Марија Живковић
Поводом годишњице упокојења Пушкина (10. 2. 1837) и Достојевског (9. 2. 1881)
Да ли су се два пророка, два кремља, двије стијене, два сунца руске књижевности срела и спојила када је један већ давно био напустио небеске љествице, а другом су биле надомак? Вијек је био међу њима тада, вијек од рођења једног и упокојења другог, златни вијек руске књижевности, а обојица су му припадала. Обојица су га освојили и надвисили. Он је њима припадао.
Године 1880, на дан откривања споменика Пушкину у Москви, Достојевски је одржао свој чувени говор Пушкину, говор Русији, говор човјечанству. И открио споменик нерукотворни. Пола године након тога и сам ће напустити овај свијет и закорачити небеском љествицом.
Да ли су се духови два генија сударили над небом Русије наочиглед свијета који је у заносу слушао бесмртну бесједу? Како иначе објаснити тај историјски потрес масе? Земља се пољуљала, „сала је била у хистерији“ (каже очевидац), плач, ридање жена и мушкараца, падање у несвијест студената. Сам Достојевски је признао жени ноћ уочи говора 8. јуна 1880. године – Плашим се напада падавице. „Падавице није било, у несвијест су падали други“, пише Игор Волгин. „Изгледало је да су се зидови срушили“ над тим нерукотворним спомеником подигнутим и једном и другом генију. Не зато што је Достојевски говорио о Пушкину – најљубимијем, најславнијем руском пјеснику, који за Русе значи почетак поезије руске, феноменална појава руске нације, величина, одбрана руске пјесме и језика, него зато што је геније говорио о бити, о суштини вјере, о јеванђелском закону, о љубави у Христу. А тамо је назначио и објаснио шта значи безброј пута понаваљана фраза „руска душа“. И Наполеон, и Њемци, и Американци покушали су да проникну у смисао руске душе. Али то није пука фраза, Западе, и питање је да ли ћете икад чути тумачење које је Достојевски оставио: „Бити прави Рус, значи тежити да се коначно унесе склад и мир у европске супротности, наћи одушку западњачком болу у нашој руској души, општељудској и свеуједињујућој“. Ослушни, Западе, шта значи руска душа – Наћи одушку у западњачком болу у нашој руској души! Ставите ове ријечи у срца ваша и ето испуњења Божје заповјести – Љуби ближњега свога, и ето спаса кроз опраштање, кроз љубав, ето царства кроз полагање душе за другога!
Достојевски је говорио о подвигу Русије у свијету и подвигу самог човјека. То је онај дубоки глас који истиче харизму руске земље „кроз коју је у лику роба са благословом прошао Христос“, харизму руског боготражитеља који ће „изрећи посљедњу ријеч велике и опште хармоније коначне братске слоге по Христовом јеванђелском закону“. Достојевски призива на служење, подсјећајући на лик Татјане из Пушкиновог „Евгенија Оњегина“. Татјана – апотеоза жене хришћанке која испуњава савјете Светог Григорија Богослова: „Прво поштуј Бога и затим мужа, који је око твог живота, руководитељ твојих намјера!“ А присјетићемо се и Павла Евдокимова: „Душа досеже своју стварност само надилазећи себе без престанка, извијајући се ка другоме, само онда када више себи не припада. Смирење – послушност – обликује нас према Христу распетоме и послушноме.“ Након ових редака застанимо. „А зар може човјек своју срећу градити на туђој несрећи?“ Неће ни Аљоша Достојевског хармонију изграђену на једној сузи дјечјој. Неће ни Татјана тренутак овоземаљске среће са Оњегином изграђену на кршењу брачне заповјести, на одрицању послушности, смирености и вјерности мужу, односно Богу.
Зашто су ријечи Достојевског масу погађале право у центар, у срце? Јер су истина! А истину је тешко поднијети: Срећа се не може заснивати на несрећи другога! Ту истину је Пушкинова Татјана довела до конкретног поступка – сачувати светињу брака, ма и жртвом сопствене младости и срца.
Достојевски је у Пушкину тражио не само рођеног генијалног пјесника него и хришћанина. Дa, у њему кроз његово бесмртно дјело, кроз његове ликове, од којих је свакако најузвишенији Татјанин лик, оне која распиње све тварно у себи и приноси на олтар живота вјечног. „Љубав све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи“!
Пушкин је нападан зато што не изражава идеје вијека, што испољава равнодушност према текућем животу, али он је сачувао своју музу за благородне подвиге. Како кажу, у њему је био мудри Аполон и пророк старозавјетни. Поезији је придавао већи значај него што га она има у животу, али он је пјесник и имао је право. Пјесник који је знао да испуњава вољу Божју, да носи крст гласника Господњег.
Инспирисан великопосном молитвом Светог Јефрема Сирина, Пушкин ће већ духовно сазрео и просвијетљен, пола године пред смрт написати своју поетичку молитву „Оци пустињаци и жене непорочне“, у којој се осјећа лично искуство молитве: „Све чешће ми она долази на уста / и палога кријепи тајанственом силом…“ Да ли је с том силом поета испустио душу 10. фебруара 1837, управо на дан Светог Јефрема! „сиријског пророка“ и „пустињског славуја“, који је такође послије бурне младости открио истину и пламену љубав према Господу?
И Пушкин и Достојевски су прошли кроз огњено очишћење душе која је дотакла само дно, као Митја Достојевског што падаше до самога дна са главом надоље. Достојевски је прошао кроз ужасе каторге и изашао као нови, препорођени човјек, као злато из ватре. Пушкиново коначно очишћење биле су предсмртне муке, четрдесет пет сати агоније послије несрећног двобоја, када је свјестан гашења позвао свештеника да обави посљедње хришћанске тајне. Обојица су осјећали какво их свјетло чека на крају тунела, несумњиво, јер их је прамен тог свјетла дотакао за живота. Достојевски је склопио очи с Јеванђељем у рукама, а Пушкин је обасјаног лица и затворених очију био загледан у вјечност која је долазила по њега. „Паде ми на памет како му се у том тренутку дешава нешто као сусрет, како се нешто збива над њим, и хтједох да га питам – Шта видиш?“, записао је пјесник Василије Жуковски дворећи свог намученог пријатеља. Шта би могле да виде очишћене и просвијетљене душе и једног и другог генија, које су знале да се „све кроз Христа и за Христа сазда“?
Извор: Светигора
