МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
НЕДЕЉА 5. ВЕЛИКОГ ПОСТА: СВ. МАРИЈЕ ЕГИПАТСКЕ
...И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима, који сматрају да су већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања...
Сетимо се, братије, како нас је не тако давно, када се приближавао Велики пост, Црква приводила подвигу покајања постепено: прво у Недељу митара и фарисеја, учећи нас како треба а како не треба да се моли човек, јер у подвигу покајања највећи значај имају молитва и пост. Следеће недеље - о Блудном сину, Црква нас је подсећала на очинско милосрђе Господа према грешницима који се кају; затим, у недељи о Страшном Суду - Црква је претила непокајаним грешницима, подсећајући да ће наступити Страшни Суд на коме ћемо морати да дамо одговор за сва учињена безакоња; и на крају, на самом уласку у Велики пост, Црква нам је говорила зашто треба да се кајемо и да постимо. Ми смо у лицу наших прародитеља, Адама и Еве, пали у грех непослушности Богу и дужни смо да се обратним подвизима, којим би се уништили ти преступи које су савршили наши прародитељи у Едемском врту у тужне дане њиховог грехопада, трудимо да очистимо себе од греха.
Пошто су се наши преци погордили, Црква нас призива ка покајању и зове нас да се смиримо; пошто су они нарушили пост, окушали од тог плода који им је био забрањен за јело, Црква нас призива ка посту да бисмо тим постом исправили ту греховну повреду која се тада десила и коју смо ми наследили од њих.
И ево, почео је пост, пролазе недеља за недељом, седмица за седмицом и, на крају, ми смо данас последњи пут ове године чули призив ка покајању: "покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче" (Покајања отвори ми двери, Животодавче).
И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања .
Првог априла старог стила, Црква по нашем црквеном календару прославља св. Марију Египатску. Ње смо се већ сећали претходне седмице, када је било стајање Андреја Критског или Марије Египатске, када се читао Велики покајни канон, у коме смо се сво време после покајних мољења, ми обраћали овој великој угодници Божијој. Али то као да је мало за Цркву, тако да она данас, пете недеље Великог поста још једном пред нас ставља образ оне која је некада била велика грешница а затим постала праведница над праведницама.
У Покајном канону постоји овакво место: његов аутор се обраћа својој души и говори: сети се како се исцелила Мојсијева рука: када је, по заповести Божијој, Мојсије положио своју руку у наборе одеће и извукао је, она је била покривена страшном болешћу - проказом (губом). Он се уплашио, наравно, али Господ му је рекао: ''Учини то још једном''. Он је то поновио и рука му је постала потпуно здрава. Он се затим обраћа својој души и говори: ''Помени, душо моја, то исцељење Мојсијево од проказе, сети се како Господ Бог може да очисти прокажен живот и не очајавај сама у себи, чак и ако си прокажена''.
И ево, ми видимо како Господ може заиста да убели живот покривен проказом греха.
Преподобна Марија Египатска, као лепа млада девојка, предала се саблазни нечистог распусног живота. Она је пала не једанпут и не двапут, већ се потпуно препустила, клизила је по стрмој падини у сам бездан пада и постала једна од оних несрећница које већ добровољно предлажу свакоме да насити своју блудну страст. И рекло би се да је она, која је не годину или две, већ многе године проводила у развратном начину живота, већ погинула, али ми знамо шта је од ње учинило покајање.
Ми знамо да се, после тога што је она у покајним подвизима провела сама са Господом Богом и својом савешћу многе десетине година у пустињи, не видећи људско лице, са њом срео у пустињи преп. Зосима Палестински, и сам велики и свети подвижник. И он се, како се говори у истом том канону, ужаснуо јер је видео пред собом не човека већ анђела у телу - видео ја како она хода поврх воде Јордана као по тврдој земљи, видео је како је она, подигнувши руке, почела да се моли Богу за свет и у тој молитви се подигла у ваздух, одвојивши се од земље. Тако се силно устремљивао њен просветљени, очишћени дух ка небесима, ка Господу Богу, ка вишњем свету који као да је плот очишћену од свих страсти, повлачио туда за собом .
Ето шта је покајање и како оно може човека потпуно да измени.
И ето, тај пример покајања Црква ставља пред онога ко очајава да не може да се исправи. Праведно се говори о томе да су два примера по том питању нарочито охрабрујућа за грешнике. Један је пример св. Марије Египатске а други - благоразумног разбојника.
Марија је провела десетине година у покајничким трудовима а разбојник се освестио неколико сати пре своје страдалне кончине. Али свеједно, када се он опаметио и устремио се са молбом ка Ономе Ко је био распет поред њега, он је добио од Господа (како је Он и имао обичај да даје) неупоредиво више од онога што је тражио. Он је смирено молио: ''Помяни мя, Господи, егда приидеши во царствии Твоем"(Сети ме се Господе, када дођеш у царству своме), а чуо је одговор: "Аминь, глаголю тебе — днесь со мною будеши в раи". (Заиста ти кажем да ћеш данас бити са мном у рају). Не ''једног дана'' и не ''сутра'', већ ''данас ћеш бити са мном у рају'' - говори му Онај Ко је дошао да спасе не праведнике већ грешнике, Онај Ко ни на Крсту није зборавио Своје главно дело, и Који и ту привија покајану душу у наручје свога милосрђа.
Ови примери, поражавајући и потресни, треба да изагнају из сваке људске душе очајање, ма како да је она грешна, ма како да је разобличена од греха, ма како да је по том питању тешка њена прошлост. Нема места очајању. Господ је примио те грешнике - палу жену и разбојника. Она је грешила многе године а разбојник цео живот али, свеједно, ипак су се они показали као жељени становници Његовог Небеског царства, Његовог блаженог раја. Не падај духом ни ти, грешниче који се кајеш, памти да Господ може и твоју душу и твој живот прокажен гресима да убели више од снега, као што је кроз покајање убелио и ове покајане душе. Амин.
Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.
Превод: Православна породица, март 2015.
