Николај Тихмењев

Напомена уредника: Поштовани читаоци, на сто другу годишњицу страшног злочина, убиства Светог Цара Николаја и Свете Царске Породице, са сајта ПРАВОСАВИЕ.РУ преносимо текст "Духовни облик Императора Николаја II" преузет из књиге "Свети Цар". Књига се у Србији појавила 2018. године, на стогодишњицу страдања Светих Царских мученика, Ваш покорни слуга је приредио књигу, написао предговор и превео све текстове са руског језика. Тада су у оквиру "Царских дана у Србији" учествовали и изузетно уважени гости из Русије. Са поносом, као приређивач и преводилац ове књиге, зашто не рећи и као не последњи зналац руске историје, могу рећи да је то најбоља књига о Светом Цару на србском језику, са мноштвом до тада потпуно непознатих детаља и са мноштвом текстова које су писали људи који су и лично познавали Светог Цара. Аутор овог текста Николај Тихмењев спада међу њих, њему се Цар и лично обраћао као шефу интендантске службе руске царске армије. Књига је доживела и друго издање и можете је набавити код издавача, агенције Бернар, може се поручити и путем мејла Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

342300.p 1

♦       ♦       ♦

Одломак из књиге “Свети Цар”. Овај текст је написао Николај Тихмењев 1920 године, када је личност светог цара Николаја тек почела да се раскрива и открива за житеље савременог доба, након много година лажи и неразумевања, пре свега од стране руског друштва. Руски народ, расејан по целом свету, тек је тада полако почео да бива свестан о великој трагедији Русије и мученичком страдању царске породице.

Што више времена пролази, на фону таме која је прекрила Русију, све јасније се промаља светлом обасјани лик Господара Императора Николаја II.

„Што више времена прође – говорио је један од историчара његовог царствовања – то ће сечиво историје јасније обрађивати рељеф велелепног живота нашег Господара“.

Да, посао историје је да пред народом руским и пред светом објасни истинску, духовну и државничку личност убијеног Цара и изрекне свој суд.

Но, да ли је тај суд потребан, кад је други суд, суд савести народне, већ изречен? Да ли је потребно било шта говорити о духовном лику тога Цара православног, који је у савести народној већ канонизован у светитеља, коме се већ служе молебани – о чему постоје сведочанства – као великомученику и угоднику Божијем, макар ти молебани били и незаконити по канонима Цркве?

Да, да ли је потребно говорити? Авај, још је и нужно. Пре око 150 година у једном руском издању био је објављен невелики текст о годишњици цареубиства. Аутор је навео узвик-питање Господара: „Због чега?“ – које је бацио у лице убици у самом тренутку своје смрти.

„Да, због чега?“ – поновио је аутор текста. Ко је крив за погибију Русије: он убијени или ми, који смо остали међу живима? Ми, „друштво“? – упитао је аутор. И потрудио се да покаже да смо криви ми. Тај текст је изазвао оштру критику у другом штампаном издању, где се доказује да је крив он, Цар, само он. У тој критици и његова личност, и његова делатност, говорећи речима песника о другом венценосцу „била је поругана са злобном немилосрдношћу“. Значи, постоје још живи људи, како се говорило у древности, „тужне главе“ и убоге душе, који тако мисле. И значи, без обзира на суд савести народне, задатак историјског истраживања није окончан.

Треба да сви знају, да убијени Цар заслужује похвалу и канонизацију не само за подвиг смрти, него и за подвиг живота.s1200

Дозволите ми да наведем неке фразе које припадају убијеном Господару. Ја ћу се потрудити да их онда развијем и истакнем црте духовног лика Господара.

Почећу са три, од тога сам две чуо лично, а трећу читао у оригиналном документу написаном Царском руком, а онда ћу прећи на цитирања из штампе.

У тужни и трагични час праштања, после одречења с личним саставом Штаба, то јест сопственог Штаба, Господар је рекао: „Данас вас видим последњи пут. Таква је воља Божија и последица моје одлуке“.

Те оригиналне речи с почетка говора, урезале су се у мом сећању. Даље је он од нас тражио потчињење Привременој влади и победнички завршетак рата.

