Манастир Дужи, који се налази у Шуми требињској, на десет километра од Требиња, на путу ка Дубровнику, један је од млађих манастира у требињском крају, који се у писаним документима помиње тек крајем XVII века.
Манастир је био центар духовности, школства, образовања и центар окупљања херцеговачких устаника у борби против окупатора. Више пута је од стране Турака рушен, спаљиван и похаран. Уз помоћ калуђера и српског народа из целе Херцеговине увек је обнављан и настављао своју духовност. Једне прилике, после турског паљења манастира, уз помоћ руског конзула Александра Гиљфердинга, који је успео да издејствује новац од руске царице, манастир је обовљен и оживео своју делатност. Из Русије су у манастир стизале разне реликвије и црквене књиге, највише заслугом грофа Саве Владиславића, саветника руског цара Петра Великог. И приликом другог паљења манастира од стране Турака, уз помоћ руског конзула и ангажовања француског и аустро-угарског конзула манастир је обновљен. И за време Аустро-Угарске окупације манастир Дужи је претрпео многа разарања.
Између два светска рата братство манастира Дужи чинили су руски калуђери, емигранти, избегли после Октобарске револуције 1917. године, које је душно прихватила Српска православна црква. Руски калуђери су учествовали у обнови манастирског здања. На манастирској цркви Покрова Пресвете Богородице проширили су прозоре и улазна врата, јер турска власт није дозвољавала да они буду већих димензија. Осликали су манастирску цркву, али нажалост, те фреске нису успеле да се сачувају до данашњих дана. Обновили су манастирску економију. Манастир је у то време наставио да шири православну веру и да развија културу међу српским народом.
Тројица преосталих калуђера, из те придошле групе, игуман Евгеније, јеромонах Михајло и јеромонах Лукиан, на почетку Другог светског рата, убијени су 23. децембра 1941. године од стране требињских партизана. Био је то један од првих злочина комуниста у требињском крају, као доказ борбе пролетеријата и бољшевика против неистомишљеника. Натерани су да сами себи ископају раку и над њом свирепо убијени.
На манастирском гробљу у Дужима, племенити Херцеговци и монаштво подигли су им споменик у знак сећања на њихову трагедију и захвалност за све оно што су урадили за очување православља и руско-српских братских односа.
Ове године се навршава 75 година од њихове трагичне смрти.
Нека им је вјечнаја памјат.
Приредио: Миливоје Мишо Рупић
Извор: Слободна Херцеговина
