Зоран Стојиљковић
„Ником да не буде дозвољено произносити, писати или састављати другу веру (Символ Вере) мимо одређене од Светих Отаца, сабраних са Духом Светим у граду Никеји. А који се дрзну да другу веру састављају, излажу или произносе: такви, ако су епископи, или припадају клиру, да буду туђи – епископи епископства, а клирици клира; а ако су мирјани, да буду предани анатеми.“ (Правило 7. Трећег Васељенског Сабора)
Читајући писмо једног брата Православног, објављеног и на „Стању ствари“, и делећи његову запањеност у којој се уочава „готово потпуна подударност свеукупне српске пропасти последњих четврт века са напуштањем црквенословенског језика у богослужењу“, преломисмо да обновимо болну тему коришћења тзв. српског језика – Вуковице (кованица шилопајског брата М. Т.) у богослужењу, те горких недозрелих плодова, који као крушке отпадају, током страшне суше (Благодати) која нас погађа.
У богословијама и на факултету СПЦ одувек се учи(ло) да је темељ вере Православне Свето Писмо и Свето Предање. У ставу 1 члана 7, под а) Устава СПЦ (из 1957. године) пише да се СПЦ управља на основу „Светог писма и Светог предања према учењу свете православне Цркве“.
Како верујемо и исповедамо, Црквени календар (тзв. стари), као и богослужбени Црквенословенски језик, одувек су (били) део Предања Цркве Православне у Срба и шире. Док Црквени календар још некако одолева нападима „дипломираних безбожника“ (кованица једног брата из Крушевца) са Богословског факултета СПЦ, Црквенословенски језик (ЦС) све се мање чује и као вапај одјекује… Из све даље прошлости, о чему смо писали овде и овде.
Поменули смо да је, тада млади, јерођакон Јустин (Поповић) први превео Божанствену литургију Светог Јована Златоустог са Црквенословенског (и грчког) на „српски“ језик далеке 1922. године. То је било у јеку „обновљенства“ и борбе на живот и смрт у Русији за укидање црквенословенског и увођење руског језика у богослужење. То је било и време пристизања у Србију најбољих синова и кћери руског грађанства и племства, избеглог пред јудео-бољшевичким терором. Затим је, после више од пола века, 1978. године, архимандрит Јустин (Поповић) превео и штампао све три литургије на „српски“ језик, што смо, такође, навели овде. Осим поменутог, превео је и Велики требник, који је касније уредио и на „српском“ објавио тадашњи владика рашко-призренски Артемије (Радосављевић).
У насталом вакууму, услед осеке борбеног безбоштва (смрт фараона JБ-Т) и плиме повратка „народа“ у цркву, донета је 1986. године одлука Сабора СПЦ (АС бр. 8/зап 92, Светог архијерејског Сабора СПЦ од 23. маја 1986. године) да се „убудуће на подручју Српске Православне Цркве може служити на црквено-словенском и српском говорном језику“. Овим је почело потискивање предањског Црквенословенског језика из богослужбене употребе и убрзано растакање Вере, Предања, Писма и морала.
Данас, после скоро 40 година од ове непредањске-црквене одлуке, сведоци смо страшног беспоретка и бескрајних литургијских новотарија, бахатости и дрскости (на „српском“) те нетачном (произвољном) и непрецизном преводу делова Свете Литургије а посебно Символа вере и молитве Господње – Отче наш.
У Символу вере (преведеном са ЦС и старогрчког језика), први и други члан Символа вере (Вјерују) на црквенословенском гласе:
„Вјерују во Јединаго Бога Оца…“ „И во Јединаго Господа Иисуса Христа…“
Превод на „српски“ гласи: „Верујем у Једнога Бога Оца…“ и „И у Једнога Господа Исуса Христа…“, што је делимично тачно, односно непотпуно.
Црквенословенска реч Једин има двоструко значење: Један и Једини или ЈеданЈедини.
Дакле, ми исповедамо: „Јединаго Бога Оца, и Јединаго Господа Исуса Христа“.
Погледати: Речник древног словенског језика састављен према Остромировом Јеванђељу, Петроград 1899. – друга по древности пергаментна књига кијевске Русије, написана средином ХI века – аутори Ф. Миклошич, А.Х. Востоков, Ј. И. Бередников, И. С. Кочетов и: Потпуни црквено-словенски речник, свештеник Григорије Дјаченко, интернет издање, стр. 170.
Превод црквенословенског „Јединаго“ као „Једнога“ је непотпун/непрецизан и као такав неупотребљив за Божје савршенство Које исповедамо. Од готовог (савршеног исповедања вере на црквенословенском) направљена је вересија (превод на „српски“). Зашто је било потребно сводити виши језички облик (црквенословенски) на нижи, тзв. српски? То је и велики грех, пошто је изворно исповедање вере измењено. Треба ли рећи да су надахнути Духом Светим, људи светога живота, превели/написали на црквенословенском језику Никео-цариградски Символ вере? Бог Сведржитељ кога исповедамо у Никео-цариградском Символу вере Православне Јесте Један али и Једини – Један Једини, непоновљиви, јединствени, нема другога Истинитога Бога у Светој Тројици јединосушчњеј и нераздјелњеј.
