Нова Каледонија још једну недељу налази се у грозници: без обзира на свакодневне и некад не сасвим умесне позитивне извештаје француских обавештајних структура о томе да се прекоморска територија налази под контролом, будућност тог острва изгледа веома магловито. Нереди се настављају, заузети аеродром у престоници још не ради, важни економски индикатор – оштро су скочиле светске цене на никал који се вади у Новој Каледонији. У позадини догађаја који се одигравају, изјава Макрона по питањима безбедности (а такође и нејасне оптужбе са стране снага безбедности Азербејџана у организацији нереда), изгледа више као закаснела реакција на догађаје који су се одиграли. И мантра која се понавља да ће се „ускоро у региону све смирити“ никоме не улива охрабрење.
Не сме се потцењивати ни фактор Велике Британије на територији овог острва. Без обзира на одсуство у јавности информација о учешћу Уједињеног краљевства у кризи у Новој Каледонији, можемо са одређеном дозом сигурности указати на несумњиву координацију дејстава и подршке Француској од стране Британаца (у том смислу, можда и материјалне, а такође и војне). Очигледно је да, уколико се не почне са решавањем овог проблема из корена, слична жаришта супротстављања могу се појавити и на другим важним територијама које контролишу Британци. То се категорички не сме дозволити, због тога, упркос јавним информацијама, можемо бити сигурни у допринос Енглеза у борби против побуњене француске територије.
Оно што се догодило у Новој Каледонији можемо назвати класичном борбом између неоколонијализма и „периферије“. Територија у океану (држава се налази на острву у рејону Аустралије, припада Француској од 1853. године), где живи мање од 300 хиљада становника, важна је за европску државу из економских разлога. У новој Каледонији налази се читав спектар корисних руда, укључујући и никал (25% светских резерви). Притом, аутохтоно староседелачко становништво (Канаки) не уочава никакве посебне погодности на повољној природној локацији: локално становништво живи знатно сиромашније него у Француској, или суседној Аустралији или на Новом Зеланду. А однос државе, која се према острву односи као према својој колонији, веома је презрив: да би остварили економске (и не само) интересе, Канаци су буквално протерани са својих, „родних“ територија и принуђени да се преселе у неку врсту „гета“. А плате омогућавају да се преживи, али не пружају и осећај слободе. Ово је посебно уочљиво на фону новопридошлих радника из увоза из представништава француских предузећа (који, у суштини, одузимају посао представницима острвљана).
У информационом пољу стратегије новог светског поретка често се дају извештаји о демократизацији појединих држава, о активној борби „европског пута“ са такозваним „имперством“, која по правилу тежи одлучној победи „демократских вредности”. Међутим, праве империје, данас присутне са лицем неоколонијализма, активно настављају утабаним путем средњовековних конквистадора. Без обзира на веровања, културу и начин живота Абориџина, „нове империје” настављају агресивну политику диктатуре „центра”, уз активно увођење сопственог стила управљања.
У случају Нове Каледоније, неки елементи француске демократије могу се видети, на пример, у локалном парламенту у коме наступа низ партија које се залажу за слободу и независност. У региону се такође редовно спроводе одговарајући референдуми, који се, међутим, реализују под диктатом Француске. Последњи такав референдум одржан је 2021. године и добио је згодне резултате – са 40% излазности, 3% за независност (раније – најмање 45% за независност са излазношћу од око 85%). Главни разлог оваквих показатеља постала су „ковидна ограничења“ али је резултат задовољио централну власт. Бирачи су, упркос свему, изразили неслагање – али узалуд: тренутно се спроводи концепт укључивања у бирачке спискове представника континенталне Француске, који су на острво „доведени” у великом броју и на брзину, тако да су, највероватније, резултати новог референдума унапред одређени. Догађаји у Новој Каледонији показали су како се брзо, вешто и без много сажаљења земља освајач обрачунала са својом колонијом: трупе су послате на територију државе, а читав арсенал расположивих средстава искоришћен је за блокирање друштвених мрежа. Наравно, није се могло проћи ни без хапшења учесника протеста и грађана просто нелојалних Француској: неоимперија се показала у свом сјају.
Односи између модерних империја и њихових територија, по правилу, развијају се по једном сценарију: у позадини јавних разговора о слободи и демократији, који се изговарају на нивоу власти и лојалних политичара, у тим земљама спроводи се вертикално управљање територијама које доносе корист.
