Марија Живковић
Поменимо Григорија Божовића, најзаначајнијег писца с Косова и Метохије
На Сретење Господње 1880. године у Придворици, селу Ибарског Колашина, близу манастира Дубоки Поток, у Османском царству, родио се косовски приповиједач, путописац, професор, хуманиста, борац за интересе српског народа Григорије Божовић. Родио се у тешком времену за косовске Србе. А свако вријеме за Србе на Косову било је тешко, нарочито вријеме ратова. Уочи српско-турских ратова 1876–1877, 1877–1878 Турци су појачавали насељавање Албанаца на Косову и Метохији, који све више и више теже аутономији. Кад је положај Срба нагло погоршан, Албанци одметници отимају српски живаљ, пале и плијене српску имовину, убијају. Турске власти остају слијепе на насиље. Срби који нису могли издржати терор напуштају Косово. Они који су остајали морали су да се боре за голи живот. Поред сабље неки чак са крстом у руци и књигом, како су чинили Божовићеви преци, који су били кнежеви, попови, учитељи и ратници. Једна фотографија овјековјечила је лик Григоријевог оца Вукајла, проте, са пушком у руци.
Окрутну и неизвјесну стварност Божовић је описао у својим приповијеткама. Оне откривају сурови живот у ондашњем Косовском вилајету, тј. Старој Србији, гдје је народ свакодневно био суочен са страдањем и умирањем. Срби страдају што од Турака, што од Арбанаса, што од Бугара, што од Аустроугара. Божовић свједочи о злу времену и несрећама, узроцима тих несрећа. И у тој свакодневној смрти човјек је ојачао, отупио за бол, за муку, одржао тврду вјеру у Христа и одржао име своје српско. Јунаци Григорија Божовића ничега се не плаше, баш као што се ни он није бојао да свједочи истину – због чега је и убијен. Јер је Србин, исто као и његов Пера Симић или Злате из Слатине. И он је био „витез према својој души“ – оставши „Србином до последњег уздаха и узмаха“, „демек, Србин – и на овиј и на тој свет“. Златета су тукли, мучили и на крају убили они које је он спасавао и за које је и сам муке поднио. Злате без страха одлази на онај свијет с тврдом вјером православном, мучеништвом потврђујући своју српску јуначку крв. Зар то није и Григоријева судбина?
Убивши га физички у београдском подруму и скрајнувши његово дјело негативним и презривим коментарима, комунисти су мислили да могу затамнити Григоријев лик, затријети сјећање на њега, али свијетли ликови и велика дјела не могу се сакрити нити их може затрпати заборав.
Григорије је основну школу учио у Колашину, у Призрену је завршио Богословско-учутељску школу, студије на Московској духовној академији. Био је професор Призренске богословије. Био је посланик у Уставотворној скупштини и Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар га је именовао за члана Патријаршијског савјета за вријеме патријарха српског Варнаве.
Као сарадник и уредник „Политике“, Божовић је на њеним листовима остављао своје записе, путописе и приповијетке. Прву збирку приповиједака „Из старе Србије“ објавио је 1908, а посљедњу 1940. За живота му је изашло четрнаест књига. Пред Други свјетски рат постављен је за предсједника српског ПЕН центра. Међутим, опус овог великог реалистичног међуратног писца, нажалост, остао је непознат широкој публици.
Неколико дана пред Божић 1945. антикомуниста и Србин Григорије Божовића стријељан је у казамату у Ћушиној улици у Београду због наводне сарадње са окупатором. Војни суд Команде града Београда на тајном суђењу, без права на одбрану, осудио га је и на одузимање имовине, губитак грађанске части и на смрт.
И поред тога што је угледни књижевник, национални радник и репортер „Политике“ Григорије Божовић рехабилитован 2008. године, дјело овог значајног писца између два рата, косовског Адрића, како су га звали, још није довољно представљено широкој публици, иако су поједини савремени стручњаци за језик и књижевност открили љепоте његовог језика и дјела, попут: Јасмине Ахметагић, Миленка Јевтовића, Јордана Ристића, Драгише Бојовића, Тиодора Росића, Михаила Шћепановића… идући трагом Скерлића, Кашанина, Богдановића, Винавера, Андрића.., који су у Божовићу препознали талентованог писца.
Свака прочитана приповијетка или путопис Григорија Божовића оставља снажан утисак. Његове ликове урезане у рабош сјећања памтићете не као као књижевне, него баш као живе људе сликовитог народног језика јужњачких крајева, доживљаваћете их као мученике, изразитих карактерних црта, јаке вјере, на којој се темељи камена непокорност јужњака свиклих на ударце са свих страна. У тој снази духа и вјере, истине – Христа и љубави – Христа, кључ је опстанка не само појединца него и једног народа. У том смислу можемо протумачити ријечи професора Драгише Бојовића да „Божовића треба читати кроз једно национално искуство, његово књижевно дјело је у ствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији“. А наша дужност је ријечима Станислава Винавера „да се најзад обавијестимо о љепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступноме кршу, створио г. Григорије Божовић.
Извор: МЦП СПЦ
Фото: МЦП СПЦ
