b 170711118 700x468Сама чињеница да су се амерички председник Доналд Трамп и руски председник Владимир Путин уопште сусрели и разговарали о суштинским питањима 7. јула је већ сама по себи невероватна, имајући у виду лудачку атмосферу параноје која влада у САД у вези свега руског. Дакле, састанак је ипак одржан. И како су неки исправно приметили, у погледу важности би се могло рећи да се састанак Г20 десио на маргинама, како се испоставило, самита Трампа и Путина, а не обрнуто.

Јасно је да председник Трамп искрено жели да направи неки шири споразум са Москвом, али је суочен са огромним противљењем овде у Вашингтону, од стране људи који или нису желели да до сусрета уопште дође, или су хтели да се он сведе само на формално руковање и размену пријатности лишених суштине. Међутим, суштине је ипак било, поготово на критичну тему Сирије, најопасније вруће тачке на којој би могло доћи до непосредног америчко-руског војног сучељавања.

Договор о прекиду ватре у југозападној Сирији би могао да буде од критичне важности за коначно привођење крају рата у тој земљи. Избор локације за прекид ватре, на граници са Голанском висоравни, указује на то да су се САД претходно усагласиле са Израелом. Обратно, тешко да би Москва могла да склопи споразум а да претходно не осигура да се Дамаск и Техеран неће противити. (Што се тиче Техерана, један добро информисани израелски сајт јадикује да ће прекид ватре ослободити иранске ресурсе за размештање на другим местима по Сирији. Међутим, то такође значи и повлачење Хезболаха из те области, што је иначе кључна израелска брига, и њихову замену руском војном полицијом предвођеном чеченским сунитима.) Тиме што су успели да у аранжман укључе и своје најпроблематичније и међусобно закрвљене савезнике, Вашингтон и Москва су можда створили и најбољу прилику за окончање сукоба у Сирији.

Ипак, пут до тога је још дугачак. САД нису прецизирале своју улогу у тој зони. То може да буде добро. Реално, што је америчко присуство у Сирији мање, и што Руси и Јорданци више буду водили ствари, то боље. Треба имати на уму да многи припадници америчке Дубоке државе не желе никакву сарадњу са Русијом по било ком питању, поготово не у Сирији. Огроман је потенцијал за саботажу споразума Трамп-Путин. (Постоји разлог зашто састанку није присуствовао ниједан други званичник осим двојице председника и њихових министара спољних послова, уз преводиоце. Проблем није на руској страни, већ у томе што, чак и унутар сопствене администрације, Трамп има мало људи којима може да верује.)Поготово је присутна опасност од још једног хемијског напада под лажном заставом, попут оног у Гути 2013. и Идлибу априла ове године. Последњу ствар која иком треба је гомила Американаца на терену као атрактивне мете за провокацију.

Споразум о прекиду ватре у Сирији је тек први, мали корак, препун тешкоћа. Ипак, као потенцијално средство за смиривање најопаснијег сукоба који би могао да израсте у шири рат, требало је да буде, као позитивна вест, на насловним странама свих америчких публикација.

Али није. Уместо тога, амерички медији су практично закопали вест о напретку који су двојица председника направили, и уместо тога се усредсредили на прошлогодишњи састанак између Доналда Трампа Млађег и руске адвокатице која је наводно повезана са руском владом. Тешко да је тајминг био случајан. (Ако можете да верујете, једина друга „ударна вест“ која је конкурисала овој о Доналду Млађем на свим медијима била је та о оптужби једне полуписмене блуднице и бивше стриптизете да је њен некадашњи дечко из ужасне породице на интернет окачио ласцивне слике ње без њеног одобрења. Ето, пријатељи моји, колико смо ниско пали.)

Од 7. јула па све до објаве овог чланка, прича о Доналду Млађем се опсесивно гура као најважнија. Зашто? Зато што је, када га је један британски публициста контактирао тврдећи да поседује информације из руске владе које би могле да науде Хилари Клинтон, Доналд Млађи одмах изразио спремност да их чује – иако се испоставило да их није ни било. „Колаборација!“ – одмах су вриснули медији и Демократе. Још горе, по бившем демократском кандидату за потпредседника САД, Тиму Кејну из Вирџиније, то може да буде чак и издаја! (Ово упркос чињеници да је издаја врло уско дефинисана у америчком Уставу, сводећи се практично на оружану борбу против САД у време рата.)

Браниоци америчког председника са своје стране правилно истичу да кампања Хилари Клинтон не само да је изразила спремност да прихвати информације које би наудиле Трамповој кампањи, већ је и активно – а ово је кључна реч – колаборирала управо на начин за који се лажно оптужују Трампови људи. Прецизније, особље Демократске партије се састало са украјинским званичницима који су нудили компромитујући материјал делимично сумњиве веродостојности о првом човеку Трампове кампање, Полу Манафорту.

Али, кажу, то није исто. А зашто? „Русија је противник, па чак и непријатељ Сједињених Држава. Украјина није баш савезник, али свакако није противник, а украјински званичници који су сарађивали са кампањом Клинтонове тврде да су то чинили да би упозорили о Русији.“ Аха, то дакле објашњава ствар…

Или, једноставније речено, Украјина је пријатељ, и сарадња с њима је патриотска. А Руси су непријатељи, тако да је све што долази од њих унапред обележено издајничким импликацијама. Кто, кого.

Преузето са: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/malo-hambursko-cudo-i-nastavak-rusofobske-ludosti-u-sad/

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com