Тема ћирилице коју потискује латиница спада међу најболније теме српског друштва. Али и руска ћирилица током своје хиљадугодишње историје није увек била безбедна и потпуно заштићена од латинизације и енергичних латинизатора. О покушајима и предлозима да руски језик пређе на латиницу читајте у следећем материјалу Russia Beyond.
Ћирилица је од крштења Русије и појаве писмености у руским земљама постала неодвојиви део руског језика и руског идентитета. До 18. века руска ћирилица није била озбиљно угрожена. Ћирилична азбука, руски и црквенословенски језик били су неодвојиви део културе и живота државе, не само у Старој Русији и касније у многобројним руским кнежевинама и земљама, него и у суседној Великој литванској кнежевини. Златна Хорда, са којом је део средњевековних руских кнежевина био у вазалном односу, практично се није мешала у тај аспект живота руског народа. Хорда се у 15. веку распала и тако је створен простор за доминацију Московске кнежевине на огромним територијама Европе и Азије.
Опасност од латинизације је долазила са Запада, од Пољске која је постајала све јача и агресивно продирала на Исток, а на југу успоставила потпуну контролу над Литванијом и делом западно-руских земаља, да би почетком 17. века читаву деценију контролисала и Москву. Међутим, после победе народног устанка, протеривања Пољака 1612. и доласка династије Романов на руски престо 1613., пољски утицај постепено нестаје, као и опасност по руски језик и ћирилицу у земљама Московске царевине, која је са новим монарсима на челу поново почела да јача и да се шири.
Многобројни покушаји латинизације за време династије Романов
До почетка 18. века руске књиге су штампане полууставним црквенословенским писмом, и доста су се разликовале од западоноевропских издања. Затим је Петар I почео да спроводи велике реформе које су задирале у све сфере живота Русије, од армије до свакодневног живота, тако да ни штампање књига није остало по страни. Руска штампарска слова су реформисана 1708-1710. са циљем да руска штампана издања, која су тада изгледала као у средњем веку, што више личе на европска. У Холандији је набављена штампарска машина и друга штампарска опрема, а за рад у Русији и обуку руских стручњака ангажовани су квалификовани штампари.
Било је неопходно поједноставити нацрт руских слова како би се руски текстови могли штампати на машинама направљеним у Западној Европи. Претпоставља се да је Петар I сам правио скице слова нове, грађанске азбуке. По мишљењу многих, нова ћирилица је почела у извесној мери да личи на латиницу захваљујући закривљенијим облицима слова, али су ипак странци, као и западњаци у самој Русији, и даље сматрали да обновљено руско писмо и даље није довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто савршенство.
У складу са духом епохе Петра I, у том тренутку се руска азбука, као и многе друге сфере живота, први пут окренула западној традицији.
У другој половини 18. века, за време Петрове ћерке Јелизавете Петровне, угледни научници и мислиоци тога доба трудили су се да одвоје ново грађанско писмо од латинског. Међу њима су били оснивач Московског државног универзитета Михаил Ломоносов, песник, преводилац и филолог Василиј Тредијаковски и драматург и књижевни критичар Александар Сумароков.
Од краја 18. века су постали учесталији напади на све оно што је „сувишно“ у руској азбуци и што нема еквиваленте у латиници. На пример, појединци су се изјашњавали против слова „Ъ“ (тврди знак), сматрајући да је оно бескорисно.
Доласком на власт цара Николаја I прокламована је теорија званичног придржавања народних вредности, чија је парола била „Православље, самодржавност, народност“. Међутим, напади на ћирилицу су постали још интензивнији. Тако је 1833. године објављен анонимни рад „Искуство увођења нових руских слова“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER). Главна идеја тог рада је било зближавање „варварског“ руског језика са европским. Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију латинице, даје „лепоту словима“, и када се то уведе онда „странци неће наша слова доживљавати као полуазијска“.
Још даље је отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу „Поједностављење руске граматике“, где је предлагао да се руска ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао да она предлаже „отежавање“ руске писмености, мада је и сам, као западњак, предлагао да се „Й“ замени словом „Ј“. Занимљиво је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који је био добро познат Белинском.
