Напомена уредништва: Поштовани читаоци, са братског портала «Слободна Херцеговина» преносимо текст о једној изузетној изложби о изузетној личности србске и руске историје – Сави Лукином Владиславићу. Руски гроф србског порекла родио се на Светог Саву а крстио га је свети Василије Острошки и тек у светлу ова два податка постаје јасна улога Промисли Господње, тек у том светлу могуће је схватити речи руског академика Мјасникова да је «Русији тога времена била неопходна свеобухватна грандиозна личност какве није било у целој Русији, па Господ посла овог Србина Петру Великом». Интересантно је да је изложба отворена управо на дан одржавања чувене Полтавске битке у којој је Сава Владиславић био главни интендант руске армије који је гарантовао Петру Великом да се Турска неће мешати у сукоб. У светлу Мазепине издаје, можда је то била кључна информација која је омогућила победу руског оружја у тој изузетној значајној бици, јер је Петар растеретио одбрану јужног крила. Да је у тој бици победило германско оружје, Лужички Срби засигурно не би били једини словенски народ који данас говори немачким језиком...
† † †
Радио-телевизија Србије културној заједници и колективном сјећању овом изложбом представља домаћој јавности фасцинантно животно дјело готово заборављеног грофа Саве Владиславића Рагузинског.
Изложба са детаљном презентацијом више од 100 докумената, слика, цртежа и фотографија артефакта који сведоче о импозантном животном путу, делу и завештању „најмоћнијег Србина након Цара Душана” први пут се представља српској публици, пре свега захваљујући Националној библиотеци Републике Бурјатија и Представништву Министарства спољних послова Русије у граду Улан Уде, престоници ове републике Руске Федерације на чијем се крајњем југу налази град Кјахта, древни Тројицкосавск који је основао гроф Сава Владиславић у част Светог Саве.
Први пут су изложени нови документарни записи, без сумње занимљиви јавности и ван оквира Србије – Руској федерацији, Кини, Молдавији, Турској, Италији и другим земљама гдје је гроф Рагузински боравио, службовао и оставио неизбрисивог трага за свог живота.
Србин, поријеклом из Херцеговине, био је специјални савјетник руског цара Петра Великог. Он је као вјешт трговац и дипломата умногоме допринио успјешности владавине руског цара. Заслужан је, поред осталог, за успјешно разграничење руске и кинеске државе.
Сматра се једним од оснивача руске обавештајне службе. Владиславић је допринио да се пажња руске политике трајно усмјери на питања словенских народа на Балкану. Његово дјеловање одразило се и на почетак борбе нашег народа против турске власти.
Владиславић је био и више од тога. Увијек носећи отаџбину и светосавље у срцу, Сава Владиславић је обновио српско школство, шаљући из Русије у Сремске Карловце прве учитеље и уџбенике. Својим покровитељством многим умјетницима задужио је свјетску културу, а највећи композитор епохе у којој је живио, Антонио Вивалди, посветио му је једну од своји опера.
Коаутор изложбе Бранко Вукомановић је истакао да је његов славни предак гроф Владиславић, који је рођен у јануарским данима када цијело српство слави Светог Саву, чувао косовски завјет тражећи од свог цара да га именује “грофом илирским”.
– Академик Александар Мјасников, највећи стручњак за односе Русије и Кине, описујући Саву је рекао: „У Русији ми нисмо имали таквог човека. Богу хвала, те нам је Господ послао овога Србина да нам помогне да створимо овако моћно царство.“ А нико Саву није тако боље описао и у најкраћим могућим речима до гроф Стефан Фједорович Апраксин, иначе ујак Петра Великог, када га је 1703 године представио цару, рекао је: „Одликује га велика побожност, његовим срцем управља Бог“ – рекао је Вукомановић.
Он је истакао да је у архиву историјског музеја Русије сачуван запис који свједочи како је Сава Владиславић добио увјерење о племићком статусу.
– Руководилац научног одјељења историјског музеја Русије издао је лични налог да се има исплатити 15 рубаља извјесној Елизабети Алексејевној како би се тај артефакт од ње откупио – рекао је Вукомановић захваливши се Миладину Милошевићу, Ранку Гојковићу, Николи Миркову, Славици Стефановић и многим другим прегаоцима који су помогли да се ова изложба одржи.
Посебно је истакао заслуге недавно преминулог Владимира Давидовића коме је прва изложба била и посвећена. Његова животна мисија била је да грофа Саву Владиславића истргне из историјског заборава и додјели му заслужено мјесто у националном памћењу.