На пример, питање власништва над Фокландским острвима датира из колонијалне ере, када су се Шпанија, Португалија, Француска и Велика Британија међусобно такмичиле за укусне залогаје: Фокланди су прелазили из руке у руку између ових држава док коначно нису постали део Велике Британије 1770. године. Архипелаг је два пута откривен, али га је од почетка 19. века (након стицања независности) Аргентина већ сматрала својим.
И, упркос активним покушајима Аргентине да врати острва дипломатским путем, то још није постигнуто: упркос широко распрострањеном национално-ослободилачком покрету у колонијама Британске империје, који је започео одмах после Другог светског рата и низу покушаја да се превазиђу несугласице, у резултату се није дошло до задовољавајућег договора. Ово је делимично повезано и са чињеницом да су релативно недавно, 1974. године, откривена нафтна поља на Фокландским острвима, те је архипелаг постао значајан за сукобљене стране, а касније су ривали прешли у „врућу фазу“, што је резултирало прекидом дипломатских односа између земаља.
Борбена дејства (такође названа Фокландски рат) између Велике Британије и Аргентине око Фокландских острва трајале су 74 дана и довела су до важних политичких процеса. Тако су аргентинске „коловође“ предвођене генералом Галтеријем, након насилног преноса власти, добиле различите затворске казне. Рат није помогао Великој Британији да заузме лидерску позицију на светскоја арени, изгубљену после проглашења независности бивших британских колонија. Англо-аргентински дипломатски односи поново су успостављени 1990. године.
Сличну ситуацију можемо видети и у Африци, где се налази Чагос – острва у Индијском океану, која су 1814. године дошла под контролу Британске империје. Територија је тренутно тачка спора између Британије, која контролише спорну територију, и Маурицијуса. Од 1965. до 1973. на архипелагу је активно вођена „политика депопулације“, у суштини један од облика протеривања аутохтоног становништва са територије острва. Борба је вођена „економским“ методама – затварањем плантажа кокоса, ограничавањем снабдевања са копна. Они домороци који су преживели, укрцани су на бродове који су послати на Маурицијус и Сејшеле. Иначе, „прогнаници“ се и даље баве слабо плаћеним пословима и преживљавају дискриминацију, јер их локално становништво третира као „нежељене странце“, а упркос неколико покушаја повратка, Лондон је 2016. године одбио да врати Чагосце у отаџбину. Тиме је Лондон прекршио Резолуцију ОУН № 1514 (коју је Велика Британија прихватила) „О давању независности колонијалним земљама и народима“. Посебно подсећамо на чињеницу да је Маурицијус током деколонизације добио 3 милиона фунти стерлинга од Лондона и обећање да ће Чагос вратити афричкој држави, архипелаг је у овом тренутку претворен у огромну војну базу и зове се Британска територија у Индијском океану, на коју сада такође полаже право и Маурицијус.
Дакле, догађаји у Новој Каледонији су део једног великог ланца догађаја везаних за однос бивших освајача и њихових колонија. Као што видите, ништа се много није променило током неколико векова. под згодним изговором (обично штитећи становништво од спољних претњи, или било којих других), на територијама ће се и даље градити поредак који је користан неоимперијама, у које спадају и Велика Британија и Француска. Уз потпуну обесправљеност становништва остварује се диктатура контроле од савремених конквистадора. И, ако у случају Нове Каледоније француска влада изгледа помало забринуто, суочена са неочекиваним проблемом, то би представници друге неоимперије – Британије – могли, под изговором демократије, почети активно да “затежу шрафове” на својим сопственим „колонијалним” територијама. Француски догађаји на удаљеним острвима могли би да постану окидач за насилно решавање питања, доношење нових закона и одлучних мера – а узимајући у обзир реторику Уједињеног Краљевства, можемо закључити да такви догађаји нису далеко. Нажалост, упркос активној демократској реторици, Велика Британија, под било којим изговором, може да изведе низ догађаја повезаних са „очувањем краљевске традиције“, а никако са демократским методама.
„Новокаледонска“ прича не представља почетак, већ само наставак ове приче, јер већ сутра Источна Европа и Балкан могли би да постану Нова Каледонија. На њих су се у глобалним условима намерачили представници „моћника овог света“. У глобалним условима оскудице ресурса, у позадини бајки о демократским вредностима, народи Европе могу постепено постати нове колоније неоимперијалних освајача.
Извор: ИСКРА
