Василије Ђ. Крестић
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо интегралан одговор академика Василија Крестића на пасквилу у часопису Данас бившег директора Музеја жртава геноцида...
† † †
Главном и одговорном уреднику
господину Драгољубу Петровићу,
поводом текста Вељка Ђурића Мишине "Очеви и деца у САНУ", објављеном у Вашем листу 10. о. м., у којем је о мени изнето више неистина и увреда, молим Вас, позивајући се на Закон о штампи, да објавите мој одговор.
† † †
Аутор текста написао је да сам ја, као „отац Силни” кандидовао свог сина Петра за дописног члана САНУ, што је неистина. Кандидатуру је образложио један од редовних чланова Одељења историјских наука, доскорашњи секретар Одељења, не питајући ме и без било каквих договора или преговора самном. Одељење је прихватило његов предлог о кандидатури, о којој ће оно, по установљеним прописима САНУ, још имати прилике да расправља и донесе одлуку. Аутор текста пред судом ће морати да докаже да сам ја предложио Петра за дописног члана САНУ. Њему је криво што је млађи Крестић, како га он назива, предложен за дописног члана САНУ и што ја као родитељ нисам устао против тог предлога. Да сам то учинио, тада би, како образлаже аутор, показао да сам принципијелан.
Аутор текста написао је да ја „словим” као „црни контролор” српске историографије, што сам „наследио” од давно покојног академика Васе Чубриловића, једног од атентатора сарајевског атентара из 1914. године на надвојводу Фердинанда. Ја јесам у младости био црн, али одавно сам побелео, а какав сам и по чему „црни контролор” то ће аутор текста Очеви и деца у САНУ имати прилике да објасни на суду. То што вређа и покојнике, довољно говори о писцу поменутог чланка.
Злонамерно и нетачно, са жељом да ме понизи и увреди, аутор је написао да је мој текст О генези геноцида над Србима у НДХ „наручио” Владимир Дедијер. Ја никада низакога ништа нисам радио по поруџбини. Никада нисам био било чији најамник. Владимир Дедијер није наручио поменути текст већ ме је, као старији колега, који је био председник Одбора за изучавање геноцида у САНУ, ценећи моје познавање историје Хрвата и српко-хрватских односа, замолио да на посебном скупу у САНУ одржим предавање о геноциду. Ђурић ће имати прилике на суду да докаже да сам текст О генези геноцида написао по наруџбини, тј. да сам пристао да будем Дедијеров најамник.
Аутор је показао да је неозбиљан и неодговоран кад је у свом тексту написао да сам чланак О генези геноцида објавио у неколико верзија. Тај чланак изашао је 1986. само у једној верзији у „Књижевним новинама”. Он ми је послужио само као основа за књигу Геноцидом до велике Хрватске, која је до данас имала пет издања на српском, два на енглеском, једно на француском и једно на руском језику.
Руско издање књиге "Геноцидом до велике Хрватске" академика Крестића
Никакве измене у њој нисам вршио, осим што сам после другог издања написао поговор. Према томе, Вељко Ђурић није поуздан, није довољно обавештен, али је маштовит и не преза од заобилажења чињеница. Он иронично пише да сам се „прославио текстом” О генези геноцида а прећуткује књигу Геноцидом до велике Хрватске. Све то чини с провидном намером да мене и мој научни рад обезвреди и да ме увреди.
Да је Ђурић брзоплет а као историчар несолидан и неодговоран, види се и по томе што је написао да на мој текст О генези геноцида „на српској страни није било никаквих реакција”, што уопште није тачно. Прва је оштро реаговала београдска телевизија и њен тадашњи уредник Предраг Витас. На првом каналу, у ударном термину дневника, у 19 и 30, прочитао је један погромашки текст осувши по мени и мом писању дотле ретко виђену идеолошку и политичку паљбу. На седници Председништва Градског комитета Савеза комуниста Београда Душан Митевић, не знајући шта је генеза а шта генетика, изјавио је да оптужујем читав хрватски народ да је у генима геноцидан. Лист „Комунист” није бирао речи у оптужбама и увредама. Мој текст наишао је на осуду листова „Борба” и „Magyar szó”. Већина српских листова није се оглашавала, али је то учинио „Student”, који се усудио да стане на моју страну. Безрезервну, једнодушну подршку добио сам од Одељења историјских наука и Извршног одбора Председништва САНУ. Ову чињеницу Ђурић намерно прећуткује јер њему као „великом стручњаку за геноцид” о тој тематици више одговарају оцене хрватских него српских историчара.
Ђурић тријумфално бележи да су ми хрватски историчари, Б. Кризман, Н. Клаић и М. Артуковић, с којима се он саглашава, „указали на одређене манипулације, неистине, фалсификате и конструкције”. Ђурић је заборавио да напише да је у тој групи историчара био и Фрањо Туђман, да ме је и он критиковао у својој књизи Беспућа повијесне збиљности. Туђмана није споменуо да читаоци не би схватили да се он с њим и његовим оценама о геноциду и бројем пострадалих Срба саглашава. У сваком случају, Ђурић ће на суду имати прилике да докаже где сам у свом писању о геноциду починио манипулације и изнео неистине, где сам и шта сам фалсификовао и које су и какве су то моје ненаучне конструкције.
Читаоци листа „Данас” треба да знају да овај насртај В. Ђурића на мене и моју личност није ништа ново. Због сличних грубих увреда већ сам био принуђен да га тужим. Суд му је недавно изрекао новчану казну. Она, очигледно, на њега није утицала. Његова мржња надјачава здрав разум, па због тога немам другог избора него да се поново обратим суду, па ћемо се ћерати, како рече наш песник.
Извор: Данас
Наслов и опрема текста: Саборник