Тих дана је румунски војни агент генерал-ађутант Коанда дошао код мене и показао, јако узбуђен, оригинални телеграм за Краља Румуније, написан на француском од стране Господара. Захваљујући Краљу на саосећањима, Господар је написао: „Ја сам још увек раздвојен од своје породице“.

Општепознате су његове речи: „Ја сам се родио на дан Јова Многострадалнога“ – изговорио је он неколико пута.

Затим: „Нема те жртве коју ја не бих поднео за добро Русије“.

И још: „Ако је Русији потребна искупитељска жртва, ја ћу бити та жртва“. Даље: „Ја ћу се одрећи, но да ли ћете се ви изборити са народом?“ – рекао је он Гучкову.

«Ја не чувам самодржавну власт него Русију» - рекао је грофу Фредериксу, породичном пријатељу.

За сада ћу се овде зауставити.

И тако, «Таква је воља Божија». Ето та преданост вољи Божијој, ватрена, истинска и дубока вера у Бога, искрена религиозност – то су главна својства духовног лика Господара. То није била спољна благочестивост, обавезна за Руског Православног Цара. Не, «тиме» се он никада није «играо», него је веровао свом душом и свим срцем.

Откуд, из којих тајника његове душе долази та вера?

Ко зна?! Може бити, она га је осенила тада када је као дечак од 12 година стајао у углу те собе Зимског дворца, у којој је тада на његове очи умирао његов деда, Император Александар II, крварећи, повређен од бомбе цареубица. Можда тада кад се чудом спасао, он, младић на кога је покушао да изврши атентат фанатик Јапанац. А можда је дар вере био у његову душу заложен од рођења? Но, једно се може рећи: он никада није био Савле који се обратио Богу, он је цео живот био Павле и као Павле је умро. Требало је видети како се он молио у цркви – а ја сам то видео не једном у Штабу; било је видно по његовом лицу, по томе како је стајао непокретно, да је молитва, богослужење, владало у њему у потпуности. И када се после одречења, у тешким за њега данима боравка у Штабу, десио празник – он је отишао у храм и одстојао целу службу. Прослављење светитеља – Серафима Саровског и других која су се десила у време његовог царствовања, била су за њега свето дело, које је испољавало његову душу истинским умиљењем. Када је приликом отварања Прве Думе говорио окупљеним у Зимском дворцу члановима Думе и државног Савета: «Бог помого и вама и мени» - то нису биле празне речи. И није се ради гледања дуго молио у Петропавловском сабору покрај очевог гроба, уочи отварања Думе. Није због лепоте речи рекао курским официрима 1902. године да треба живети по заповестима Господњим. Његов благослов иконама армије која је ишла у рат, био је истински призив за милост Божију према тим на смрт осуђеним људима.

Министар Сазонов сведочи да када је он 1912. године у Спали био представљен Господару, приликом одласка питао за здравље Наследника, тада опасно болесног, чије је стање лекарима изгледало безнадежно, Господар је одговорио: «Надам се у Бога». «У тим речима није било ни сенке условности или фалсификата» - приметио је Сазонов – оне су звучале просто и истинито».

„Дело изградње цркве у Сибиру посебно је блиско моме срцу. Желим да уз сваку цркву буде школа“ – написао је он на предатом му извештају, како сведочи начелник Управе за пресељење, сенатор Глинка.

Дубоки религиозни смисао дивног чина Крунисања он је доживео као истинску заклетву, као венчање са Русијом, као његово обречење од стране Господа Бога на тешки пут служења Отаџбини до краја својих дана.

И много, много примера те високе религиозне устремљености која је живела у Господаревој души, би се још могло привести. Наводим још једну појединост блиску нама руским „Парижанима“. Допутовавши у Париз 1896. године и продуживши са железничке станице право у амбасаду, Господар је одмах, пре сваког другог дела дошао у наш храм на „рју Дарју“.

137401622441fДа узгред кажем да су и тај високи хришћански дух, и то религиозно устремљење, били у високом степену присутни и код Господарице. Немица по рођењу, Енглескиња по васпитању и протестанткиња по вероисповести – она је постала истинска руска православка, православна до самоодречења Царица. И њих двоје су заједно тако васпитавали и децу. Ко још не зна за стихове Велике кнегиње Олге, у дане тешког заточења у Сибиру, пуно напрегнуте вере у Бога!! Господ је био милосрдан према њима, јер су у вери у Њега они и нашли ту снагу да без роптања подносе муке и страдања која су их снашла.

