МИТАР КОВАЧ: НАРОД У СРБИЈИ ЖЕЛИ СРПСКИ А НЕ „АМЕРИЧКИ КОСОВСКИ ПАКЕТ“

Након 19 година од агресије на СР Југославију и окупације Косова и Метохије од стране НАТО пакта, САД без имало срама нуде „косовски пакет“, којим би власт у Србији легализовала последице агресије, признала лажну државу Косово и одрекла се духовног средишта и бића српског народа за сва времена.

Власти од 2000. године су срљале, веровале Западу и суштински обмањивале народ да га воде у „светлу европску будућност“, а сада је дошло време „реализације уцене или коначног договора“. Дуго се политички и медијски припремало ово време „проналажења решења“ за Косово и Метохију у режији САД и ЕУ. Народ је у неверици слушао да у Бриселу преговарају представници „Београда и Приштине“, да је постигнут некакав Бриселски споразум, који је супротан вољи народа.

После насилног „угуравања“ народа са севера Косова под власт лажне државе Косово, успостављања царине, „интегрисаног управљања границом“, преузимања судства, електропривреде, пљачкања имовине Косова и Метохије и распродаје експонентима из САД који су на све начине учествовали у агресији и окупацији Косова и Метохије, као и у проглашењу лажне државе Косово, кроз преговоре се дошло до краја, и сад власт у Србији треба да обавести народ шта то „нуде САД“, те да су последице неприхватања „огромне“. Поред предлога и „косовског пакета“, САД говоре без увијања и безобзирно о последицама, уколико власт и народ не буду „разумни да прихвате и спроведу зацртана решење“.

Српски народ никада није волео уцене и ултиматуме, ма од кога они долазили и није питао за цену када брани своје светиње, слободу и будућност поколења. Они који нуде „косовски пакет решења“ очигледно познају само политичаре, цене њихове навике и склоности а не и српски народ. Њихов „косовски пакет“ је исувише тежак и сраман, и српски народ га неће никада прихватити, без обзира да ли ће се власт понашати одговорно, у складу са Уставом и већинском вољом народа.

Последице НАТО агресије 1999. године које нису још залечене и саниране су огромне, веома болне и народ не подржава решење које се жели наметнути претњом и насиљем.

НАТО пакт није ни у ком смислу надокнадио штете које је изазвао агресијом 1999. године, убијањем недужних, разарањем цивилних насеља, објеката инфраструктуре, радиолошком и хемијском контаминацијом скоро целог подручја Србије, прогоном и расељавањем становништва са Косова и Метохије, разарањем индустрије на ширем подручју Србије, одласком у свет младих образованих кадрова и сл. Сав тај злочин није довољан, него се још тражи сагласност и пристанак на ампутацију око 17 одсто државне територије. Србија је једина држава у Европи од које се тако нешто тражи након Другог светског рата.

Свеукупне последице агресије држава Србија, због притисака и уцена Запада, није још сабрала и ставила на папир а камоли да је покушала да оствари права пред међународним и националним судовима за штету која је причињена приватним и правним лицима.

Материјална штета настала само разарањем процењена је на преко 100 милијарди долара. Када се узму и саберу остале процењене штете и накнадне последице причињене привреди, становништву, оболелим од последица зрачења и хемијске контаминације ваздуха, воде и земље, одласка младих високообразованих кадрова, долази се до огромних ненадокнадивих штета које мењају будућност потомства, тако да је било каква прича о бесповратним „донацијама“ које дају поједине државе НАТО нереална, нетачна и у функцији медијске пропаганде и „шаргарепе“ коју Запад деценијама нуди српском народу. Да постоје објективне међународне институције које би обавезале државе које су тежишно спроводиле агресију, Србија би данас живела далеко боље и не би била у позицији таоца да јој државе Запада дају неповољне кредите, након разарања привреде и пљачкашке приватизације.

