Осман Ђикић
Црна Горо — кршевито ст’јење,
Кршно ст’јење, врлетно камење,
Гн’јездо славно тића — соколова,
Станче љутих лава и дивова!
На твом кршу, што се к’ небу вије,
Луч слободе ув’јек јасно сије,
Љута бура петстољетног мрака,
Угасит јој не би кадра зрака.
На твом кршу, крвљу пошкропљену,
Српско цв’јеће нигде не увену,
Српска слава на камену твоме
Вјечно сјаше роду србињскоме.
Са твог крша, са високог кама,
Вјечно брује струне на гуслама,
С’ твојих хриди пјесма слободарка
Весело се диже пут облака.
Здраво да си гн’јездо соколово,
Црна Горо, сунце Србиново,
Здраво твоји неприступни кланци,
Што их сиви скривају облаци!
Здраво да си храбри Црногорче,
Српска дико, несавладиви борче,
Штитиоче српскога имена,
Сјајна зв’јездо српскога племена!
Здраво рода узданицо свога,
Љути змају крила огњенога,
Див-јуначе, српска славо стара,
Храбри синче, храбра Господара!
1900. године
Извор: ИН4С
