Данас је Свети Трифун а не Дан заљубљених. Заљубљеност није љубав.

Кренимо најпре од првог дела наслова: Српска Православна Црква данас, 14. фебруара (1. фебруара по старом календару) прославља Светог Трифуна, чиме се чува успомена на дан његове мученичке смрти, а данашњи празник је у српском народу познат и као Тривундан, Тривуњдан, Трипундан или Трипуњдан.Сматра се да је овај светац заштитник винове лозе и виноградарства.

На Западу се данашњи дан слави као празник Светог Валентина, или Дан заљубљених, а обичај слављења овог празника почиње да се усваја и код нас, као што се полако усвајају уопште погледи на свет, систем вредности и култура Запада.

Тиме долазимо и до другог дела наслова.

Веома често се, осим када је реч о стручњацима (психијатрима, психотерапеутима) или православним мислиоцима, не прави разлика између следеће три врсте односа између две особе супротног пола, мушкарца и жене: страсти блуда,заљубљености и љубави.

Не само да се поистовећују заљубљеност и љубав, већ је приметно (иако још увек не у толикој мери код нас) да се често не прави разлика, или покушавају да се поистовете, страст блуда и љубав.

Шта је страст блуда ? Наш познати психотерапеут др. Зоран Миливојевић каже: ”Страст је реч коју користе они који трагају за уживањем, за заљубљеношћу… Али страст је и нешто негативно, фанатично, деструктивно.” (1)

Владимир Константинович Невјарович, у тексту под насловом Терапија душе, Светоотачка психотерапија, Друга страст. Блуд (2) каже: ”Блуд спада у телесне страсти. По својој природи сексуални нагон је код човека природна и физиолошка појава. Његова основна сврха је продужење врсте, а не средство за посебну врсту уживања… По својој суштини блуд представља полну распуштеност (“грех незаконитог полног општења” по св. Јовану Касијану). У исту страст св. Игнатије Брјанчанинов убраја и “свако прихватање нечистих помисли, разговор с њима, наслађивање њима, допуштање њих, оклевање у њима. Блудна маштања и робовања њима, као и нечување чула, скврнословље, читање сладострасних књига и полне изопачености.”

Свети Јован Кронштатски је написао: „Када човек према човеку, један пол према другом, осећа или негује животињску жељу или телесну љубав -тада у човековом срцу нестаје истинска љубав и човек као да се претвара у бездушну, лакому ствар, у сласт – нечисту, мрску, противну Богу, нестаје љубав Божија и усељава се ђаволска жеља“.

Страст блуда, уколико се од ње не ослободимо, води и у прељубништво (3). Због тога Владимир Константинович у свом тексту даље каже: ”Светост и правичност, cpeћa у породичним односима и духовно усавршавање незамисливи су без победе над похотом духа.”

Свети Оци су оставили бројне савете како можемо да се ослободимо од страсти блуда.

Насупрот страсти блуда стоји целомудреност.

О заљубљености и разлици између заљубљености и љубави психијатар и психотерапеут др. Владета Јеротић каже следеће: ”Заљубљеност и љубав нису иста осећања. Без обзира на то што је заљубљеност један од најлепших и најдубљих људских доживљаја, заљубљеност која не пређе у љубав опасна је, јер може да пређе у мржњу. Заљубљен човек види у другом човеку, у кога је заљубљен, само лепо, добро и узвишено, отуд заљубљен човек “види” Бога у другом! … Зашто је онда заљубљеност толико опасна? Управо због неминовног сукоба између иделаног и реалног лика особе у коју смо заљубљени. Што дуже остајемо са човеком у кога смо заљубљени, велови слатке тајне о његовој савршености лагано спадају са његовог стварног лица, а наше разочарање опасно расте. Крај заљубљености која није прешла у љубав добро је познат: одбацивање партнера, равнодушност или мржња према њему.Шта значи прелазак из стања заљубљености у љубав? Успешан прелаз из једног стања у друго сведочи о зрелости човека који је спреман да воли и несавршено.” (4)

Дакле, заљубљеност може да пређе у љубав али до тога не мора нужно да дође.

Погледајмо шта др. Зоран Миливојевић каже о томе: ”Заљубљеност није претходница љубави, већ прва фаза везе.Заљубимо се па се надамо да ће доћи љубав.Али, погледајте колико сте пута били заљубљени а колико је то пута резултовало везом до краја живота. Број заљубљивања је јако велики и завршава разочарањем, зар не? ” (5)… ” Реч ‘разочарање’ има у свом корену магијско значење (чар, чарање, једнако као и речи зачаран и очаран).Западна цивилизација заправо је ‘зачарала’ саму себе, поверовала је у сопствену фикцију.” (1)… И још: ”Често људи који су заљубљени воле своје осећање заљубљености, а не другу особу као такву. И зато чим се разљубе, труде се да се поново заљубе како би поново осетили то интензивно „божанско“ осећање.” (6) … ”Колико сте пута чули девојку да је у понедељак заљубљена а већ следећег понедељка се охладила.Дакле, тај човек није битан као особа, већ је битан као неко ко у њој изазива пријатност.Када нестане пријатност и појави се реалност, она тражи другог… Ми смо као западни менталитет почели да мешамо та два појма и због тога имамо врло негативне последице.Данас људи толико траже љубав, а ње има све мање, баш зато што је тражимо на погрешном месту, а то погрешно место је – заљубљеност.”(5)

Ово потврђује и свештеник Илија Шугајев у тексту ”Једном за цео живот. Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци.” Он између осталог каже: ”Заљубљеност често представља испољавање егоизма, или, на руском, себичности.” (9)

Због чега је, заправо, важно знати и правити разлику између заљубљености и љубави?