Уистину су необјашњиве судбине Божије. И ако је убијеном Господару било суђено од Бога да буде искупитељска жртва за грехе руске – треба веровати свима нама да ће се на крви те жртве и створити просветљена Русија – и ако му је Господ Бог послао срећу вере која олакшава ношење његовог крста, онда је такође Свише дато Цару и предзнаменовање које га је припремило за смртни подвиг који га је привлачио Богу.

„Ја сам се родио на дан Јова Многострадалног“ – речи су које је Цар изговорио више пута у данима искушења и нека осуђеност се увек осећала и у њему, осећао ју је и он сам. Но, то му није сметало да носи бреме владања и само строжије и замишљеније се он односио према свом служењу.

Да, служење Русији, служење „до гробне даске“.

Те речи је он лично написао у војничкој књижици која му је била предата заједно са војничком униформом, пушком и комплетном опремом за пешадијски марш коју је лично носио, прошавши са том опремом пешице неколико часова, у околини Ливадије.

Служење Русији је захтевало одлуке и није случајно он истакао, како сам ја рекао, да је његово одречење, будући воља Божија, било такође „последица његове одлуке“.

У тој клеветничкој кампањи, срамоћењу и злоби која се водила против Цара од стране друштва које је изгубило осећај патриотизма и пристојности, као и револуционарима-интернационалистима, било је прихваћено да се Господар сматра као слаб, ништаван и безвољан човек.

Нема ништа погрешнијег од овог расуђивања. Да, Господар ни у најмањој мери није овладао оштрином, грубошћу, напором, који су често погрешно прихватани као пројава карактера, воље. Но, при видљивој мекоћи и при том изврсном васпитању, што су били карактеристични знаци његовог обраћања, он је владао вољом упорном и несаломљивом.

Задивљујуће је да су га боље од Руса схватали странци, Принц Хенрих Пруски, Председник Лубе и други – и о томе сведочили.

Ево шта је о њему говорио председник Француске републике Лубе: „Говоре да је Руски Император подложан разним утицајима. То је дубоко нетачно. Он сам спроводи своје идеје. Он их постојано штити и то са великом снагом. Он је имао зрело промишљене и пажљиво разрађене планове. Он се непрекидно трудио над њиховим остварењем. Други пут се учини да је нешто заборављено. Но он све памти. Под маском стидљивости Цар има јаку душу и мушко срце, непоколебљиво верно. Он зна куда иде и шта хоће“.

Тешко је дати бољу карактеристику Господара од ове коју му је дао францусски државник, стари, искусни познавалац људи.

А у руском друштву, на одлуке Господара које се нису допадале том друштву, знали су само да се злобе и раздражују и сматрају их тврдоглавошћу „малог армијског пуковника“.

Свој карактер, благу тврдоглавост, еластичност своје воље, он је показао још у младости, не попустивши ни тако „грозном“ Цару какав је био Александар III, ни својој матери, по питању женидбе. Он је срео и за цео живот заволео Принцезу Алису, коју Император и Императрица нису хтели да виде као жену свога сина, предлажући му друге невесте. Он није попустио.

Довољно је сетити се бар неколико главних догађаја из његовог царствовања да би се непогрешиво уверило у снагу његове упорности. Он је слушао сва мишљења, али је одлуку доносио сам. У самом освиту царствовања, 1896. године, појавиле су се повољне околности за освајање Босфора, то јест, за решење вековне руске маште. На Господара је јак притисак вршиал и наша дипломатија, и војна министарства. Но, то је претило европским ратом што је било јасно Господару и он је одустао.

Када су мировни преговори са Јапаном у Портсмуту 1905. године зашли у ћорсокак и кад су се чинили неизбежним maxresdefaultпонижавајући уступци, Цар је изјавио: „Ја никада нећу потписати срамотан и велике Русије недостојан мир“ и наставио је са јачањем армије у Манџурији. И јапански опуномоћеници су попустили.

