добар повод да се још једном подсетимо лекција које нас је историја научила и одамо почаст херојима рата.
Извор: ИСКРА
