У својој идејно-политичкој борби, хрватски политички лидери су се оријентисали на мађарски пример. На територији Мађарске било је признато постојање само једне и то мађарске «политичке нације». И Хрвати су приступили изради доктрине о постојању једног јединственог хрватског политичког народа. То је била тзв. теорија хрватског државног права коју су створили идеолози и оснивачи Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Теорија државног права, у мери како се развијала, постајала је све већа опасност за српско становништво Хрватске, Славоније, Далмације и Војне Крајине. Српска национално-политичка мисао на јужнословенском простору Хабзбуршке монархије није стремила да се на било који начин утапа и дели хрватске „правашке“ конструкције8, имајући у виду развој српске националне свести, постојање Карловачке митрополије, древних и богатих националних традиција и књижевности, као и оног што је најважније – фактичке, а од 1878. године и формалне самосталности Краљевина Србије и Црне Горе.
Почетком `60-тих година XIX века, упоредо са обновом политичког живота у монархији, на хрватској политичкој сцени била је формирана Народна либерална странка (народњаци), чији је духовни лидер био ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Бискуп је имао паству од око 300.000 верника, управљао је приходима који су на годишњем нивоу износили више од милион форинти, тако да је могао овој странци не само да пружи моралну, већ и материјалну подршку. Штросмајерова концепција садржала је програмске тачке које су говориле у прилог стварања широког савеза југословенских народа, чији би духовни центар постао Загреб. Национални аспект програма Народне странке заступао је принцип хрватског историјског државног права, уз покретање захтева за присаједињењем Војне Крајине, Далмације и Истре. У оквиру Народне странке, почетком `60-тих година, формира се лево крило, које је касније самостално формирало Странку права чији су лидери потом постали Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Они су у програмским одредницама своје партије објавили да желе трансформацију Хрватске у самосталну државу у оквиру Аустријске монархије или ван ње.
Појави Партије права на политичком попришту Хрватске допринела је апсолутна арбитража државе над човеком у комбинацији са развијеним правом Харбзбуршке империје, што је у затвореној хрватској аграрној средини довело до интересантне појаве: лидери Странке права били су правници који су уносили копрену легитимности у комбинацији са превртљивом демагошком реториком. Преко њих, странка је, по правилу, била повезана невидљивим нитима са домаћим и страним банкама9. Партија је увек била у добрим односима и са вертикалом власти: праваши су се ослањали на бана Левина Рауха, иако би било боље да се каже, да не би остало вечита тајна, да је у том моменту А. Старчевић био на списку оних који зависе од мађарског новца, привилегија и заштите бана Рауха, дакле оних који зависе од мађарске владе и неких неидентификованих кругова у Бечу. „Златни век“ Старчевића, прецизније његова „научна србофобија“, настаје управо у периоду владавине бана Левина Рауха, онда када су професоре, државне функционере и новинаре који другачије мисле, масовно отпуштали због супротстављања мађарском режиму уз, по правилу, порцију „Старчевићеве рапсодије“ у форми тешких увреда и личних погрда на њихов рачун. Зато је сам Старчевић двапут месечно у загребачком часопису Хрват објављивао „просветитељско-политичка расуђивања“ (као на пример „Би-ли ка Славству или ка Хрватству?“, „Име Срб“, „Пасмина Славосербска по Хрватској“ и др.). Током `70-тих година XIX века Старчевић је био уредник часописа Звекан, који је пунио својим радовима, дакле, у време када је ово издање добијало субвенције диспозитивног фондабана Левина Рауха. Раух је на тај начин награђивао оне који су му помагали у реализацији мађарско-хрватског споразума из 1868. године. На предлог да се због својих „испада“ ухапси и сам Старчевић, Раух је одговорио: «Тог не, тај је мој»10. Дакле, Раух је на просторима мађарске круне вештачки пумпао балон хрватства као противтежу Србима, док се сам Старчевић надао да ће за антисловенску и антисрпску делатност од мађарске владе и аустријског Двора „заслужити“ стварање „Велике Хрватске“ по узору на „Велику Мађарску“.
