Александар Кравченко
Успомена руског добровољца Александра Кравченка о томе како су руски добровољци заузели непријатељски утврђени ватрени положај у босанским планинама крајем 1992. године.
Био је крај децембра 1992. године. Пре годину дана у Босни је било мирно, а ја сам био војник совјетске армије у Литванији.
Босанска зима у планинама и њиховим огранцима представља необичну појаву. Могла би се назвати руском, али у њој нема оштрине ни променљивости. Она је блага, ако може тако да се каже, а истовремено је у њој некаква пуноћа. Пуна је снега који преображава лепоту босанских планина у васељенску велелепност. Велики снегови, велике јеле, велике горе… Ми, ратници који иду кроз ту велелепност, нисмо јој противречни, не вређамо је. Ми смо ту органски део пејзажа.
Заглавак смо освојили пре недељу дана. Тада смо пешачили. Сада смо имали минобацач, и пружала нам се јединствена могућност да се до Заглавка провозамо војним камионом, то јест доспемо на гору пошто је Срби заузму.
Сећајући се огромних снегова, одлучили смо да направимо маскирне беле огртаче од сопствених чаршава, такорећи војничка довитљивост на делу. Зборно место тактичке групе било је српско село Кочарим, насеље најближе Заглавку. Дотле су нас довезли, и у кући крај пута требало је да чекамо свој ред за покрет.
Сместили смо се у добро загрејаној соби око девет сати ујутро. Одлучили смо да нешто поједемо, премда је то погрешно – пре боја не сме се јести. Претходног дана добили смо читаво мноштво одличних конзерви – грашак са месом, пасуљ са месом, млевено месо. Све то смо отворили и ставили на пећ да се греје. Уто стиже наредба – сви у камион. А наше конзерве остадоше на пећи.
Одред је приспео на Заглавак без посебних догодовштина, главну потешкоћу представљао је дубоки снег. На гори је већ био српски истурени одред и требало је да дотуримо минобацач и муницију за њега. Пошто смо поставили минобацач, на гору се испео тенк.
Вишеградска бригада имала је два тенка из Другог светског рата америчке марке „Шерман“, које су Срби из неког разлога називали „самохоткама“. И ето, једна таква „самохотка“ је превалила читав нимало једноставан пут до Заглавка, успентрала се на њега и отворила ватру на непријатељске положаје, прво из тешког митраљеза, а потом из свог топа. После извесног времена тенк се спустио под гору, очигледно прибојавајући се узвратне ватре противника.
Добивши наредбу да кренемо напред, почели смо да се спуштамо са Заглавка, са његове северозападне падине. Неколико пута смо морали да савладавамо брисани простор. Противник је био близу, те је у таквим случајевима део одреда отварао баражну ватру, што је за последицу имало помањкање муниције.
На путу смо на ивици шуме наишли на напуштено сеоце од неколико кућа; биле су затворене, а трагова људи унаоколо није било. Пут нас је даље водио на јужну падину горе иза Заглавка. Касније смо сазнали њено име – то је био Столац.
Чим смо избили на јужну страну, на нас је неочекивано дугим рафалима запуцао митраљез. Одозго се на нас просуше огромне јелове гране. Јурнули смо у шуму, залегли, почели да стржемо са себе чаршаве; ту је већ била јужна падина, готово без снега. Шума је била густа и поуздано је скривала од непријатељског митраљеза. Почели смо да се пробијамо у правцу одакле се у даљини чула пуцњава. Највероватније су тамо негде били наши, главнина Срба која је наступала на Ђанкиће са стране горе Столац.
Неко време смо се налазили у шуми као у заклону, процењујући ситуцију. Изненада у гранама дрвећа изнад наших глава одјекну експлозија, и на нас се опет просуше јелове гране; то је била граната из ручног бацача граната.
Опаљивање из бацача граната одало је непријатељски положај. Кренули смо у борбеном поретку у том правцу, заклањајући се дрвећем, испред су ишли наш командир Ас и Жења из Одесе, као и Србин, наш водич. Противник нас је приметио, јер смо били прилично близу. Над главама нам је пролетела још једна граната, али високо, чак не закачивши ни дрвеће, док је непријатељски митраљез јаросно штектао према нама.
Ас је седео иза великог дрвета и, како нам је потом причао, јелку испред њега меци су избушили. Рекао је: да је противник имао немачки митраљез MG-42 уместо нашег ПКМ (митраљез Калашњикова модификовани 7,62), меци би свакако досегнули и до дрвета за којим је седео. У нашој групи није било никаквих средстава за неутралисање непријатељске ватре из митраљеза – ни митраљеза, ни бацача граната. Али треба рећи да се при силаску са Заглавка са нама упутила митраљеска послуга у коју су улазили Дмитриј Чекалин (митраљезац) и Иља, добровољац из Караганде као његов помоћник. Међутим, са пола пута су их упутили натраг на Заглавак. Дмитрију и Иљи је било врло тешко да изађу на крај са митраљезом у тим горама покривеним снегом.