Тада је Император Виљем саветовао Господару да пренесе одговорност на Думу за наизглед неизбежни срамотни мир. Господар је одбио, одговоривши да сам сноси сву одговорност.

У јесен 1912. године избио је рат између тада уједињених држава Балкана и Турске. Турци су били разбијени, рат се завршио заузимањем Једрена. Значајан део руског друштва тражио је мешање Русије под примамљивим изговором – „Крст на Светој Софији“. Но, по тадашњем политичком стању ствари, мешање Русије, то јест, објављивање рата Турској, представљало би почетак европског рата. Русија није за то била спремна, то је било јасно Господару и он је одустао, као и пре 16 година.

Но, зато је две године касније, када је Аустро-Угарска нападом на Србију бацила дрзак изазов Русији, он је без колебања објавио мобилиазцију, претходно исцрпевши све покушаје мирног разрешења. Јер је он био паметнији од својих иностраних противника и схватао је да ће то значити европски рат.

Господар није одобравао стварање Државне Думе у форми европског парламента без обзира на притиске „јавности“ и преплашене бирократије. Он је отавио за себе постављење министара и вођење дипломатских и одбрамбених послова. И избацивши из основнх закона из титуле монарха појам „неограниченог“, оставио је појам „самодржавног“ јер је сматрао да уколико спас државе не буде постигнута општим законодавним путем, то на Царској власти остаје обавеза и право тражити други пут.

Тај свој Врховни суверенитет он је сматрао самодржављем и сачувао га је. То је одговарало његовом религиозном доживљају суштине Царског служења, доживљају заклетве приликом Крунисања, и одговарало је доживљају историјског доприноса Православног Царства Руског. Царске служење по његовом схватању је било послушање које је на њега положио Бог, и он се пред Богом сматрао одговорним за судбину Русије.

У томе је и било његово непомирљиво разликовањ од „друштва“ које је припремало револуцију и полазило од апстрактне, неруске стварности, од лаичког доживљаја државе.

Из таквог појма о држави и произашло је распуштање Думе и промена изборног закона.

Но, зато је и кад је на њега извршен притисак против Думе од стране десничара, он одлучно одговорио да Манифест од 17. октобра представља акт његове нпоколебљиве воље и не подлеже променама.

Сибир, Далеки исток и побошљање економског положаја села били су главни циљеви његове унутрашње политике. Једно од начина решавања тог проблема било је и пресељавање становништва на земљане просторе Сибира. Наишао је на озбиљне препреке, но, за десетак година од његовог указа (од 1895 до 1911. године) становништво Азијске Русије је нарасло до 20 милиона и број Руса је надмашио бројност инородаца.

Од завршетка рата са Јапаном до 1914. године Русија је бајковито развила своје економско благостање. Државни буџет је нерпекидно растао и покривао се без дефицита, без обзира на непрекидно повећање трошкова на одбрану и производне циљеве. Но, у тим буџетима било је и тамних пега. Скоро четвртина прихода долазила је од монопола на алкохол. Јавно мњење је устало против „пијаног буџета“. Господар је болно прихватио ту критику, схвативши њену оправданост и сматрао је дугом Царске власти да ступи у борбу са народним пијанством. Предлагале су се различите мере забране. Но, ни сами министар Коковцев није веровао у такве мере и Господар је заменио министра. Почетком рата Господар је спровео смелу реформу – продаја алкохолних напитака била је забрањена током целог периода вођења рата. И Господар је изјавио: „Ја сам већ одлучио да у Русији заувек забраним државну продају водке“.

Нигде још није предузета тако радикална мера у борби са алкохолизмом. Америка је касније кренула тим путем. Био је то грандиозан и невиђен успех.

