СВАКО СЛОВО ИМА СВОЈЕ ИМЕ
Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004. г.
Аз Буки Веди ...
Српско писмо — ћирилица — од првог разреда Основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ — БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те — љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да...
| Тумачење слова глагољице (і кирилице) (1) | |||
| Слово | Тумачење | Латин | Превод |
|
1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрпског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд. (Е-пошта: <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.">Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>)) *) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан. **) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрпски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака / слова. (прим.: Д. Младич) |
|||
| А (*) | аз | ego | Први Творац |
| Б | бук (Бог) | deus | Бог Свезнајући |
| В | вид(и) | Vitus | види |
| Г | глагоље | loquor | речи |
| Д | добро | bonum | добре (.) |
| Е | (ј)ест | est | Он Јесте |
| Ж | живит (од) | vivere (de) | жива |
| Ѕ (*) (**) | сила | fortia | сила |
| З | земље | terrae | земаљског |
| И | иже | sputium | простора |
| І (**) | и | et | и |
| Ј | је | sapere | зна |
| К | како (као) | sicut | како |
| Љ | људи | viri | људи |
| М | мислите | cogitare | мисле (.) |
| Н | наш | nostra | Наш |
| О | он | illud | Оче Небески (Боже) |
| П | покој | requies | Свемира |
| Р | реци | dic | реци |
| С | слово | litteram | слово |
| Т | тврдо | fortiter | потврдног |
| У | ук | sapientia | учења (.) |
Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити...
Кроз прастару српску азбуку, дакле изражена је цела филозофија српског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки... („Срби... Народ Најстарији”, Проф. Др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)
Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „... Народ не зна много, али зна главно.”
Не мењајте народно сазнање, ако желите да будемо бољи него што смо сада.
2004. г.
____
Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. Е-пошта: <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>
____
Написано поводом чланка „Спорни називи слова”, Вечерње новости, 31. јануара 2004., стр. 25. У поднаслову „... Полемика језикословаца око предлога да свако слово добије своје име.” Текст преузет са и-простора „Ћирилица.орг” <ИДА:http://cirilica.org/>.