Одједном је Ас устао и рекао: „Бићу као Александар Матросов!“; следио сам се – шта то намерава?
Ас је одмерен човек, нимало склон непромишљеним поступцима, али у рату се свашта дешава. После његових речи на трен је завладала тишина, сви су га немо гледали.
Тишину су прекинули гласни узвици „Ура!“ и јаростан урлик непријатељског митраљеза. Срби су усправно кренули у јуриш на митраљезе преко снегом покривене пољане. Све то дешавало се неких 200 метара десно од нас. Видели смо како је истрчало много људи, неко је пао, а остали су се опет повукли у шуму. На пољани су остали само убијени и рањени.
И ево Ас је кренуо у свој чувени јуриш. Приближавао се „бункеру“ некаквом стазицом коју су оивичавала два строја великог дрвећа. Стаза је била налик на парковску алеју, а пре ње је требало пресећи сеоски пут – 5-6 метара чистине. Негде педесетак метара од тог пута у дубини „алеје“ стајао је исти онај „бункер“. Открили смо га по танком диму који се дизао над њим.
И ево, Ас и Србин-водич кренули су напред у кратким скоковима, заклањајући се иза дрвећа, са леве и десне стране алеје. Штитио их је Жења из Одесе. Иза њих смо, у колони по један, на растојању од петнаестак метара, ишли ми.
Приближивши се „бункеру“, Ас је видео како рука непријатеља баца ка њему гранату – непријатељ га је већ приметио. Граната је пала поред њега. Он се откотрљао на извесно растојање. Граната је експлодирала али није поткачила Аса. Гранате су полетеле и на Србина-водича који је заједно са Асом јуришао. Преостајало им је 20-25 метара до непријатељског положаја, лежали су иза дрвећа, од „бункера“ их је одвајала чистина. Непријатељ се усредсредио на њих, покушавајући да их погоди ватром из аутоматских пушака.
У том тренутку је Жења из Одесе, скочивши на једно колено, запуцао право у горњи део „бункера“. Утврђени ватрени положај се састојао из наслаганог камења. Меци из Жењине аутоматске пушке заривали су се са страшним звуком у горње камење „бункера“, противник није могао да савлада страх и већ није пружао отпор навали добровољаца. Непријатељ није издржао и почео је да се повлачи. Ас и Србин уз њега бацили су по гранату у „бункер“. После експлозија Ас је притрчао и ускочио у тешки бункер (сталну ватрену тачку-?), а тамо више није било никога да пружи отпор. Почели смо да притрчавамо и заузимамо места крај спољног зида. Већ смо готово сви пришли, Ас је већ излазио из „бункера“ носећи снајперску пушку, митраљез ПКМ и бацач граната РПГ-7.
То је била велика срећа и победа. Премда је борба још увек трајала, и непријатељ је већ долазио себи и отварао ватру на остављени „бункер“, ми смо се радовали и ликовали.
Тај ватрени положај се налазио на узвишици испод које је била низина која је прелазила у пашњак са стоговима сена, а лево су се виделе куће села Ђанкићи. Доле на пашњацима видели смо како појединци беже на све стране; то су били наши непријатељи – донедавни браниоци „бункера“.
Муниција нам је била при крају. Ас је радио-везом позвао Черугу, одважног Црногорца, који је ускоро стигао до нас скупа са својим братом. Донели су нам нешто метака, и то у прави час: док смо чекали, испуцали смо читав борбени комплет – и оно што је остало у реденику трофејног митраљеза, и оно што је било у оквиру снајперске пушке.
Нисмо могли даље да наступамо пошто смо сазнали да су Срби изгубили тројицу погинулих и још четворицу рањених током њиховог напада на исти бункер. Сем тога, сунце је залазило и имали смо мало муниције.
Одлучено је да се повлачимо. Почели смо да се постепено повлачимо у шуму и ускоро смо се спојили са главнином српских снага, са којима смо заједно стигли до места где су нас већ чекали камиони.
Присећајући се онога што се десило, пада ми на памет мисао да је тај бој био прави племенити окршај. У савременом рату царује маневар и тешко врло делотворно оружје. Искључиво је снага духа довела руске добровољце до победе тога дана у босанским планинама.
Посрбили Сава и Петар Росић
Извор: СРПССКА.РУ
фото: извор српска.ру
Босанска зима
Александар Мухарјов – Ас, командир 2. Руског добровољачког одреда
2. Руски добровољачки одред
Остаци утврђења на гори Заглавак
Зимски пут у Босанским горама