Агресија на СР Југославију, по мишљењима многих западних политичара и генерала, била је истовремено и „експериментални рат“ који је НАТО-у послужио да, између осталог, припрема своју авијацију за нападе у сложенијем борбеном простору и против великих сила које му стоје на путу, јер је надмоћност била велика и постојала је диспропорација у односу снага. Бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату, а НР Кини да види шта је може снаћи ако се нађе на путу америчких стратешких интереса на Далеком истоку. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба …[1]

Бомбардовањем кинеске амбасаде послата је још једна додатна порука Кини, да схвати да је НАТО, пре свега САД „необуздани господар живота и смрти“ и да може глобално и унилатерално војно да делује. Пиање Косова и Метохије јесте првенствено проблем Србије, али истовремено треба да буде питање и проблем Кине и Русије и свих других слободољубивих држава света, које се противе насиљу у међународним односима. Нормално би било да управо те две велике силе понуде кинески и руски „косовски пакет“, те да се на тај начин дође до што објективнијег и обострано прихватљивог решења.

Осиромашени уранијум већ годинама узима данак у Србији, тврди велики број медицинских стручњака. Томе у прилог иду чињенице утврђене статистиком и међузависношћу зрачења и контаминације животне средине са порастом оболевања и умирања становништва од различитих врста малигних болести. Доктор Слободан Чикарић, професор Медицинског факултета и радиолог у Београду, тврди да, према вишегодишњим истраживањима, апсолутно постоји веза између повећаног броја малигних обољења у Србији и осиромашеног уранијума који је НАТО бацио на нашу територију:

„Бугари и Грци су мерили зрачења током ратних дејстава – марта, априла, маја 1999. године, и утврдили да је зрачење повишено за 20-30 одсто. Према томе, они који тврде да се та прашина није ширила са територије Косова и Метохије, били су у заблуди, и зашто то тврде не знам … од 2001. до 2010. пратили смо кретање малигних тумора у Србији и утврдили да је стопа инциденције (број новодијагностикованих случајева рака у дефинисаној популацији) расла два одсто годишње. Она је 2010. била већа за око 20 осто у односу на 2001. Та стопа раста од два одсто је четири пута брже расла него у Немачкој, Шведској, Енглеској, а у САД је у исто време опадала за 0,6 одсто годишње“, каже проф. Чикарић, председник Друштва Србије за борбу против рака.[2]

Стопа морталитета од малигних тумора, је расла 2,5 одсто годишње тако да је 2010. године за 25 одсто била већа него 2001 – централна Србија и Војводина су имале 330.000 новорегистрованих и 180.000 умрлих. Чикарић тврди да је једино могуће објашњене да је стигла радиоактивна прашина са Косова и Метохије не само на централну Србију, већ целу земљ и одређене делове Балкана. Ми имамо највећу стопу морталитета, умирања, од малигних тумора у Европи. Што се тиче стопе инциденције, нисмо на првом месту у Европи, али како се све то дешавало, и у којој мери је уранијум утицао да се то дешава, то је битно“, додао је Чикарић.

Према његовим речима, у Србији је за 15.000 – 33.000 оболелих од рака крив осиромашени уранијум, а умрлих од 10.000 до 18.000. У мушкој популацији рак плућа је на првом месту, а у женској рак дојке. Чикарић као пример наводи и случај италијанских војника. „У Барију у болници пише – сви који су из било ког разлога боравили на Косову и Метохији да се подвргну прегледу. Од 558 италијанских војника,47 је умрло, а сви су били на Косову, три пута“.[3] То је део „косовског пакета“ о коме САД, НАТО и ЕУ нису никада проговорили ни реч а камоли да су хтели да разговарају о обештећењу.

„Милосрдни анђео“ односно „Црни ђаво“ како би га многи Срби назвали, од када је дошао на Балкан, унео је хаос и немир. И сада, након 19 година, још увек, како наводе стручњаци, осећамоњегове последице, а што је најгоре, вероватно ће их осећати и поколења.

