Из двадесетог века у двадесет први, преко два револуционарна преврата којима је у првом случају свргнут „царизам“, а у другом „комунизам“, али подједнако уперена у Русију, протегла се, са прекидом од 70 година, нова руска духовно-историјска традиција – традиција помињања мученика и исповедника, страдалих за веру Христову. Данас је та традиција једна од спона која веже земље Историјске Русије, сада издељене новим границама.
1992. године је Руска црква, обнављајући традицију која је настала 1918. године, одредила 25. јануар (7. фебруар) као дан сећања на Сабор новомученика и исповедника руских, на дан када је 1918. године убијен митрополит Кијевски, Владимир, кога сматрају за прву жртву међу руским свештеницима, које су безбожници принели на жрвањ револуције. Сваке године на тај дан у православним храмовима Руске Федерације, Украјине и свих земаља које су обухваћене јединственом канонском територијом Руске православне цркве, заједно са подвигом читавог скупа руских мученика најновијег времена, подсећају се и личног подвига кијевског владике. Симболично је да је та жртва повезана са Кијевом, мајком свих градова руских, одакле је по Русији кренуло православље. Потврду те провиденцијалне прецизности и неслучајности ми видимо и данас када су велике непријатељске снаге бачене на потпуно разбијање велике Русије (која је још увек духовно јединствена, без обзира што у последње две деценије постоји државно-територијална раздвојеност) пре свега – отцепљење јужно-руских предела.
Рекло би се да су данашњи извршиоци настављања расчлањивања (читај: уништења) Русије добро научили и применили Бизмаркову формулу, која је доцније водила Хитлера: Русија ће без Украјине пропасти, а заједно са Украјином она је непобедива.
Отишао је у прошлост „комунизам“, али је морала да се стави тачка и на „јељцинизам“, како би 2000. године Архијерејски сабор одржао масовно прослављање 1097 новомученика и исповедника руских (до тада су четири Архијерејска сабора – 1989, 1992, 1994. и 1997. године укупно канонизовала 13 људи). Сада Сабор руских мученика најновијег времена има преко 1700 људи. Истраживања стално доносе нове податке, и Сабор се стално допуњава.
Ипак, да се присетимо упозорења архимандрита Јоана (Крестјанскина) у беседи коју је он читао 1994. године: И ко зна колико ће још да траје ово „мало“ апокалиптично време, у коме земаљска Црква зри идући према божјем Суду, који ће осветити онима на земљи крв праведника?“
Време пролази. Ко зна колико ће ово још трајати?
Новомученици се и данас моле за нас – за све који су прихватили њихов подвиг и молитву.и читава наша Црква празнује, прославивши толико велику чету светаца. Али и данас се дешавају невероватни подвизи у вери. И што је још невероватније- чак и међу сасвим младим.
Много православаца већ зна за подвиге ратника Јевгенија Александровича Родионова, пореклом из села Чибирлеј у Кузњецком рејону Пензенске области, који је на редовно отслужење војног рока отишао 1995 г. у пограничне јединице Руске војске, и на свој рођендан, 23.05.1996. г.био зверски убијен близу Бамута, као чеченски заробљеник.
Предисторија је следећа. 13. фебруара те исте године он је са Андрејем Трусовом, Игором Јаковљевом и Александром Жељезновом отишао на стражу. У току дежурства су зауставили кола хитне помоћи под управом бригадног генерала чеченских бандита Руслана Хајхоројева, која су превозила оружје. Покушавајући да изврше преглед кола руски војници су ухваћени, држани у затвору, бијени и морени глађу.
Предање које се у тако кратком временском периоду расплело каже да су 23. маја Јевгенију Родионову и његовим друговима чечени предложили да скину крст који су носили уз тело, испод униформе, и да пређу у ислам, те да се са оружјем у рукама окрену против снага Руске федерације. Пошто су ови то одбили – Родионову и његовом другу су одсекли главу, а двојицу су стрељали.
Требало је да прође неколико месеци да његова мајка, која је сада позната у читавој Русији, Љубов Васиљјевна Родионова, пронађе и по крсту уз тело препозна тело свог сина и откупи га од бандита. Војник Родионов је посмртно награђен орденом за храброст. Сахрањен је у близини села Сатино-Рускоје у Подољском рејону Московске области, уз цркву Вознесења Христовог. Сада се на његовом гробу кандило никада не гаси.