Тако да је идеолог Странке права, Анте Старчевић (1823-1896, од оца Хрвата и мајке Српкиње) покушавао да у другачијем светлу објасни историју хрватског народа и докаже да му порекло није словенско. Основне тезе Старчевићевог учења су тврдње да се савремени хрватски народ изоловано доселио на Балкан, чинио једну петину и тако био мањина у односу на остало становништво. Остале четири петине, сматра он, било је посебно становништво које је „раније насељавало Панонију, Македонију и Далмацију“11. То је било неслободно и зависно становништво састављено од бивших робова, које је Старчевић називао посебном „пасмином“ (Старчевић је свесно користио термин који се односи на животиње и зато је његов вокабулар генерално у односу на Србе вулгаран и аморалан) која је постепено насељавала простор Балкана. Старчевић сматра да назив «серб» није етнички појам и да потиче од термина „servus“ (што значи роб или сужањ). Термин „славјани“ се такође не односи на народ, већ на социјални појам који потиче од латинске речи „sclavus“ који одрећује статус народа и има исто значење као и роб и сужањ. По њему, Срби никад нису насељавали Балкан, они су били „најстарије“ становништво које је живело на десној обали Дунава, тј. на Балкану. А као „сужњи“ и „робови“ чинили су четири петине становника територије коју су после населили Хрвати. Талас хрватског насељавања, као посебне етничке заједнице и народа-„владара“ на Балкану, одигравао се у VI и VII веку, при чему су бреме владавине над потчињеним народом преузели од Авара и Византинаца. Старчевић није тврдио да су Хрвати пореклом били Готи, али је тврдио да нису ни Словени, тј. „робови“ већ, „народ-господин“. Два дела становништва – покорени народ и његов „господин“ – живели су одвојено све до прихватања хришћанства. Управо је хришћанство допринело да се асимилују у јединствен народ: «иако нису сви народи ушли у јединствени хрватски народ, у један закон вере и једно хришћанство. Тако је било на свим просторима које су освојили силом оружја“12. Кад је прихватио хришћанство, етнички чисти хрватски народ престао је да постоји, пошто се „хрватска националност која припада народу господину проширила на целокупно становништво наше домовине…“13. Анте Старчевић сматра да Срби, као покорени народ, нису могли да имају своју државу, што значи да је држава Немањића била хрватска, а династија Немањић – хрватска династија и да се Милош Обилић на Косову пољу показао као истински Хрват.
Старчевићев расистички мотив редефинисања српског менталитета био је веома снажно испољен у његовом раду под називом „Име Срб“. Он је генерално све јужне Словене, осим Бугара, сматрао Хрватима и бранио њихово право на рестаурацију „раније историјске државности“, током чијег је стварања дошло до потчињавања Срба и њиховог апсорбовања преко хришћанства – народа ког је називао „робови-сужњи-кметови“. Старчевићеве територијалне претензије простирале су се на „повијесне хрватске“ територије као што су Славонија, Војна Крајна, Истра, Босна и Херцеговина. Он је у БиХ одједном „похрватио“ два и по милиона Срба и рекао да их „тамо више нема“. Муслиманско становништво Босне као део раније „владајућег“ народа представља нешто сасвим друго, а у етничком смислу то је најчистији део хрватског народа. Директна последица и практична примена овакве тврдње било је учешће представника „чистог хрватског цвећа“ – Муслимана – у геноциду над Србима у БиХ. Муслимани су, поред учешћа у мучењима и масовним убиствима Срба, у геноцидној квазидржави заузимали и кључне државне функције. Старчевићеви савременици су говорили да је он био „апостол мржње против свега што је српско“, а да је овај текст био „памфлет и гомила бесмислица и рецепт за рат против Срба“. Српски истраживач Д. Берић рекао је за Анту Старчевића да је био оснивач „тријумфалног идентитета који ратује са реалношћу“14.
Овде се морају истаћи стереотипи и предрасуде према Србима који су више карактеристични за римокатоличку пропаганду и исказани интелектуално осиромашеним и провинцијским језиком, којим су ипак исказани идеали и вредности хрватског ћифтинско-малограђанског слоја, конзервативног до потпуног реакционизма. Зато Старчевићева парадигма и није могла да изроди позитивну активност, јер је била ограничена негативним дискурсом – деструкцијом и ликвидацијама. Карактер правашког покрета био је непомирљиво антисрпски, А. Старчевић је постао оснивач хрватске искључивости, која је генетски условила настанак усташког покрета. У контексту догађаја из Другог светског рата и локалних ратова на постјугословенском простору као злослутно предсказање звучале су речи Е. Кватерника „Ах ти Срби су нож у грлу мом народу!“15.