Сетите се знаменитих речи Столипина у Думи: „Нећете нас уплашити!“ и „Вама су нужни велики потреси, нама је нужна велика Русија“. Он је тако говорио јер је знао да иза њега у његовом раду стоји одобравајућа непоколебљива воља Цара кога није било могуће заплашити. <…>

Треба прочитати успомене Јахонтова о заседању Савета Министара уочи одлуке Господара да преузме Врховно командовање над армијом. Нема тог средства које није било употребљено да би се Господар предомислио, но његова воља је остала непоколебљива. Он је сматрао да је дуг Цара и добро за Русију бити са армијом у најтежим моментима њеног искушења. И требало је окончати са двовлашћем Петроград – Штаб, где се одигравала игра на штету Цара. И био је у праву. После тешких неуспеха армија се под његовом командом опоравила и била спремна за победоносну офанзиву 1917. године, која је практично била обезбеђена. Јер се револуција и одиграла због тога што су њени извршиоци хтели да од Цара отму победу и да му не дозволе да буде осењен ореолом победника, ореолом који би револуцији искључио сваку наду на успех.

h 26017И када је он рекао да је одречење било последица његове одлуке, он је рекао истину. Одречење није био акт малодушности, плашљивости, моралног умора и одуговлачења: оно је било последица промишљене одлуке коју је Цар донео после оцене свих околности у том тренутку.

Када прилазиш том, за Русију трагичном дејству (а како су показале последице, трагичном дејству за цео свет) – одречењу Руског Иператора, мора се изаћи из теме коју излажем и поставити себи питање – у чему је био свеопшти спас?

Тешко је и немогуће расправити шта би било кад би било. Но, сада, после 35 година, постало је јасно то што је било скривено тада.

Можемо рећи да је тада, у тренутку одречења, рат већ био изгубљен за Немачку. Аустро-Угарска је практично била изашла из рата. <…> Цар је могао и пре времена пустити војнике кући, потписати сепаратни мир који не би угрозио положај савезника. Тада би се војници обрачунали и са онима који су их подстрекивали против Цара. Тада би свет био спасен од невоља другог рата, од бољшевизам и претње новог рата. Но, тешко је и данас говорити о правилноссти такве одлуке. Тачно је да се у том случају не би одиграло оно што се одиграло и што се данас одиграва – но, тада би на Цара легла тамна мрља издаје.

Наравно, Господар који је у себи оваплотио високе идеале части, честитости, самопожртвованости, такву одлуку није могао ни донети.

„Ја ћу се одрећи, но да ли ћете ви успешно суочити са народом?“ – питао је Господар уочи одречења Гучкова. Између свих који су тражили његово одречење као услов могућег успешног наставка рата, само је он схватао да су он и народ - једно и да само он може захтевати од народа и армије тај последњи напор који би донео победу.

Да, „они“ се нису успешно суочили ни са народом, ни са армијом: фронт се распао, а бунт је прерастао у револуцију.

А народна савест, коју више није уздржавао мистички аутритет Цара, потпуно се помутила и Русија је подвргнута стихији, пљачци и бешчашћу.

И био је у праву француски министар, социјалиста Томас, који је стигао у Русију у августу 1917. године и рекао за Фебруарску револуцију: „Ваша револуција није крвава, но она је плашљива“.

Господар је своје речи рекао Гучкову не само зато што је својим Царским чулом осећао опасност, него и зато што је Имепратор Николај II човек великог и префињеног ума, схватао то што нису схватали они који су насрнули на њега.

После религиозности и воље, његов ум је трећа одлика његовог посебног духовног својства. Сва лица која су са њим имала непосредне контакте, тврдили су да је он био човек који је лако схватао најсложенију суштину питања. Његова огромна, можемо рећи изузетна меморија, помагала му је у томе. Министри који су му одмах по ступању на дужност слали своје прве извештаје, били су запањени како тај млади 26- годишњи човек већ схвата суштину питања која су му излагали, јер је још као Наследник на седницама Државног савета и Комиета Сибирске железнице, у лету много тога схватио. <…>

Дубоко разумевање државног преврата чуо сам од њега у директном обраћању мени лично. Те речи се непосредно односе на круг мога ресора (интендaнтска служба), но, оне су одражавале и опште стање. Уочи револуције потребе армије су знатно повећане и у техничком смислу и наша железничка мрежа је једва све постизала. И отприлике месец дана пре револуције Господар ми је рекао: „Превезите све што је потребно за армију, ја не могу ноћу да спавам када помислим да армија може гладовати“. Те исте речи са својом задивљујућом самоконтролом и у својој самопожртвованој љубави према армији и Отаџбини, он ми је поновио и у тешким за њега моментима опраштања са официрима у Штабу после одречења, и додао је: „Сада је то потребно више него било када“. Господар је схватао шта је значио нестатак исконског свештеног Царског ауторитета из народног сазнања.