О подвигу младог мученика су почеле да се испредају легенде, на место где је он сахрањен су кренуле реке људи –молећи га кроз молитве за помоћ. Пре неколико година је његова мајка, Љубов Васиљјевна испричала А. Сењину, главном уреднику „Руског вестника“: „…Долазе жене на гроб, и људи из читаве Русије – од Далеког Истока до Прибалтике, из бивших совјетских република – Украјине, Казахстана и из далеких земаља – Америке, Немачке, Француске“.
Народно поштовање често иде испред званичне црквене канонизације. И мада нас упозоравају да превише верујемо масмедијима, чији су новинари, према мишљењу протојереја Георгија Митрофанова, члана Синодалне комисије за канонизацију светаца „почели да надувавају у новинама кампању за подршку прво идеје да се заувек памти православни борац Јевгениј Родионов, а затим и идеју његове канонизације,“ већ су осликане иконе, па су чак испеване и молитве „светом Јевгенију“. Иконе и слике са ликом мученика за Христа ратника Јевгенија постоје у 30 храмова у Русији. Конкретно, у храму апостола Петра и Павла на имању Знаменка близу Петергова, на Алтају – у Акташи, у Новоалтајску, Заринску, и тд.
На територији пограничног одреда у с.Алтај (Горниј Алтај) тамо где се стационирају граничне јединице Русије подигнута је црква у част св.мученика Јевгенија, прва међу успоменама на деветнаестогодишњег граничара Јевгенија Родионова и све момке који су погинули и Чеченији.
2006. године је у Спаском манастиру Мурома, на северном зиду капеле Св.Ђорђа, постављена табла са приказом Распећа, на успомену 10-годишњице мученичке смрти ратника Јевгенија.
Информациона агенција «Penza.News»је саопштила да је икона ратника-мученика Јевгенија Родионова на први дан Великог поста потекла миром у цркви светог Луке при пензенском онколошком диспанзеру. Према речима клерика цркве, оца Алексеја Бурцова, то се десило у време вечерње службе. Капље су пробиле на слици на два места – на једном длану и тамо, где на телу треба да буде крст. И код оца Вадима Шкљаренка из Дњепропетровска икона Јевгенија Родионова је мироточила. То се десило и 20.11.2002. године у цркви светог мученика Јевгенија на Алтају.
Ратника Јевгенија су видели у црвеном плашту и руски војници.
Крајем 2003. г. се појавила иницијатива канонизације Јевгенија Родионова као новомученика. Без обзира што је почетком 2004. године. Синодална комисија за канонизацију у Руској православној цркви аргументовано одбила његову канонизацију (пошто је пажљиво проучила околности и до тог тренутка није наишла на довољно чврсте доказе за то), поштовање ратника Јевгенија се потпуно укоренило. Да констатујемо да отац Димитриј Смирнов, председник Синодалног одељења за сарадњу са оружаним снагама и установама за заштиту права, као и протојереј цркве светог Митрофана Вороњежког „на Хуторској“ и још седам цркава у Москви и Московској области, не сумња да ће до канонизације Јевгенија Родионова обавезно доћи.
Руководилац сектора војно-вазадушних снага Синодалног одељења Московске патријаршије за сарадњу са оружаним снагама, отац Константин Татаринцев, предлаже слављење по формули „Ратник-мученик Јевгениј Родионов и други са њим пострадали ратници Андреј, Игор и Александар“.
Протојереј Валентин Сидоров је саставио службу мученику ратнику Јевгенију. Служба се састоји од стихира за мало и велико вечерње, а за јутарње – канон мученику Јевгенију (9 песама, акатист и молитва светом мученику Јевгенију).
Да наведемо молитву: «Страстотерпче Российский, воине Евгение! Милостиво приими молитвы наша с любовию и благодарением тебе приносимые пред святою твоею иконою. Услыши нас, слабых и немощных, с верою и любовию поклоняющихся пресветлому образу твоему. Твоя пламенная любовь ко Господу, верность Ему Единому, твоя неустрашимость пред муками даровали тебе жизнь вечную. Ты не снял Креста с груди своей ради жизни сея временныя. Крест твой всем нам просиял звездой путеводной на пути спасения. Не остави нас на этом пути, святый мучениче Евгение, со слезами тебе молящихся».(„Мучениче Руски, ратниче Јевгеније! Милостиво прими молитве наше с љубављу и захвалношћу, које ти приносимо пред твојом светом иконом. Чуј нас, слабе и немоћне, који се са вером и љубављу клањамо твом светлом лику. Твоја пламена љубав према Господу, верност Њему Једином, твоја неустрашивост пред мукама су ти даровали вечан живот. Ти ниси скинуо са груди крст свој да би спасио свој овоземаљаки живот. Крст твој нам је свима засијао као звезда водиља на путу спасења. Не остављај нас, који те са сузама молимо, саме на том путу, свети мучениче Јевгеније“).
