Михаил Назаров
Напомена: Поштовани читаоци, после 4 године поново публикујемо текст о антипразнику "8. марта", који је са руског портала РИ (руска идеја) превео портал Православна породица, са кога је овај текст и пренет. Свим читатељкама "Саборника" које не славе антипразник, које не славе празник бесмисла, које празнују светле Христове празнике а не тамне демонске, редовно смо честитали и честитаћемо истинске празнике "Материце", као и празник "Жена мироносица", када за то дође време...
♣ ♣ ♣
Поштовани читаоци, доносимо текст о непознатој позадини "8. марта", као и о томе како су комунисти на власти у Русији замишљали "ослобођење жена" и које су место наменили жени и породици у њиховом социјалистичком рају. Заиста, види се да "комунизам није идеологија, то је дијагноза!" - Душко Ковачевић.
И страшни злочин Саломије и Иродијаде обележава се као "Празник жена"
„Међународни дан жена“ – револуционарни празник жена-интернационалиста, установљен по иницијативи К. Цеткин на социјалистичкој конференцији у Копенхагену, марта 1910. у почетку је замишљен као празник жене-револуционарке, а не само жене. Бити револуционер тада је значило: борити се против Бога, Цара и Отачаства – за Интернационалу.
У почетку тај револуционарни празник није имао назначен одређени дан, он се премештао по календару у првој половини марта (нового календара). У Русији је први пут био широко обележен 23. фебруара/8. марта 1917. у виду полотичких демонстрација.
Очигледно да није случајно тај дан почетка антимонархистичке револуције 1917. „пао“ на јеврејски празник Пурим, повезан са јеврејском јунакињом Јестиром: поставши омиљена жена персијског цара Артаксеркса, она је лукавством успела да он погуби 75.000 „антиесмита“ са женама и децом. (Види. рад рабина А. Штејнзалцем и др. о "харемном подвигу агента Есфир".)
То је такође била револуција против законите власти: „Тог дана, када су се непријатељи Јудеја надали да ће задобити власт над њима, испало је обрнуто, да су сами Јудеји узели власт над својим непријатељима“ (Есф, гл. 8 и 9). То је постало омиљени и највеселији жидовски празник ненависти ка непријатељима јеврејског народа: тог дана Јевреји неретко унајмљују за новац бескућника-хришћанина, који им дозвољава да га шутирају, пљују и туку; тог дана је обичај да се једу пирошке у виду „Аманових ушију“ (убијеног персијског министра – символ главног „антисемита“), жидовској деци дарују играчке-вешала ради вешања непријатеља.
Празник Пурим данас чак и више него Ханука, представља символ жидовске светске власти, њиховог мошиаха који долази, који ће победити све остале народе „антисемите“, који се томе супротстављају.
Опште је познато да је главна покретачка сила антимонархистичке револуције било жидовство, које је тражило да јудаизам буде равноправан. Главно кадровско језгро и главни финансијери револуције били су Жидови.
И баш тог символичког тренутка почетка активних дејстава са циљем свргавања руске православне монархије, та два празника у свести револуционарног јеврејства слила су се у један, что се излило у пуримско насиље револуционера а затим и нове (масонске) власти, над руским монархистичким и православним делатницима, полицајцима, официрима, државним чиновницима и другим „антисемитима“ – заштитницима царског поретка. На такав начин, Фебруарску револуцију 1917. можемо назвати и Великом Пуримском револуцијом, која је уклонила, како се тада чинило, главну препреку доласку мошиаха.
Везу Пурима и Дана Жена, примећује и Централни јеврејски интернет-портал "Sem40.ru": „О томе да је осми дан првог пролећног месеца повезан са именом немачке феминисткиње и ревоуционарке Кларе Цеткин, знају сви, али зашто баш осмог, знају само неки. Испада да тај број није случајно изабран.
Феминистички покрет није настао одједном, тај посао је био дуг и тежак, али, ипак, 1910. на Другој 
међународној конференцији социјалиста у Копенхагену, било је прихваћено да се конкретизује настанак политичке организације која се бори за права жена, и да га објави даном солидарности свих жена планете. За тај дан су изабрали јеврејски празник Пурим.
Он је повезан са именом велике кћери јеврејског народа Јестире, која је била мудра да спаси од потпуног уништења своје саплеменике“ (Женский день придумали евреи // http://www.sem40.ru/ent1.shtml?list=2&news_num=16991&comment=1 – после објављивања чланка ђакона А. Курајева, тај линк је престао да ради).
Европски комунистички покрет са почетка 20 века је у великој мери био јеврејски. Интернационала се показала прилично мононационалном. И зато, када је партија поставила задатак да смисле женски празник, да ли су могли да се не сете Јестире! (Диакон Андрей Кураев. Как делают антисемитом.)
У сваком случају, 1917. су се та два дана символички сјединила у дан почетка свргавања Руске православне
државности, толико омрзнуте од стране јевреја. Пропагандна намера иделога револуције да установи међународни дан жене-револуционарке од тада је у Совјетској Русији државни празник. Истина, 1917. су га звали „Дан женске радничке интернационале“. Клара Цеткин (на фотографији са још једном револуционарком-сатанисткињом Розом Луксембургом) је са почастима била сахрањена на Црвеном тргу, у подножју Кремља.
ДЕКРЕТИ БОЛЬШЕВИКА О ОСЛОБАЂАЊУ И НАЦИОНАЛИЗАЦИЈИ ЖЕНА
Већ у „првом програмском документу научног комунизма“, „Манифесту комунистичке партије“, поред укидања приватне својине, државе, нације, религије, прогласили су и: „Уништење породице“ – „Комунисте би могли укорити само због тога што они хоће да уведу, уместо лицемерно прикриване заједничке жене - званичну, отворену заједничку жену... Друштвено и бесплатно васпитање све деце“. Са доласком на власт, у Русији су покушали да то спроведу и на делу.