x36db91361a8d3a4985a20b80866f4d29 1000.jpg.pagespeed.ic.JyvmHA 2Yz

Од оних који су посегнули на тај ауторитет, једни то нису схватали, неки не схватају до дан данас, а ко је схватао, њему је и било потребно исчезнуће те вековне државне споне, јер њихов циљ и јесте био „велики потрес“. <…>

Један од историчара царствовања, чије смо златне речи читали у париској штампи[1], пише овако: „По размаху и вредности свега што је Господар учинио (у унутрашњем управљању Русијом), његово царствовање је не само једно од најзначајнијих у руској историји, него и једно од царствовања са највише реформи. Цела ствар је у томе што је после ЦАРА-ОСЛОБОДИОЦА и ЦАРА-МИРОТВОРЦА Русији био неопхдан ЦАР-ИЗГРАДИТЕЉ“.

Он је такав изградитељ и био, сву снагу свог стваралачког ума је уградио у дело изградње Отаџбине коју је ватрено волео. Та љубав је за њега била органска, он се са њом и родио.

„Нема те жртве коју ја не бих принео за Русију“ и „Уколико је Русији потребна искупитељска жртва, ја ћу бити та жртва“.

И он, Цар, је то на делу и доказао и подвигом незлобивог одречења, и својим страдањима, и својом мученичком смрћу. Шта се овоме може додати. Све речи су сувишне. <…>

Са тачке гледишта знања Царског „заната“, Господару је једно недостајало – то што толио воли руља, и што је неопходно за владар па макар он био и наследни Монарх. Он је био једноставан, није волео етикете, раскош, позе, гестове – што су тако мајсторски користили његови дедови и оба прадеда – Императори Александар I и Николај I. Но, Император Николај II није волео позе и оне су биле стране целој његовој природи која је била усмерена ка дубинама духа.

Он је био човек смеле, мушке и благородне душе. <…>

Такав, сијајући у својој душевној хришћанској и Царској величини, духовној обдарености и у државној изградњи, лик Имератора Николаја II који је довео Русију на пут невиђених успеха, а у дугим данима прогона, понижења и мучеништва, представља недостижни обрзац величине подвига духа.

Ради чега су га издали и убили? За шта је то он био крив? И да ли је он заиста био крив?

Одоговори на та питања нису тема мог текста и нека свако пита своју савест и сам на њих одговори.

Поновимо речи руског публицисте које је штампао у Петроградском „Новом времену“ још 1906. године: „Трон је изнад свега и са њега се много боље види него из фотеља и столица, трибина и катедри. Господар зна много боље сваког од нас. Заблагодаримо му. И ако садашње поколење и не успе у ужурбаности метежних дана оценити величину и индивидуалност подвига Господара, то ће историчар тим пре уздићи његово име ради исправљања садашњости“.

Историчар ће то урадити. Наравно, то неће урадити те „тужне главе и убоге душе“ које пишу, које сам поменуо на почетку текста.

Ми још не можемо да певамо молебан светом благоверном великом Господару и Цару Николају, но, ми нећемо погрешити ако служећи панихиде о упокојењу његове душе, из дубине наше савести будемо молили њега као светитеља за заступништво пред Господом Богом, да би Господ послао Русији и нама огањ покајања због злочина према Помазанику Божијем, Цару нашем који жали земљу руску и да би, очистивши нас у том огњу, ГОСПОД РУСИЈИ ДАРОВАО ЦАРА ПРАВОСЛАВНОГ.

Јер ЦАР није „ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ“, већ је пут спасења Русије сада и извор њеног благостања у будућности.

И у њему, у РУСКОМ ЦАРУ ПРАВОСЛАВНОМ и у ИМПЕРАТОРУ СВЕРУСКОМ лежи спас човечанства од ужаса наше текуће савремености.

[1] И.И. Тхоржевский, који се упокојио у марту 1951. године – Аутор.

Са руског превео: Ранко Гоjковић

Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Опрема текста: САБОРНИК

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com