Други пишу

У далеком Забајкалју, на истоку Сибира на граници Русије и Монголије, лежи градић Кјахта. Некада се звао Тројицкосавск, а ма како то чудно звучало, то је најсрпскији град у Русији, каже свештеник Олег Матвејев, који је био гост српског Спутњика и његове главне уреднице Љубинке Милинчић.

Баћушка Олег је други пут у Србији. Први пут, пре три године, донео је копију чудотворне иконе Богородице из свог града и поклонио је Храму Светог Саве. Каже, срце му је заиграло када ју је сада поново видео у Храму.

Србијом је путовао три дана.

„Нисам могао да се надишем вашег ваздуха, таква трава и све цвета. Природа код вас је невероватно лепа, људи нас добро дочекују и прва жеља је да овде останеш да живиш. Србија значи јако много за Русију. Једина је која није увела санкције против Русије. То је тако јака чињеница. А како тек дочекују руског свештеника“, одушевљено прича отац Олег у емисији „Спутњик интервју“.

Открива нам и зашто је његов град судбински повезан са Србијом. Основао га је Србин Сава Владиславић Рагузински, а до 1934. године град се звао Тројицкосавск. Наиме, Владиславић му је име дао по Светом Сави, ког у Русији зову Свети Сава Српски.

„Тако је небески покровитељ Београда и читавог српског народа и нашег града исти — Свети Сава. Ето таква је веза“, каже наш гост.

После 1934. године град добија име Кјахта, јер у совјетско доба ништа што је имало везе са религијомније било пожељно и зато је име Саве Српског као великог духовника уклоњено из историје. Саву Рагузинског су оставили и он је засенио Светог Саву до те мере да су заборавили на њега.

„Локални историчари су са мном полемисали да сам измислио Светог Саву. Добро се сећам, Љубинка, шта сте рекли када сте код нас говорили на трибини на празнику града: ’Кјахтинци, нисте у праву, ваш град није назван у част Саве Рагузинског, него у част Светог Саве. Ваш свештеник Олег је у праву. Сава Српски је дао име вашем граду‘. Ускоро након тога су код нас у школи почели да говоре о томе, да пишу о томе, тј. име Светог Саве вратило се у историју града“, наводи баћушка и додаје да је јака духовна рука Светог Саве стигла у тај далеки кутак Руске империје.

Владиславић је, међутим, задужио Русију и тиме што је са Кином, чији је део у то време била данашња територија Монголије, договорио границу.

„Од Петра Првог Сава Владиславић добио је задатак да најзад реши погранично питање са Кином. То је дуго година било сложено питање. Сава је дошао у тај далеки кутак Руске империје, дуго је преговарао са Кинезима и склопљена су два споразума — Кјахтински и Бурински. Од тада је успостављена граница и стоји на истом месту до данас, захваљујући Сави Рагузинском. А ударени су и темељи трговине између Русије и Кине“, објашњава руски свештеник.

У Тројицкосавску се трговало чајем и град је за то време био веома богат. Постоји податак да је до 10 одсто укупног спољнотрговинског прихода Русије својевремено давао Тројицкосавск, када су тамо били трговински центар и централна тачка трговине чајем са Кином, центар пута чаја, каже отац Олег.

Тројицкосавск је, наводи он, назван у част цркве чији су темељи постављени приликом оснивања града, тј. по Цркви Светог Саве назван је и град. Наш гост је испричао и случај који се догодио пре око две године. Неки Србин из Лондона који се родио и живи у Лондону, дошао је аутомобилом преко Кине и Монголију и стигао до њега. Тражио је да му покаже где се налазила Црква Светог Саве.

„Тамо живим толико година и нико ме никад о томе није питао, а ту долази неки Србин из Лондона и то ме пита. И ја сам му показао“, прича отац Олег.

Град је иначе имао шест озбиљних, камених цркава које су градили трговци. Сада су активна два храма, а постоји могућност да буде обновљен и Тројицки сабор који је био централни духовни споменик и у којем се налазила чудотворна икона Богородице.

Баћушка Матвејев каже да сада у храму где служи има „српски кутак“ — две иконе Светог Саве, једна са моштима, а да је са претходног пута у Србију донео иконе Василија Острошког и Николаја Српског Велимировића.

Отац Олег додаје да је Сава Владиславић задужио Русију и тиме што јој је поклонио — Пушкиновог деду. То је, каже, занимљива прича о којој чак и Руси мало знају.

„Када је на пијаци у Истамбулу млади Сава купио три арапска дечака, довезао их је у Русију и једног је поклонио Петру. То је био Пушкинов прадеда, роб Ханибал, Петар Петрович. Тако захваљујући том великом Србину Русија има Пушкина“, подсећа отац Олег.

Говорећи о томе како се данас живи у Кјахти, Матвејев каже да има све више туриста, из Кине, Монголије, Европе. Планира се озбиљна међународна туристичка маршрута, чајна маршрута са централном тачком Кјахтом. Граде добре путеве до главног града Бурјатије Улан Удеа, затим преко Монголије до Кине.

О Бурјатима, народу по којем је република добила име, има само речи хвале. Каже, и сам је по оцу мало Бурјат. То је народ пореклом од Монгола, а увек су се издвајали по нивоу развоја. Својевремено су у СССР-у, подсећа баћушка, причали да је међу високообразованим људима највише било Јевреја, Јермена и Бурјата.

Данас је у Бурјатији 26 одсто Бурјата, 60 и нешто одсто је Руса, а остали су Украјинци, Белоруси, Татари… Веома је много мешовитих бракова. Бурјати су подељени у три религије: шаманисти, будисти и православни. Међу припадницима различитих вера нема несугласица, нити има проблема кад неко пређе у други веру, каже отац Олег, чија је супруга Бурјатка из шаманског рода, а примила је православље.

У Бурјатији има и старовераца, који су такође православци, али се разликују по обреду, наводи баћушка, коме, додаје, мајка има староверачке корене.

„Разлика је у обреду, они се крсте само са два прста. Али два плус три или три плус два, свеједно је пет. Ипак је Бог у тројству“, примећује.

Отац Олег иначе у Србији промовише своју књигу путописа. Наиме, већ неколико година он путује бициклом до руских православних места у свету. Тако је ишао од Пекинга до Харбина, па од Бурјатије до православне цркве у главном граду Монголије Улан Батору, возио је по Светој земљи, Светој Гори. Хтео је и да прође бициклом 400 километара од Софије до Београда, али му, каже, Срби нису дали, па је прешао „само 200 километара“.