Истакнути бољшевик, А.М. Колонтај, је учила да „породица престаје да буде неопходност како за чланове породице, тако и за државу“ (Породица и комунистичка држава). Она је пропагирала теорију да ће у комунистичком друштву бити тако лако задовољити полну потребу, као попити чашу воде...
Навешћемо податке из књиге Б.В. Сеникова:
Многи декрети совјетске власти задивљују својом глупошћу, други суровошћу, искључивошћу и непотребном немилосрдношћу. Ево неких од тих декрета. Комунисти су их штампали у Кронштату, Пулкову, Лугу, Владимиру, Саратову...
Декрет Совдепа Саратова се чува данас у архиви Орловске обласне управе ФСБ РФ... ја сам имао цео текст тог декрета, као и слични њему декрет Владимирског совдепа, који је 1918. био штампан у новинама „Известија“...
Ево тог историјског документа којим су совјетска власт и комунисти хтели да избаце не само приварну својину, већ и породицу, као прву ћелију буржоаског живота. (Из книге: Б.В.Сенников. Тамбовское восстание 1918-1921 гг. и раскрестьянивание России 1929-1933 гг. – М.: "Посев", 2004)
ДЕКРЕТ САРАТОВСКОГ ГУБЕРНАТОРСКОГ СОВЈЕТА НАРОДНИХ КОМЕСАРА О УКИДАЊУ ПРИВАТНОГ ВЛАСНИШТВА НАД ЖЕНАМА
Законити брак, који постоји до нашег времена, несумњиво је производ оне социјалне неправде која треба са кореном да се ишчупа у Совјетској Републици. До данас су законити бракови служили као озбиљно оружије у рукама буржоазије у борби са пролетаријатом и захваљујући само томе, сви најбољи примерци лепшег пола били су власништво буржуја, империјалиста и таквом својином, морао је бити нарушен правилан продужетак људског рода.
Због тога Саратовски губернијски совјет народних комесара, уз одобрење извршног комитета Губернијског совјета радничких, војничких и сеоских представника, установљује:
1. Од 1. јануара 1918. укида се право постојаног власништва над женама, које су достигле 17 до 32 године.
Примедба: узраст жене се одређује метричким записима, лично картом. У случају одсуства тих докумената, кварталним комитетима или од стране старијих, по спољном изгледу и сведочанствима.
2. Дејство овог декрета не важи за удате жене које су родиле петоро или више деце.3. Бивши власник (муж) задржава право на коришћење своје жене преко реда.
Примеба: У случају противљења бившег мужа против провођења овог декрета у живот, он се лишава права које му омогућава овај члан.
4. Све жене које потпадају под овај декрет изузимају се из приватне својине и постају својина целе радничке класе.
5. Расподелом и управљањем отуђених жена управљаће Совјет радничких, војничких и сеоских делегата, обласним и сеоским, по принадлежности...
6. Грађани мушкарци имају право да користе жене не чешће од четири пута недељно у току не више од три часа, при поштовању услова указаних ниже.
7. Сцаки члан радничког колектива је обавезан да одвоји 2% своје зараде у фонд народног образовања.
8. Сваки мушкарац који жели да користи неки примерак народне својине, мора да достави сведочанство о својој припадности радничкој класи, од радничко-фабричког комитета или професионалног савеза.
9. Мушкарци који не припадају радничкој класи добијају право да користе отуђене жене при услову да уплате месечно у фонд из тачке 7 – 1.000 рубљи.
10. Све жене, које су овим декретом постале народна својина, добијају из фонда народног поколења помоћ од 280 рубаља месечно.
11. Трудне жене се ослобађају од својих обавеза приватних и државних у трајању од 4 месеца (3 месеца пре и 1 месец после порођаја).
12. Рођени младенци се по истеку месеца дају у дом „Народне јасле“, где се васпитавају и добијају образовање до 17-то годишњег узраста.
13. Ако добије близанце, родиља добија награду од 200 рубљи.
14. Кривци за распростирање венеричних болести ће сносити законску одговорност по суду револуционарног времена.
Совјету се даје да уноси побољшања и спроводи усавршавање везано за овај декрет.
Иницијаторке ових декрета су биле чланице Совнаркома и ЦК РКП(б) А.М. Колонтај и фиктивна жена Лењина, Н.К. Крупска. Обе ове партијске бабе су сматрале да је породица зачетак буржоаског друштва и да само васпитање деце у стаду може дати ново поколење револуционара – идејних бораца за дело „светске револуције“.
Брак – то је измишљотина експлоататора, који су учинили жене кметовима. Објава ових декрета је изазвала велико противљење у целом народу. Лењин је због тога рекао да је то превремено и да у тој етапи револуције може да јој штети. Декрет, који је био спреман за његов потпис, био је одложен за касније, до повољнијег времена.
Када је изашао овај Декрет у Саратову, после његовог обнародовања, хиљаде житеља града, узевши своје жене и кћери, кренуо је у Тамбов, који није признавао совјетску власт, и којим је управљало Привремени комитет и градска управа. На тај начин се Тамбов, у то време, скоро удвостручио... Свим Саратовским избеглицама су пружили уточиште у гостионицама и по кућама грађана, где им је био указан добар пријем и где су били окружени бригом.
Б.В.Сеников
Извор: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА
Руски извор: Русская Идея
Превод: Православна породица, фебруар 2017.
Опрема: САБОРНИК