Анте Старчевић није постао „мртви епитаф на политичком гробљу“. Његови рецепти су имали дугорочну и вишестепену практичну примену. Овде ћемо поменути само неке од њих: у Лици (области која се данас налази на територији савремене Хрватске, до 1995. године већину становника чинили су Срби, а после етничког чишћења 1995. године, Срби су у читавој Хрватској сведени на ниво статистичке грешке) праваши су још 1901. године певали песму „Нема Срба!“. Интелектуалци-праваши су истицали да је „Старчевизам шездесетих и седамдесетих година XIX века дао нашој савременој хрватској народној мисли облик и душу“16. Интересантно сведочанство савременика односи се на 1911. годину и каже: „Тешко да постоји културни Хрват, стар 40-50 година, а да није страсни присталица Старчевића. Чак и када је Штросмајер стварао институције као што су свеучилишта, академије и умјетничке галерије, које су од нас стварале цивилизоване људе, и тада је сва омладина била на страни Старчевића“, он је „уништавао љубав према ближњима и блиским Србима и Словенима у корист обмане самих Хрвата“, којима није преостајало ништа друго него да се надају некој будућој узвишености17, која је проистицала из негирања постојања самих Срба и њиховог права да живе на „хрватским територијама“. Ово поткрепљује и сведочанство Миле Будака из 1911. године (Будак је био министар за религију и образовање у НДХ и заменик Анте Павелића, организатор геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима): „Ми немамо ништа против Срба зато што су они Срби, већ зато што су они хрватски Славосрби према тумачењу Анте Старчевића. Зато међу нама не смије и не може бити ни ријечи о сагласју и љубави… Разумије се, у нашим очима су сви Славосрби апсолутно једнаки…“18. Старчевић је задао и конкретне идеолошке координате: огроман број усташког политичког руководства су птићи из „Старчевићевог гнезда“. Управо је он био тај који је у систем хрватског националног мишљења увео тоталитаризам, а најважније је да је физичко истребљење по први пут постало његов саставни део. Генерално, слепа мржња и позив на крваву револуцију отровали су душу хрватског народа.
Једна од многобројних последица геноцида и етничког чишћења је и „хрватизација“ целокупног српског културног наслеђа. Хрвати су присвојили ћирилицу, манастире и цркве, али и истакнуте личности као што су Никола Тесла (кога називају „истинским Хрватом“, иако потиче из породице православног свештеника из Лике), Иво Андрић и др. А најсвежији такав пример је покушај хрватског председника Колинде Грабар Китаровић (донедавно високог функционера НАТО) да на сусрету са Владимиром Путином покуша да дезинформише руског председника рекавши да је и „један Хрват био руски адмирал“19. Реч је о Матији Змајевићу, првом страном адмиралу Руске флоте, оснивачу Каспијске флотиле. Матија Змајевић потиче из аристократске дукљанске породице (Црне Горе) која се преселила у Котор, а одатле у Пераст. Матија Змајевић је био католик, али никада није скривао и порицао своје српско порекло.
*******
Праваштво је, по свему судећи, у првој фази свог постојања (до 1878. године) било политички покрет у којем је идеја надилазила организацију. После погибије Кватерника у устанку из 1871. године у селу Раковица, праваштво је практично нестало са историјске сцене, све док 1878. године Аустро-Угарска није окупирала Босну и Херцеговину и када је правашка идеологија добила нови снажан импулс за развој. У другој фази свог развоја Странка права се нашла тесно повезана, како са локалним, тако и са западноевропским католичким круговима, оним који су тражили своје савезнике на Балкану. Тада је почело стварање „Велике Хрватске“, засноване на католицизму као фундаменталном консолидујућем и мобилишућем фактору, Ватикану као основној сили која је подржава споља, западноевропским вредностима и снажној подршци аустријских и мађарских владајућих кругова. Управо тако је настао правашко-клерикални симулакрум хрватског национализма.
Следи наставак…
7 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 286-287.
8 Bataković D. Tipovi nacionalizma kod Hrvata i Srba u Hrvatskoj: Sličnosti i razlike. Dialog povjesničara-istoričara. Zagreb, 2000. Knj. 2. S. 208.
9 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 303.
10 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 243.
11 Екмечић М. Срби на историјском раскршћу. Београд, 1999. С. 188.
12 Там же. С. 191.
13 То же.
14 Берић Д. Указ. Соч. Књ. 1. С. 57.
15 Екмечић М. Указ. Соч. С. 182.
16 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 273.
17 Цит. по: Там же. С. 257.
18 Цит. по: Там же. С. 298.