Одговор нам даје др. Зоран Миливојевић: ”Како је у последњих скоро две стотине године настао нови обичај да људи ступају у брак на основу заљубљености, односно да се разводе када више нису заљубљени, брак је постао врло нестабилна категорија. А то значи да су се и породица, па и само друштво дестабилизовали.” (6) … ”Рекао бих да је западна цивилизација жртва свог прецењивања заљубљености и ужитка који оно доноси… Људи се заљубе на основу различитих дечјих, ирационалних, представа и онда очекују да са тако изабраним партнером направе везу која је рационално прихватљива.То је често немогуће, јер су поставке потпуно погрешне.На пример, жене се заљубљују у барабе, и онда у вези покушавају да од њих направе породичне људе.То не иде.” (7) … ”Верујем да појединци окренути ужитку, нестабилни бракови засновани на уживању у сексу и заљубљености, нерасположење да се неко одрекне својих жеља и амбиција ради одгајања деце, односно целокупна атмосфера на Западу не може смислити никакву довољно добру заједницу у којој би била одгајана деца.” (6) … ”Ако погледате Африку и Азију, тамо и даље живе традиционална друштва и уговорени бракови.Они су помирени са тим да ће им родитељи наћи партнере.Ту нема заљубљености, али се кроз неко време догоди љубав.Нама са Запада то делује страшно, а у стварности то је тај образац који прави децу и стабилне породице. ” (5)

Дакле, као што видимо, брак који је последица заљубљености је нестабилан и неретко се завршава разводом, са свим последицама које то носи по породицу и друштво у целини, а љубав се рађа након склапања брака и након одређеног времена заједничког живота.

А сада да видимо шта је то љубав и зашто је потребно време да се она роди.

Др. Зоран Миливојевић каже: ”Љубав је осећање које настаје на основу тога што другу особу заиста познајемо. За љубав је потребно време јер не само да је потребно да другу особу упознамо, већ и да се за њу емоционално вежемо. И зато је љубав веома дубоко и веома стабилно осећање. Јер када волимо, ми волимо другога онаквог какав је у стварности, а људи су прилично трајни у својим квалитетима… Безусловна љубав је она која никада не може престати јер другога волимо без обзира какав је и шта урадио или не урадио. Оваква љубав је могућа, али само као резултат духовних вежби и духовног развоја.” (6)

Др. Владета Јеротић о љубави каже: ”Требало је да нас хришћанство и православље довољно поуче како треба волети другог човека. Волети другог човека – у првом реду свог мужа и своју жену – као самога себе значи: …препознати у другом човеку Божији лик, и … доживотним међусобним допуњавањем и усавршавањем у браку – тежити савршенству љубави.”

То је мишљење стручњака, а сада да видимо шта нас уче Свети Оци и православни мислиоци о љубави браку.

У првој Посланици Светог Апостола Павла Коринћанима се каже: Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3).

И још:

”Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,Не радује се неправди, а радује се истини,Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.”

Свештеник Павле Гумеров нам даје објашњење ових речи Светог Апостола Павла, и потврђује претходно речено о заљубљености: ”Према апостолу Павлу љубав мора бити: жртвена (дуго трпи, благотворна је… не раздражује се); да не тражи своје, то јест, треба волети не због нечег већ просто тако (не тражи своје). Они који воле морају да верују једно другоме (све верује, свему се нада).И, најзад, љубав мора бити вечна (никада не престаје). Разуме се да пре је брака све те услове истинске љубави немогуће испунити. Не може се заволети жртвеном, свепраштајућом и вечном љубављу ако још ниси упознао човека, ниси се научио да опрашташ, да нешто жртвујеш, ниси се научио да се бориш за љубав. А то је могуће тек ако прође неколико година. У том смислу љубав пре брака није остварива. Могућа је заљубљеност…” (8)

Свети Владика Николај пише: ”Љубав долази од Бога кроз душу…” И још: ”Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан. Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање. Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва.”

Ава Јустин Ћелијски у тексту под насловом ”О светињи брака и о бестрашћу каже: ”Љубав сједињује јер је “свеза савршенства” (Кол. 3, 14), савршенства и у браку (ср. Еф. 5, 22—32)…”

Да би љубав и брак трајали неопходан је и труд.

Ђакон Валериј Духањин пише: ”Љубав је попут предивног врта кога је неопходно стално обрађивати. Није довољно посадити цвеће, важно је чувати га и бринути о њему. Неопходно је пазити на дрво, воће, траве, потребно је заливати, неговати их и искоренити коров.”

О љубави и браку са православног становишта се може још много тога рећи, али то прелази оквире овог текста, тако да ћемо остати само на ових неколико примера.

Верујем да је из претходно реченог јасно да немамо разлога да славимо Дан заљубљених.

Уместо тога славимо празник Светог Петра и Февроније, који се у Русији прославља као Дан породице, љубави и верности (25.6/8.7).

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свету захваљујући средњовековној руској књижевности и Повести о Петру и Февронији Муромским. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника.

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ,

МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА

Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.

У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.

Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”.

Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.

Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна.

После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења.

Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. (10)