Јован Дучић

bigger CustomПоштовани читаоци, Вашој пажњи препоручујемо предиван и изузетно поучан некролог Јована Дучића на вест о смрти Османа Ђикића. Уз диван приказ Ђикићевог лика, у невеликом тексту налазимо тако упечатљиву слику свих "намесника"  у "Тамном вилајету". Нема велике разлике између Бенџамина Калаја и данашњих Високих представника УН за БиХ - све их краси нескривена мржња према свему србском. Текст преносимо са братског сајта "Слободна Херцеговина, уз додатак још једне Ђикићеве песме "Исповијед". Да су деца муслиманске верописповести у БиХ и Рашкој области васпитана на оваквој величанственој лектири, а не на фашисоидној декларацији Алије Изетбеговића, свакако не би било толико крви и омразе међу нама...

            *           *          *

Јуче нам је стигла тужна вест да је Осман Ђикић, једна од најистакнутијих личности у Босни и Херцеговини, познати песник и поборник Српства међу нашом браћом муслиманима, преминуо.

Млад, пун полета, у 34. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек у чијим је рукама био онај златан конац политички који би Српском Народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.

Осман Ђикић родио се у Мостару у честитом дому Ђикића. Основну школу и пет разреда гимназије свршио је у свом родном месту. Жив, пун најлепшег младићског темперамента, искрен и отворен у оним идеалима којима се данас загревају све млађе генерације културних Муслимана у Босни и Херцеговини, јаван поборник мисли: да су сви или бар огромна већина Муслимана босанско-херцеговачких чисте српске крви, — Осман је у најранијем детињству осетио сву тежину сурове политике коју је водио Венијамин Калај у правцу денационалисања Српског Народа у Босни и Херцеговини.

Стварајући „велику Хрватску“, помоћу које покушава босанско-херцеговачка влада и данас да германизира босанско-херцеговачки живаљ, — Венијамин Калај је најнемилосрдније прогањао све људе, који би се испољили као отворени Срби. Још су горе пролазили оно неколико Муслимана који су бољу будућност Босне и Херцеговине гледали само у братском, заједничком и солидарном политичком раду са Србима православне вере. А најжалосније се приказала политика Калајева кад је почела прогањати децу, ђаке реалке и гимназије, који су, својом чистом душом, величали славну прошлост Српског Народа а сневали о његовој будућности.

Осман Ђикић је био први на биљези. По наредби земаљске владе, професорски савет истера младог Ђикића из школе, јер „својим поношењем погубно дјела на школску младеж“. А то, „поношење“ Османово састојало се у томе што је проникнуо у ту историјску истину: да су Срби и Православни и Муслимани браћа двеју вера!

Пок. Аћим Чумић, чувени министар и тихи национални радник српски, који је имао најлепших национално-политичких концепција, прими на себе бригу о Осману. Он га пошље у Цариград ради усавршавања у турском, француском и немачком језику и ради завршења гимназије. По повратку из Цариграда, пок. Чумић му саветова да се упише у Трговачку Академију, коју Осман, уз пуно симпатије својих професора и својих другова, сврши са врло добрим успехом. Као свршени ђак Трговачке Академије, Осман је провео годину дана као волонтер у бечкој лендербанци, па је изабран за књиговођу Српске Банке у Брчком у Босни. Ту у Брчком се оженио Српкињом, малом Зором, а потом ступи за књиговођу Српске Банке у Сарајеву, где је провео неколико година, радећи своје канцеларијске послове најсавесније, проводећи ванканцеларијско време у живом политичком раду, на српској журналистици, као уредник Босанско-Херцеговачког Гласника, као помоћник уредника Српске Ријечи, као сарадник Народа, Мусавата, Отаџбине, Босанске Виле, у којој је прву песму испевао и где се први пут обележио Србином.

У последње време, Осман је био уредник листа Гајрет, који излази као орган муслиманског, просветног, потпорног друштва „Гајрета“, па уредник Самоуправе и секретар „Гајрета“.

Прекомерни рад и непрекидно напрезање, а уз то превелика осетљивост, што његови вероисповедници, Муслимани, поклекују пред босанско-херцеговачком владом, и што не увиђају да им је једини спас у заједничкој акцији са Србима православне вере, — положили су Османа у тужни гроб, над којим данас плаче сав Српски Народ и православни и муслимански и сав честит свет у Босни и Херцеговини.

Многобројни познаници Османови јаукнуће од искреног бола за једним од најдивнијих пријатеља и поштеним другом.

Јадни Османе, нека ти је лака земља, којој си сав век посветио и за коју си тако несебично, мудро и поштено радио!

Јован Дучић, Политика, 18. март 1912.

Svyatoy Georgiy Pobedonosets 38h29 derevo tempera.

Аманет од ђеда

У долафу мога дједа

С десне стране у претинцу,

Кад још бијах грјешно дјете,

Виђах малу иконицу.

 

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена,

Слика Ђурђа мученика.

 

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

 

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе — ја се збуних

—А он рече: „Нека, нека!”

 

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да јађунах љубнут,

Што љубљаху наши стари.

 

Ал’ ти нијеси пољубио,

Само хадер — илијаза,

и пољупце си пољубио

својих рахмет праотаца.

 

Тако ђедо, ал’ не оде

Већ одавно с овог свијета,

А ја чувам иконицу

Поред других аманета.

 

Ал’ ја зато, Алах-икбер,

Чврсто се држим свог мезхеба,

А мезхеб ми ништ’ не смета,

Да србујем како треба.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

            *           *          *

ИСПОВИЈЕД

 

Не зови ме тако, брате,

Јер то није име моје.

Турчин нисам нит ћу бити.

Исто мене перје кити,

Ко и твоје, брате, што је!

 

Ево руку, пруж’ ми своју,

Поглудај ме, у очима

Прочитаћеш душе жеље,

Упознаћеш наде вреле

Што их носим у прсима.

 

Хеј, Србин сам, Србин, брате,

То је моје право име,

Које не бих, за све дао,

А све за њ’ бих жртвовао

Поносно се китим њиме!

 

Хеј, Србин сам, српско име

Над све ми је драго, мило,

Ислам ми је вјера света

Ал ми она ништ’ не смета

Да ми куца српско било.

 

Да за српство срце бије,

За њ’ да дише душа млада,

Да идеал свет ми буде,

Хај, слобода српске груде

Што вјековим’ трпи, страда!

(1912.)

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com