Годинама уназад највише се говорило о дејству осиромашеног уранијума из НАТО бомби и пројектила на здравље становништва у Србији, али знатно мање се говорило о другим штетним ефектима и „хемијском рату“ који је вођен бомбардовањем многих хемијских постројења. Мирјана Анђелковић Лукић, која је током бомбардовања имала у увид у материјале и супстанце које је НАТО користио у својим бомбама током 1999. године, истиче да се тада водио специфичан „хемијски рат“:

„НАТО алијанса је бирала места која ће бомбардовати, то су углавном били нафтни и бензински резервоари, с течним гасом, резервоари с опасним хемијским сировинама које су служиле за прераду пластичних маса, трафостанице у којима је био пирален који спада у карциногене, мутагене и тератогене супстанце. Горео је пирален на отвореном што је у Европи незамисливо, јер су сви производи сагоревања пиралена изузетно токсични. Није сав пирален изгорео, већ се велика количина тог уљаног отрова излила и отишла у надземне воде које је загадила, али исто тако и подземне. Он је тежи од воде и пада на дно, при том је слабо растворљив и за сва времена остаје на дну река или у подземним водама трујући их“, рекла је Мирјана Анђелковић Лукић.

Novi Sad, 08 jun 99 – Nakon ponovljenog NATO napada na novosadsku rafineriju nafte nad gradom se neprestano vije gust dim. Snimio: Darko Dozet

Плански и смишљено су гађана постројења хемијске индустрије и складишта готових производа. Бомбардовани су објекти и хемијска постројења у: Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу, Крушевцу, Крагујевцу, као и све фабрике наменске производње. У панчевачкој „Петрохемији“ намерно је гађан резервоар са мономером винилхлоридом, једињењем које се масовно користи за израду пластичних маса (поливинилхлорида – ПВЦ) и које је врло токсично и канцерогено.

НАТО Бомбардовање 1999 – ПЕТРОХЕМИЈА, Србија

Годину дана после бомбардовања, и отприлике толико од када су радници ЕПС-а чистили далеководе на које су бачене касетне бомбе са „угљеним влакнима“, 36 младића који су на томе радили су умрли, тврди Мирјана Анђелковић Лукић. Она објашњава да се електропроводљива влакна која су бацана на наше енергетске системе састоје од силицијум диоксида и металног алуминијума којим су та влакна пресвучена. Чишћење се вршило механички, примитивно, метлама, као што су радили младићи из ЕПС-а, који су оболели и страдали. Када се узму у обзир све бомбе које су пале на територију Србије, али и мете које је НАТО гађао, може се закључити да је агресија НАТО пакта на СРЈ имала све ефекте хемијског рата који су изазивани намерним гађањима хемијских постројења, резервоара и складишта.

Очигледно је да је минули рат имао више циљева, за агресора једнаких по важности, али је за нас најстравичнији онај који се односи на угрожавање живота и здравља читавог једног народа на овим просторима. Агресија на СРЈ проузроковала је велике патње и погибељ народа, рушење и уништавање материјалних и културних добара и произвело једну од највећих еколошких катастрофа двадесетог века на просторима Европе, чије ће последице осећати и будуће генерације.[4]

Планери и пилоти САД који су узели највеће учешће у оквиру НАТО агресије никада нису одговарали за почињене злочине. Напротив, тај рат су многи политичари и генерали САД схватили као прилику да се енормно обогате за кратко време. Пензионисани генерал САД Весли Кларк, који чека добијање лиценце за експлоатацију угља на Косову и Метохији, не успева да заокружи баш све аспекте пословања. Кларк, као бивши командант НАТО-а за Европу, и његова фирма „Enviditi“, којој је влада НАТО државе Косово дала лиценцу за ископавање лигнита за производњу течног горива и гаса, цени да је то заслужио злочином који је починио над српским народом. Ако томе додамо да се Косово налази на петом месту у свету по резервама лигнита, онда је јасно о ком планираном профиту се ради. Распродаја природних ресурса Србије на Косову и Метохији јесте пљачка, о којој власт Србије не говори довољно нити покреће то питање пред међународним институцијама.

При том, готово 60 одсто целокупног рудног богатства које Република Србија поседује простире се управо на Косову и Метохији, а укупна вредност се процењује на минимум 1.000 милијарди долара. Београдски лист „Економист“ 2008. године објавио је да одвајањем Косова држава Србија губи најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, што вреди око осам милијарди евра.

