Други пишу

Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица.

Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан.

Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине.[1]

У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови:

„Носим капу са три рога и борим се против Бога,
Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара,
Устај сељо, устај роде, да те браним од господе,
од попова мантијаша и осталих зеленаша” и тд.

Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[2] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[3] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава.

Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица.

Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[4]

Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[5] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ.

Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[6vi]

На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена.

Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије.

Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii]

Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком.

Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову:

Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”...

„Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!

(Патријарх српски Гаврило. Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.)

[1] В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157.

[2] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53.

[3] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112.

[4] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80.

[5] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147.

[6] Исто, 132–139.

[7] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21.

Извор:  http://www.pravoslavie.ru/srpska/106690.htm