Ранко Гојковић
Имасмо те, не знасмо те – изгубисмо те, упознасмо те.
Стефан Митров Љубиша
† † †
У четвртак 14. децембра 2023. године навршава се 40 дана од упокојења Младена Бољановића. Изненадна, шокантна и потпуно неочекивана смрт узела је сурово од најближих дивног, заиста несвакидашњег супруга, оца, пријатеља…
А његово родно село у коме се родио и свештеномученик Петар (Зимоњић), Митрополит Захумско-Херцеговачки и Дабробосански, његово Гацко, његова Херцеговина, његов Београд у коме је живео, његово целокупно Србство које је толико волео, његова и наша мајка, Српска Православна Црква, остале су без једне истинске људске громаде.
Ово нису празне речи тужног верујућег човека због губитка вољеног брата у Христу, ово је Истина. Младен није био човек који је у часописима или књигама писао о нашој Светој Вери Православној, није био јавна личност која је о томе говорила на телевизији или на трибинама и предавањима, али је том вером дисао. Није јурио „за зачељима на гозбама и првим местима, нити је тежио да му се клањају људи по трговима“, него је бринуо о сваком невољнику, помагао старе и одвозио их после Литургије домовима, увек био спреман на милосрђе и доброчинство, сав горећи љубављу према „браћи у Христу“ (то је био манир његовог јављања – где си брате мој у Христу). Био је човек који је својим животом, понашањем, пожртвованошћу, несебичном спремношћу да помогне без икаквог размишљања, простосрдачним и дечијим осмехом и добротом – ту веру Православну живео, потврђивао, сведочио…
Уградио је целога себе у храм светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, где је једно време био и члан Црквеног одбора. Колико пута се десило да га позовем телефоном, и он ми каже (док су још трајали грађевински радови), - ево ме на скели брате, јављам ти се чим сиђем - или касније на неком другом послу везаном за тај храм, ретки су били тренуци да га позовем телефоном а да он није био везан неким послом око тог храма или на богослужењима. Тешко је побројати сате које је издвојио у изградњи тог храма од темеља, па до њеног данашњег изгледа.
Када сам се у јануару 2020. године спремао на пут у Белорусију на освештање првог храма посвећеног Светом Сави Србском у Белорусији (на позив тадашњег Борисовског владике Венијамина, данас Митрополита Минског и поглавара Белоруске Православне Цркве Московске Патријаршије), брат Младен је чуо да поводом тог догађаја носим икону Светог Саве, поклон Светог Синода СПЦ том храму. Позвао ме је и рекао да ће доћи да прочитамо Акатист пред иконом Светог Саве, потом је отишао у Патријаршију и донео кутију од неколико стотина лепих пластифицираних иконица Светог Саве да делим браћи у Белорусији. Те иконице сам делио како тада у Белорусији, тако и у Русији приликом следећих неколико путовања.
Од малих ногу сам везан за нашу мајку Цркву и морам признати да се не сећам да је после смрти неког мирјанина управа парохијског храма одлучила да му се свакодневно служи 40 дана заупокојена Литургија. Не сећам се да сам видео на сахрани неког мирјанина девет свештеника, не сећам се да сам на заупокојеној Литургији на дан сахране видео да редом сви свештеници плачу, да у препуној цркви нема човека коме нису очи пуне суза. Све је то било на дан сахране Младена Бољановића. Као близак Младенов пријатељ од срца благодарим управи храма на тој љубави према Младену, на преузимању бриге око сахране, на заупокојеним Литургијама и преузимању бриге око помена на четрдесети дан од упокојења.
Тешко ми је да замислим како ће изгледати моја Крсна слава без брата Младена, како ћу се осећати на дан његове славе, али сам сигуран да ће тога дана он бити духом невидљиво са нама. Искрено верујем да ће наш свесрбски духовни родитељ Свети Сава који има велику слободу пред Господом, издејствовати Насеља Праведних за брата Младена, који је целог себе несебично уградио у храм његовог оца, светог Симеона Мироточивог. Брат Младен није сејао по браздама неправде, него по браздама правде, па верујем да ће и после свог физичког одласка и даље бити јака потпора својој дивној породици, својој благочестивој супрузи и својим благочестивим кћеркама, које ће моћи да жању из бразда које Младен посеја.
Са светима упокој, Христе, душу раба Својега Младена, гдје нема муке, ни туге, ни уздисања, но живот бесконачни.
Извор: Слободна Херцеговина
