Нико није могао ни уснути да ће стотинама изгнаника рођену земљу замијенити билећки Лагер, те ће им Требишњица привремено постати родни Дон. Под крај грађанског рата у Русији већина царске војске, или како су их звали “бјелогардејци”, је прогањана од стране црвеноармијских бољшевичких трупа, да би као резултат тог зулума потражили спас у многим страним земљама као избјеглице. Међу њима је био и Донски кадетски корпус.
ЈЕДАН дио Донског кадетског корпуса (основаног 1883. године) је евакуисан 1920. године у град Измаил на Суецком каналу, гдје ће га Енглези распустити на путу ка Бугарској 1922. године. Његов други дио је евакуисан у Цариград, па потом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Прошли су пут од Стрнишћа, потом Билеће, Горажда, да би се коначно стационирали у Белој Цркви 1933. године.
Послије кратког боравка у Словенији, ови одани војници генерала Петра Врангела (Барон Врангел) обрели су се у Билећи, новембра 1921. године, гдје су распоређени по одлуци тадашњих власти Краљевине СХС.
ПУТОВАЊЕ је трајало данима, а путовало се ускотрачном пругом преко Брода, Сарајева, Мостара до Требиња, одакле ће пјешке стићи до Билеће, гдје су смјештени, а гдје другдје него у тадашњи Лагер, који је зјапио скоро празан од завршетка Првог свјетског рата. Након мало поправки, нађен је смјештај за око 300 особа, а међу њима су били кадети Донског корпуса као и други персонал.
Доласком у овај, по тврдњама М. Заленског, невјероватно забити крај, почиње нова епоха историје Донске кадетске школе. Првих неколико мјесеци проведено је на обнови инфраструктуре (водовода, електричне мреже, итд.) која је била порушене за вријеме Првог свјетског рата, а коју је изградила Аустро-Угарска. Тада су отворене и прве радње (кројачка, обућарска, те столарска), а кадети су се почели навикавати на нови живот.
УБРЗО ће управно, као и наставно особље отпочети са својим устаљеним радом. Отворена је и црква у којој је иконе осликао руски умјетник, а потом и позоришна дворана. На челу позоришта је био генерал Александар Ивановић Васиљев. Потом је прибављена и гимнастичка опрема, а вјежбање је провођено кроз заједничке активности са тадашњим југословенским соколским друштвом. Није дуго протеко ни до оснивања пјевачке и трубачке групе.
ЖИВОТ као да поприма потпуно друге димензије. Кадетски корпус је стекао и своју прву амбуланту, а руски доктор је био задужен и за билећку болницу. Први доктор у њој био је Митрофан Семенович Попов, а његов помоћник Андреј Каритонович Белоскиј. Тада је настала и прва књиговезница и столарска радионица. Корпус који није ограничавао академски програм је стимулисао и подучавање занатским радовима, како би ученике и кадете припремио за будући свакодневни живот. Упркос наглом напретку, ни овај Лагер, који је постао град у граду, није био имун на разноразне проблеме, што ће 1922. године довести до смјене генерала Бабкина, који је био на челу овог корпуса. На његово мјесто је дошао Јевгениј Васиљевич Перет, бивши артиљеријски официр.
Кадети су вјежали са тадашњим соколима
ИМАТИ своју управу, радње и цркву више је од урбане средине, а невелик руски оркестар је изводио корачнице све до пред цркву Св. Саве у Билећи. Повремено су свештеници учествовали у литургији, а посебно су упамћене свечаности за Велики петак у овој највећој билећкој цркви. Козачки ђакон је пјевао тако дубоким гласом у басу да би се стакла на прозорим цркве тресла, док га је са црквене галерије пратио руски хор. Руси су за јако кратко вријеме подигли ниво културног и социјалног живота у Билећи. Стари добри Лагер је ојачао економски, а кроз многе активности оживио је изнова ионако учмали живот овог малог града.
СВЕ је, наједнапут, процвјетало, уз можда једину замјерку да се Руси нијесу пуно дружили с Билећанима, што се може објаснити чињеницома да је тадашње, махом сељачко становништво Билеће било ненавикнуто на ондашње манире и није имало склоности ка дружењу. Међутим, прави разлог је у лаганом одумирању руских студената, као и у појачаном интересовању билећке младости из редова и српског и муслиманског живља за даљним образовањем. Тако су у корпусу образовање стекли Јефто Вучинић, Голуб Куреш, Коста и Никола Табаковић, као и многи други.
Наредбом генерала Богајевског, 1922. године, Донски кадетски корпус промијенио је име у Донски кадетски корпус Цара Александра III, те су њихови чинови означавани на лијевом рамену са Атаманском плавом еполетом опточеном бијелом бојом.
БАШ као што се и данас види, Лагер је био опасан високим зидом а красио га је и дрворед мурви који је засадила Аустроугарска. Наравно, посебна чар овог краја је била Требишњица са њеним врелима подно Лагера. Биће да је једини изазов или инспирација за прогнанике са Дона, у овом каменом беспућу, била управо Требишњица или Требинка, како су је грешком звали ови напаћени Козаци. Међу њима и Миша Заленскиј, који јој је посветио и следеће стихове:
НА ТРЕБИНКЕ
Миша Заленскиј
Летний полдень. Солнцем жгучим
Серый камень раскален.
