Емилио Лабудовић
Симболично или не, декоративно или оперативно, углавном: Војска Црне Горе ће се придружити НАТО машинерији у деценијском настојању да Русију баци на кољена! Два војника или два милиона, у принципу и на симболичкој равни свеједно је. Запљунули су нас, и од те истине се не може побјећи. И сва накнадна „измивања зуба”, што је говорила моја баба, фолклорни патриотизам и истјеравање мака на конац, закашњела је и узалудна прича. То је прича дјевојке која је једном дала, па сад узалуд скупља ноге и тутуриче о невиности.
А ми смо „дали”, дали без да су нас питали, и дали мимо наше воље. У правној терминологији то „давање на силу” назива се силовање, и нас је, као народ, у том, а и у сваком другом смислу, силовала организована мафијашко – политичка групација окупљена око Мила и Ранка. И би нам га како нам га би, и све накнадно је „трла баб лан”, ако се још неко сјећа оне пјесме „Корни групе”.
У жару закашњелог квазипатриотизма, превиђа се, свјесно или несвјесно, чињеница да се Црна Гора уласком у НАТО солдатеску ОБАВЕЗАЛА да, у мјери својих капацитета, учествује у свим активностима, плановима и намјерама ове милитантне органиације, чији је једини задатак и сврха постојања утјеривање страха и дисциплиновње Европе по америчком кроју. С тим да је далека Русија у првом плану. А то су знали, или су, пак, морали знати, они који су нас, на силу, без питања и без сватова, вјенчали за тог монструма.
И сад, најмање је битно каква је, којих размјера и које намјене мисија у којој ће учествовати припадници Војске Црне Горе , јер све су НАТО мисије, велике и мале, директне или оне „виа Украјина”, усјмерене коначном циљу: покоравању Русије. И било би и наивно и лицемјерно учешће Црне Горе у тој мисији посматрати само кроз војно – стратешку лупу. Не, ова војна „сила” којом ће Црна Гора допринијети оспособљавању већ десеткованих украјинских снага само је јавна демонстрација и потврда већ етаблираног антируског става њене званичне спољне политике. И ту је крај свакој другој причи, патриотској и оној другој. Јер, и Пилат је узалуд опрао руке.
Понижавајуће и пузајуће спољнополитичко тумарање Црне Горе између НАТО и ЕУ, имаће још сијасет оваквих епизода јер је мит о вјековном браству са Русима већ толико компромитован да може да изазове само подсмијех. Али, да је има као што је нема, Црна Гора има и пречих и опипљивијих разлога да размотри и, прије свега, референдумом упита своје грађане о даљем чланству међу овом профашистичком булументом која игра по тактовима најкрупнијих индустријалаца оружја и војне опреме. Тим прије што је бриселска ратна администрација ударила харач какав је Црна Гора кроз историју плаћала једино Турцима. Чак се и многоструко богатија Словенија спрема да распише референдум не само о том намету већ и о свом чланству у асоцијацији. Али то раде државе са дигнитетом. Оне друге, оне које су прирепци великој „НАТО петорци”, само скакућу и трче да донесу штап којим се газда игра. Са два војника или са њих два милиона, свеједно.
Извор: ИН4С