Такође, у Символу вере на старогрчком језику (Τὸ Σύμβολο τῆς Πίστεως) основно значење ἕνα(ν) је исто (једнако) као и у Црквенословенском, односно, грчко ἕνα(ν) значи „Један и Једини“ (Јединаго, акузатив), јединствени, непоновљиви.
Πιστεύω εἰς ἕνα Θεόν, Πατέρα, Παντοκράτορα, ποιητὴν οὐρανοῦ καὶ γῆς, ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων. Καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστόν…
Из наведеног сасвим је јасно да не постоји ни језичко/значењско оправдање нити утемељење за овакав превод Символа вере.
Такође, и Господ Исус Христос Јесте „ЈеданЈедини“.
Химна другог антифона, на Светој Литургији, почиње са „Јединородниј Сине и Слове Божиј…“. Дакле, не Један од Бога Оца рођен „прежде свјех вјек“, већ ЈеданЈединирођен – Јединородни. Преводиоци су овде оставили реч у (посрбљеном) оригиналу „Јединородни“. Исто тако је и Символ вере требало оставити савршеним какав јесте на Црквенословенском.
Као илустрацију изузетности и тешке преводивости црквенословенског језика навешћемо пример Тројичног тропара (Посни триод, канон недеље Страшнога Суда, песма 9) у коме се јасно види вишезначност речи „Једин“ и „Јединаго“:
„Троичен: Јединаго Јединородитељу, Јединороднаго сина Отче, и Једине Јединаго свјете, свјета сијаније: и Јединиј Једине Јединаго Бога, Свјатиј Душе, Господа Господ, воистину Сиј. О Тројице Јединице Свјатаја! Спаси мја богословјашча Тја“.
Као што се може јасно видети и на примеру последованија (тропара и молитви после) 12. катизме Псалтира, „Једин“ има значење „Једини“:
„Господи Боже мој, Једин благиј и человјекољубивиј, Једин милостивиј и кроткиј, Једин истиниј и праведниј, Једин шчедриј и милостивиј Боже наш:…“
У 10. и 11. члану Символа вере („Вјерују во Једину Свјатују Саборнују и Апостолскују Церков“ и „Во једино крешченије во остављеније грјехов“), превод на „српски“ је доследно нетачан јер се опет преводи са „Једну“ и „Једно“.
Није мање важно истаћи да је и „остављеније грјехов“ преведено на „српски“ као „опроштење грехова“. Међутим, остављеније (грјехов) изворно на ЦС (али и на грчком) значи ослобођење од првородног греха, ако је новокрштена беба… И ослобођење од свих других претходно почињених грехова, ако је новокрштени одрастао човек. О разлици између „прошченија“ и „остављенија“ грехова изузетно је надахнуто и прецизно написано овде. Негде срећемо и превод „остављенија“ са „отпуштањем“, што је ближе изворном значењу.
С обзиром да је у СПЦ већ деценијска пракса безаконог крштавања обливањем (уместо трикратним погружењем, како је уређено и казном свргнућа/рашчињења запрећено у 50. правилу апостолском), не чуди ни безаконо живљење и умирање нас „православних“ Срба, који се понашамо „као некрштени“. Оно што нам се намеће као закључак „грешке у преводу“ и мешању појмова остављенија и прошченија грјехов, јесте да реч има снагу дела и обрнуто, или, „што се грбо роди време не исправи“. Тако, нажалост, ни кроз Свету тајну крштења не бива „остављеније грјехов“ а, нажалост, ни прошченије већ умноженије грјехов… Господи помилуј!
Током истраживања о узроцима, последицама и виновницима нашег језичког раскола и страдања, утврдили смо да су чин исповедања епископског (проширеног) Символа вере са („неразумљивог“ како у предговору пише) Црквенословенског и Грчког језика, превели на разумљиви „српски“ митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ Атанасије (Јевтић). Превод је објавио и предговор написао владика рашко-призренски Артемије (Радосављевић), у „часопису за духовни препород“ Свети кнез Лазар, бр. 2 (5) од 1994. године. Нажалост, преводиоци су свога сабрата касније превели жедног преко Воде живе, остављајући нама у СПЦ тешко бреме и наслеђе које се повећава а не смањује (јер се „уздасмо у човека“).
Закључак: Одлуком Сабора СПЦ из 1986. године о увођењу „српског“ језика у богослужбену употребу, почело је избацивање Црквенословенског језика из живота Цркве светосавске. Тиме смо сви ми, у „званичној“ СПЦ, подједнако као и „ревнитељи у егзилу“, у језичком расколу. Овај раскол се не исцељује већ продубљује, кроз упорство у измени садржаја и поретка Свете Литургије и измењеном Никео-цариградском Символу вере, који се чита на „српском“ језику. Даљим превођењем текстова у богослужбеној употреби са Црквенословенског језика на „српски“, језички раскол неминовно прераста у јерес. Непоштовањем канона и Светог Предања долази до измене догмата Вере Православне. Дај Боже да се, молитвама Светога Саве вратимо са пута отпадије и пропасти.
Извор: Стање Ствари
Наслов и опрема теста: Саборник