В небе не увидишь тучи;
Душно, знойно; клонит сон.
В тесном, сжатая, ущельи
Как змея река блестит.
Вырывается из щели, –
Громко родничек звенит.
Под напев студено-скорый
К роднику припал я ниц
Увлеченный бурной ссорой
Двух враждующих синиц.
В омуте форель забилась,
Подняв водорослей муть.
Гладь реки избороздилась,
Теплый ветер начал дуть.
Как весною ранней, льдинки
У береговых камней,
Волны ожившей Требинки
Плещут звонче и быстрей…
Струй причудливых извивы
И отраден плеска гул.
Мир обманчивый и лживый
В светлой дреме потонул.
У СЛОБОДНО вријеме, кадети би сишли на врела, напили се ледене воде, пецали рибу и ловили добро познате ракове који су били прави специјалитет. Та нераскидива веза са Требишњицом створила је ивалцер ”Таласи Требинке”, кога су компоновали на текст ове пјесме (непрофесионални превод ДДТ):
Како чудно је саздан овај Божији свијет
А ми у њему набити као сардине.
Каква штета што тијело није кафана
А Требишњица није вотка,
Тада би се грчевито држао обале
И жедним устима теглио, теглио, теглио,
Док не загрцам и липшем.
ОВАЈ валцер је остао овјековјечен у добро познатој оди ”Зверијада”, која је преношена из генерације у генерацију и тајно чувана јер су у њој, у стиху и прози, Козаци описивали догодовштине из школских клупа, хвалили омиљене професоре, али и критиковали и исмијавали оне омражене које су називали ”звери”. По њима је књига и добила име. Након матуре, тачно у поноћ, свршени кадети тајно су предавали књигу новој генерацији, да је чува и допуњује. ”Зверијада” је дуго била брижљиво чувана тајна. Касније је овај симпатичан обичај руских кадета прерастао у традицију.
За вријеме свог боравка у Билећи, кадети су током ферија посјећивали околна мјеста, укључујући и пикнике и шетње чак и старим путем до Никшића. Посебне прилике су били пикници на обалама Требишњице, уз пјесму и звуке балалајки. Опчињени јоргованом на обали Чепелице, повремено би одлазили на њене обале недалеко од Билеће, као и у посјету манастирима Добрићево и Косијерево.
Кадетска знамењаЗА РАЗЛИКУ од претходних смјештаја, билећки Лагер је био доста комотан и удобан за кадете, који су на горњем спрату имали спаваоне а на доњем учионе, те салу за ручавање. Двапут дневно би се помолили Богу у дугачким ходинцима зграда билећког Лагера, који је био окружен обиљем насада и растиња из времена Аустро-Угарске. Главна писта је служила за постројавање, као и посебне параде, те оне незаборавне, 6. јанауара, као и оне када их је посјетио генерал Петар Врангел и генерал Богајевски.
ДУХОВНОМ животу се придавала посебна пажња, а образовању, које је било гимназијског типа, још више. Биће да би то могао да буде разлог да је из кадестких клупа билећког Лагера 100 кадета дипломирало на Београдском универзитету, 28 на Загребачком свеучилишту, 12 на универзитетима изван Југославије, 48 на војним академијама и 21 на посебним инжењерским школама.
ИАКО су само неколико година провели у Билећи (новембар 1921 – септембар 1926.), којој су посветили и двије пјесме, ови су бјелогардејци оставили дугорочан траг, како у културном тако и у социјалном, животу тадашње Билеће. Билећа се тада сусрела и са врхунским руским литератама: Пушкином, Достојевским, Гогољем, Островским, по чијим дјелима су креиране и позоришне представе. А 1924. године је изведена прва позоришна представа, Гогољев ”Ревизор”, те је тако Билећа добила своје можда прве ”даске”.
КРОЗ сва ова десетљећа, с краја XIX вијека па до данас, Билећи је цокула, чини се, судбина. Но, за надати се да ће Билећа изродити неког ко ће можда једном, уз овај Логор, Лагер, Касарну или како се већ звао овај камен(и) град, сазидан 1880-тих, створити и Академију филма и позоришта, те објединити све билећке ”даске”, од Секуловића, Козака и Ревизора,Хаџића, па до данашњег доба… Можда Лагер можда средњовјековни Торич град!
НАПОМЕНА:
Сјећања Донског кадетског корпуса су остала забиљежена у доста ријеткој књизи (M. K. Buguraev – Vospominaniia Kadet Donskogo Korpusa ISBN 84-399-2662-6), а само седам примјерака излистано у библиотекама УС и једна у Њемачкој. Дигиталну верзију ове књиге, иначе дар господина M. Conrad,Драган Д. Табаковић ће поклонити билећкој библиотеци, како би ово штиво било доступно свима онима који желе да знају цијелу истину, чији је само један малени дио остао у Билећи.