– Др Влада Давидовић није био само прегалник који се трудио више деценија да грофа Саву Владиславића врати у историјско памћење српског народа. Његове жеље су биле да га уврстимо у наш школски програм. Он је на томе постојано радио и то је једини начин да се кроз институционализацију сачувају и он и сви наши велики преци. Давидовић је са радошћу је дочекао вест о обнови сабора, цркве посвећене Светом Тројици у граду Кјакта, некадашњем Тројицкосавском, који је име добио по Светоме Сави. Први пут послије 300 година Давидовић је дочекао градоначелника Кјахта, града који је основао један Србин – рекао је Вукомановић напомињући да је Давидовићево завјештање да се Сави Владиславићу подигне споменик на платоу са јужне стране Храма Светог Саве.
– Јужно је Херцеговина – Светог Саве дједовина, постојбина Саве Владиславића који је цијели свој живот корачао светосавским путем, помагао свој народ и завичај, трудећи се да га ослободи вијековног ропства. На овим документима се види и његова жеља да буде сахрањен у манастиру Савина у Херцег Новом. Круна каријере је подизање цркве у част Светог Саве. Па можемо ли оставити јединог Србина који је подигао град у част највећег српског светитеља, без споменика у његовој близини? – запитао се Вукомановић .
Част да отвори изложбу припала је Гордани Милосављевић, сестри др Владимира Давидовића.
– Мој брат Владимир Давидовић је 2011 године превео и публиковао књигу грофа Саве Владиславића под називом „Тајна информација о снази и стању Кинеске државе“. Ова књига је у ствари дипломатски извештај за руског цара Петра Великог и касније његову супругу царицу Катарину Прву. Гроф Сава Владиславић је ову књигу написао 1731 године. Након 111 година 1842. она је први пут објављена на руском језику. Вијек касније 1942. године књигу о писцу, тј. грофу Сави Владиславићу у Америци објављује велики српски песник и дипломата Јован Дучић, а 70 година послије тога 2011. објављен је извјештај и у Србији. Тиме што су организатори ову изложбу посветили моме брату, одали су признање његовом раду, труду и напору да од заборава отргне овог значајног Србина и врати га у центар наше пажње.
Историчар уметности Душан Миловановић је истакао да је велики Сава Лукин Владиславић Рагузински био Србин из древног племена Владиславића, а надимак Рагузински је имао према граду где се школовао и живео, знаменитој слободној Рагузи (односно Дубровнику), гдје се склањајући се од Турака из околине Гацка доселио отац његов са породицом.
– У знак успешног споразума са Кинезима, Сава је поставио камен темељац у Кјакти. Ту је саграђена саборна црква која слави Свету Тројицу и Светог Саву Српског. У њој је сачуван цитат тајног саветника, његовог императорског свемоћског величанства грофа Саве Владиславића за вечни помен родитељима и сродницима – рекао је Миловановић наводећи да је захваљујући Владиславићу склопљен споразум између Русије и Турске, а основу његовог познавања и препорука дефинисана је руска политика према Балкану.
Миловановић је истакао да је да су Срби крајем прошлог и почетког овог вијека у његову част подигли пет споменика, као и да је знаменити српски композитор и академик Светислав Божић компоновао оперу „Меланхолични снови Саве Владиславића“.
– Очекујемо да после текстова Јована Дучића о своме славном претку настану и нове студије, романи, филмови и све друге историјске уметничке форме којим бисмо се достојно одужили нашем великану.
Илија Церовић, в.д. директора Телевизије Србије је истакао да је Сава Владиславић још један у низу наших великана које ми олако заборављамо.
– Захваљујући ријетким појединцима који су се заинтересовали за његов фасцинантни животни пут, ми данас полако спознајемо сву величину имена и дјела човјека који је уживао највише поштовање и повјерење од Петрограда и Пекинга до Истанбула, Венеције и Ватикана. И никада није заборављао свој род. Напротив. Ријечи његовог савременика, чувеног омпозитора Вивалдија, можда најбоље осликавају личност Саве Владисављевића: „Али чему набрајати врле особине које вас красе када су и превише очигледне, јер коме би могло остати скривено да се ваша екселенција племенитошћу духа, мудрошћу ума и лакоћом опхођења са најделикатнијим и најважнијим интригама кнежева тако мудро носила да је ваше име с великим разлогом свуда тако угледно постало.“
У склопу програма наступила је виолинисткиња Татјана Олујић која је извела нумеру Игра Душана Радића и дио арије Антонија Вивалдија.
Програм је водила Ана-Марија Симоновић, уредни сложених пројеката у “Баштини и културној продукцији РТС-а”.
Извор: Слободна Херцеговина
Фото: Слободна Херцеговина и Каталог изложбе...
