АУТОР: Павел Вјачеславович Тихомиров, помоћник главног уредника Руске народне линије
Покојни Константин Крилов, ма како се односили према његовим политичким и верским убеђењима, годину дана после Одеске трагедије изнео је неке важне мисли које су ме навеле на размишљање, а које бих сада желео да поделим са мислећим Американцима.
Поента је у овоме.
Рођендан украјинске нације је 2. маја. Било је то 2. маја 2014. људи су прошли иницијацију – не у фигуративном, већ у правом смислу те речи. Иницијација је упознавање са одређеним духом, који постаје не само нека врста заједничког именитеља – као што бива са истомишљеницима, већ ствара неку врсту квазицрквене заједнице истомишљеника, тј. Оних који живе у једном духу. Ово није оно о чему је Лебон писао у Психологији гомиле, то није само психологија. Реч је о религиозној иницијацији.
Грађани бивше Украјинске ССР нису хтели да се претворе у кохезивну украјинску нацију. Вишиванке, учење напамет стихова Тараса Шевченка, обожавање Мазепе и Бандере – све узалуд, није доносило успеха. То чак није подстакло ни на једногласност. Наметала се митолошка шема, којој су лојалност били дужни да исказују државни службеници, а у коју су веровали неки радници културе и просвете.
Једнодушје се није појављивало.
Чак ни Други мајдан (друга обојена револуција изведена 2014. године – нап. прев.) није инспирисала. Било је превише различитих снага, било је „пријатељства против“, али све је то политика, тактички савези. То није квази-црква.
Ова заједница је рођена 2. маја 2014. године.
Само они чија је душа тог дана била испуњена ликовањима, они су чинили духовну заједницу украјинског народа.
Цитираћу Крилова: „Шта се заправо догодило? Украјинци су спалили Русе—или људе које је новонастала украјинска нација сматрала Русима. Спаљени су – то јест, подвргнути најболнијој егзекуцији која је позната човечанству. Штавише, било је могуће уживати не само у мучењу жртава, већ иу њиховим узалудним покушајима да побегну. Ово је Украјинцима пружало и пружа посебно задовољство – да буду безбедни, да гледају људе који горе. Ова сигурност, односно потпуна немогућност убијања људи да чак и пљуну на убице, изазвала је посебно велико одушевљење код Украјинаца. Не, ово није екстаза битке у којој непријатељ има шансу – то је управо занос свемоћног мучитеља који мучи беспомоћну жртву. И коначно, способност да се докрајче осакаћени и спаљени људи, који више нису способни ни за какав отпор, чак ни да траже помоћ – ово је последња, најслађа нота која дотиче Украјинца у средишту његове душе.
Напомињем: не ради се о броју убијених. У другим временима, други народи су убијали више, а сами Украјинци су од тада значајно напредовали. Овај срећни тренутак признања био је важан: цео украјински народ СЕ ПРЕПОЗНАО у овој заиста општенародној украјинској ствари. Сви Украјинци су схватили своју суштину, своје жеље, погледали у магично огледало и тамо видели себе. Украјинци су добили ДЕФИНИЦИЈУ – „ми смо ти који су спалили Русе, ми смо они који су се радовали и уживали у мирису загорелог руског меса“. И ово је тачно: чак и ако нису сви Украјинци могли директно да учествују у спаљивању Руса, али су сви уживали.
Од тада, овај ток одушевљења није пресушио – и, највероватније, неће пресушити. Дакле, оштре или прикривене шале о „печеним Колорадима – презрив израз за Русе (који користе Украјинци)“ и „Мајском роштиљу“ постале су карактерна особина, начин да Украјинци идентификују своје. Ко је у мајској ноћи пробао овај ћевап од руског меса, прибројао се украјинскости – и то схвата, схвата са поносом, са одушевљењем, па чак и са осећањем да је закорачио на други онтолошки ниво. Били су руља, пројекат, гомила – а сада су јединствена целина, и то веома успешна. Укључујући и наше руске Украјинце, који су део истог народа, додуше другоразредног, али и за њих је то част.“
Извор: Наука и култура
Извор руског оригинала: Руска Народна Линија
