Павел Сергејевич Пољаков
Поштовани читаоци, многи "бели Руси" после катастрофе настале усред рушења Руске Православне Империје, србске земље су доживљавале као другу Отаџбину. Једно од таквих сведочанстава забележено је у лепој песми Павела Пољакова, која је преузета из књиге уредника Саборника "Срби и Руси браћа по Промисли Господњој"...
† † †
Дош’о сам ти на последњи сусрет
Да поново са тобом запоју
О стенама сурове Билеће
За Србију, за мајчицу своју.
Ти си мене научила певат
И о нашој и о српској слави
Па баталих ја рибарске мреже
На Дунаву, Тиси и Морави.
Ти цветови Лазаревог огња
Нису код нас плашљиви у бури
Они и у Србији цветају
А зову их – Косовски Божури.
По принципу Праведнога Бога
Крв се лила против нашег врага
Њихов тепих Србима и нама
Прекрио је пут до Рајског прага.
Ето наше Отаџбине друге
Ја јој спремам споменик на веку
Ту сам као младић окушао
Нешто добро у лошем човеку.
Са српским пријатељима често сам знао
Проверавати козачки израз „братушка”
Док су ми сипали своју ракијицу
У шољу, уместо у малу чашицу.
† † †
МУЗЕ
Павел Сергеевич Поляков
Пришла ты для последней встречи
Что ж… вновь с тобою запою
Про скалы дикие Билечи,
Про Мајку Србију мою.
Меня ты научила петь
О нашей и о сербской славе
И ставил я рыбачью сеть
В Дунай, на Тиссе, на Мораве.
Цветков лазаревых огни
У нас не устрашались бури
Цветут и в Сербии они
Зовут их – косовски божури.
Где кровь лилась в боях с врагом
Веленьем Праведного Бога,
Для нас и сербов их ковром
Покрылась райская дорога.
Вот это родине второй
Поставлю памятник навеки –
Я там изведал молодой,
Добро в хорошем человеке.
И много раз проверил я
Словцо казачье – братушка –
Мне лили сербские друзья
Не в рюмку ракию, а в кружку.