Стручњаци Светске банке проценили су, са друге стране, да рудно богатство на југу Србије „вреди знатно мање“, односно 13,5 милијарди евра, али да би те резерве могле да буду експлоатисане 200 година. Резултати вишегодишњег истраживања које је до 2000. године радио Геолошки институт Србије, а која се односе на делове северног и источног дела Косова и Метохија, такође су импозантни. У питању су резерве од око 34 милиона тона руде олова, цинка и сребра из којих може да се добије око 1,5 милиона тона олова, 1,5 милиона тона цинка и око 3.000 тона сребра.

Осим Кларка, на Космету су кроз разне инвестиције присутни и Медлин Олбрајт, бивша државна секретарка САД, али и бивши заменик шефа Умникове администрације Џок Кови. Њене послове, то јест, послове њене фирме на Косову води брат Хашима Тачија, Гануп Тачи. Он под капом „турско-америчког“ конзорцијума улаже и у инфраструктуру, а највише у изградњу путева. На челу тог конзорцијума се налази Американац Џок Кови, бивши заменик шефа Унмика на Косову. Тај конзорцијум, делом преко фирме Тачијевог брата, обрће средства и у енергетици, односно, продаји струје. Поред тога, ангажовани су на изградњи аутопута од границе са Албанијом до Мердара. Зато је јасно зашто министарка Зорана Михајловић лобира, протежира и чини све да се што пре изгради аутопут Ниш-Мердаре и отвори прозор у свет Албанцима о трошку грађана Србије. Тај аутопут је „приоритетнији“ за њу него многи други правци у Србији и према Р. Српској. Шта рећи друго него да је то срамно. Олбрајтова послује и са средњим Тачијевим братом, преко фирме „Odeteljon“, чија је главна делатност трговина грађевинским материјалом. Tа фирма снабдева све фирме које граде путеве или зграде, односно, насеља по Косову. Фирма „Bilding Ilirija“ бави се изградњом стамбених комплекса широм Косова, а партнер јој је америчко-турска компанија „Bechtel Enka“, која такође има везе са Олбрајтовом.[5]

Наведени подаци говоре о природи мафијашких веза бивше администрације САД и косовских терористичких центара моћи и лажне државе Косово. Када се томе дода база БОНСТИЛ и геостратешки интереси САД у Европи и региону, јасно је откуд такав „КОСОВСКИ ПАКЕТ“.

Ако САД као водећа сила у оквиру НАТО пакта која је извршила агресију на СР Југославију 1999. године подноси „косовски пакет“, ваљда Русија и Кина могу поднети своје предлоге и укључити се у процес решавања Косметске кризе. Америка сматра и даље да може да ради шта гот хоће, да некажњено крши међународно право, убија, разара без икакве казне и осуде и да на крају отима део територије државе Србије. Лицемерје је још веће када се зна да траже да се власт Србије са тим сагласи иако је то супротно Уставу Р. Србије и вољи народа. Ако је и од Америке, превише је.

Ако власт у Србији поступи супротно Уставу, онда се мора суочити са вољом и бесом народа, као и са законом када дође до промене власти. Проблем Србије данас јесте што и у опозицији има један део странака чији су програм и делатност противуставни и које би давно признале лажну државу Косово. Очекивати је да ће се на питању Косова и Метохије народ „освестити“ убрзано и да ће наћи начин да се отараси свих оних политичких странака које су помогле или пристају на издају Космета. Све странке које су јавно заговарале предају Косова и Метохије постале су минорне и друштвено безначајне. Народ и грађани Србије ће се брзо престројити и подржати оне странке, у опозицији и на власти, које не дају сагласност на предају и издају Косова и Метохије. „СРПСКИ ПАКЕТ“ јесте Устав, међународно право, договор, компромис, референдум и воља народа. Доношење одлука мимо Устава и воље народа јесте пут у хаос, безнађе и неизвесност са тешким последицама.

ИЗВОРИ