А ево спомена мученика Јевгенија Родионова који је саставио јеромонах Варлаам (Јакуњин). Кондак, глас четврти: «Явился еси преудивлению крепостию, Христову терпению даже до смерти подражая, агарянскаго мучительства не убоялся еси, и Креста Господня не отреклся еси, смерть от мучителей яко чашу Христову прияв; сего ради вопием ти: святый мучениче Евгение, присно моли за ны, страдальче».(„Јавио си се….. Христово трпљење подражавајући све до смрти, агарјанског мучења се ниси уплашио, и Крста Господњег се ниси одрекао, смрт од мучитеља си као чашу Христову узео; због тога ти вапијемо: свети мучениче Јевгеније, увек моли за нас, паћениче“.)
О ратнику Јевгенију су снимљени документарни филмови, постављени су позоришни комади, има песама, његово име носе школе.
У Украјини су грађење прве цркве у част Ратника за веру иницирали борци-интернационалци Харкова. Харковски обласни савез ветерана из Авганистана је постао иницијатор предлога о градњи капеле изгинулим ратницима – учесницима локалних ратова, а у част руског војника Јевгенија Родионова. Освећење места где ће бити сазидана капела је одржано 3. децембра 2007. године. Благословом митрополита Харковског и Богодуховског Никодима донета је одлука да се сагради не капела, већ црква за 250 људи, која је затим, 23.08.2008. године, на дан када Харков традиционално и обавезно слави ослобођење града од немачких фашистичких освајача, освећена у част иконе Божје Мајке „Спасења мртвих“ као и за успомену на подвиг у вери ратника-мученика Јевгенија Родионова и других, са њим убијених војника. Ослобођењем Харкова 23.08.1943. године је завршена битка за Курск, која је означила крај прелома у односу снага у Великом отаџбинском рату.
Тако се на духовној њиви провиденцијално, али уз вољу и учешће савременика сједињује Вечита успомена на многе ратове.
Отварању и освећењу цркве је присуствовала и мајка војника Јевгенија Родионова која је цркви поклонила икону Божје Мајке „Спасење мртвих“, као и лик свог сина – хероја Јевгенија Родионова, који видимо на слици:
Љубов Васиљјевна Родионова се са сузама у очима обратила речима велике захвалности свима ко је учествовао у изградњи цркве. Служба се завршила речима протојереја Александра Зајке.
Ка новосаграђеној цркви су ових година проналазили пут и ветерани који су се борили у Авганистану, и борци-граничари, и једноставно православни верници.
Икона „Спасење мртвих“ је одавно позната не само, на пример, у селу Бор у Калужкој губернији (прво легендарно помињање је у причи о невероватном спасавању сељака Фјодора Обухова), већ и опет - позната чудотворна икона „Спасење мртвих“ из села Малижин у Харковској губернији, која се јавила 1770. године и три пута спасила сељаке од колере; из села Красное у Черниговској губернији, као и из Вороњежа, Козлова у Тамбовској губернији, на три дела, из цркве у част „Воскресења Господњег“ у Москви где је икона била пренета из цркве у част Рођења Христовог у Палашевском сокаку. «Взыщи нас, погибающих. Пресвятая Дево, не по грехом бо нашим наказуеши нас, но по человеколюбию милуеши: избави нас от ада, болезни и нужды и спаси нас», („Спаси нас, умируће. Пресвета Дево, која нас не кажњаваш због наших грехова, већ нас због свог човекољубља милујеш: избави нас од ада, болести и немаштине и спаси нас“ – тако гласи тропар).
Као што је срасла икона из московског сокака коју су Французи пресекли на три дела 1812. године, верујемо да ће тако срасти и привремено искидана Русија. О томе сведочи и јединствено, свеопште, кроз све границе прихваћено поштовање војника-подвижника Јевгенија Родионова.
Данас ратника Јевгенија Родионова поштују као свеца многи православци не само у Русији и Украјини, већ и у другим земљама. Изванредна је чињеница да руског војника, који се борио за Русију и коме су чеченски побуњеници отсекли главу 1996. године зато што је веровао у Христа, данас поштује и света Српска православна црква! У Србији га славе као Јевгенија Руског.
И нешто потпуно невероватно: у мају 2011. године „новомученик Јевгениј ратник“ је укључен у војне парастосе коју православним капеланима армије САД препоручују када су помени изгинулим борцима на дан Усековања главе Јована Претече и Дмитријеве суботе.