Учитељ великог руског писца Николаја Гогоља, историчар Иван Куљжински, у раду под насловом „О значају Русије у породици европских народа“ (1840) писао је следеће: „Ако се пође од азбуке, може се стићи до формирања језика, до облика грађанског начина живота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на латинском језику“. Чувени професор је сматрао да латиница не може адекватно пренети гласове словенског језика: „Погледајте овај низ латинских слова (SZCZ), окупљених само са циљем да у пољском језику изразе један словенски глас: „Щ“.
Са друге стране, познати руски лингвиста, Пољак Јан Бодуен де Куртене, у једном свом чланку је посветио доста простора описивању предности „обле“ латинице у односу на „угласту“ ћирилицу, тврдећи да „постоје људи којима је време драгоцено и <...> који теже свеобухватном увођењу истог календарског система, истих мера за тежину и других мера, исте валуте, итд., итд.“ Он је уједно сматрао да не постоји никаква опасност по национални идентитет, с обзиром да се „и за изражавање математичких вредности свуда користе латинска и грчка слова у споју са арапским цифрама“.
На крају је латиница заузела одређено мести само у сфери научноистраживачких текстова. На пример, у филологији за обележавање гласова страног порекла. Поред тога, од 18. века се појавио обичај да се на руски језик не преводе називи, имена и цели цитати из западних извора на страном језику.
„Одјек“ латинице се примећује и у руском начину преузимања израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример „оккупация“, „иллюстрация“ и др. Велики руски лексикограф и етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду „О дијалектима руског језика“, написао да је то „супротно нашем језику“.
Покушаји латинизације за време бољшевика
Са успостављањем нове власти у Русији питање увођења латинице је 1919. године поново покренуо народни комесар за просвету Анатолиј Луначарски. Он је предложио да сви језици нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације. У Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих других народа СССР-а су прешли на латиницу.
Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика којим је председавао Стаљин наложио је Главној управи научних, научно-уметничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930-их под Стаљиновим руководством се одиграва својеврсни „проруски заокрет“ у националној политици, па и азбуке малих народа за које је већ била осмишљена латиница прелазе на ћирилицу. Детаљније о томе како је Стаљин успео да одоли „латинизаторима“ читајте у нашем чланку. У Совјетском Савезу то питање више није покретано.
После 1991. године
После распада СССР-а 1991. године поједине бивше совјетске републике су поново прешле на латиницу (Молдавија и Азербејџан), док су друге засада остале верне ћирилици (Белорусија, Украјина, Таџикистан, Казахстан и Киргизија).
Треба истаћи да су Руси крајем 1990-их и почетком 2000-их доста користили латиницу на интернету и у телефонима, јер тадашњи софтвер није у довољној мери подржавао руска слова, али је та појава практично нестала током 2010-их, када је питање подршке руских слова у софтверу у потпуности решено.
Додуше, у Руској Федерацији ипак постоје и присталице латинизације азбуке. У више наврата је свој став по том питању износио опскурни руски етнолог и доктор историјских наука Сергеј Арутјунов. Њему припадају поједине публикације на ту тему, на пример „Ко се плаши латинице?“ („Кому страшна латиница?“, 2005). Он сматра да ће сви језици света неизбежно једнога дана прећи на „ошишану латиницу“. Међутим, његово мишљење у овом тренутку је у Русији потпуно маргинално.
У протеклих неколико година ћирилица и у дигиталном свету полако заузима место које јој припада. На интернету је руски језик у овом тренутку (децембар 2017. године) на другом месту по популарности. Још 2010. године се у свету појавио први домен на ћирилици – „.рф“. Затим су уведени домени „.срб“ (2011), „.бг“ (2014), „.укр“ (2014), и „.бел“ (2015) за Србију, Бугарску, Украјину и Белорусију. Поред тога, постоје и ћирилични домени „.каз“ и „.мон“ за Казахстан и Монголију.
