Напомена уредника: Поштовани читаоци, из братске Русије стиже још једна тужна вест, престало је да куца срце још једног истинског руског витеза који је проливао своју племениту крв за слободу србског народа. Упокојио се Владислав Касин, руски добровољац који је 1993. године учествовао у одбрамбеном рату србског народа у Босни и Херцеговини током којег је створена Република Српска, а 1999. године је био добровољац на Косову и том приликом је тешко рањен. Овај православни витез бранио је као добровољац Православље и у Придњестровљу 1992 и на Донбасу 2014. године.
Преносимо запис брата Војина Гушића из књиге Владислава Касина, као и саопштење Руско-српског друштва пријатељства из Москве и свештеника Валерија Мешкова. Благодаримо познатој новинарки и публицисти Ирини Ушаковој из Москве, истинском пријатељу србског народа, на послатом материјалу...
Вјечнаја памјат и Царство Небеско великом православном витезу Владиславу Касину!
† † †
Заменик председника Савеза бораца Републике Српске Војин Гушић:
Излазак књиге нашег руског брата Владислава Касина, саборца и великог пријатеља нашег рода српскога, многострадалнога, свакако да радује сваког српског патриоту. Посебно радује нас, борце Војске Републике Српске, који су били саборци са неколико стотина руских добровољаца током нашег Отаџбинског рата за слободу српског рода.
Три рата у којима је Владислав учествовао као добровољац, сама по себи сведоче о несвакидашњој личности. У српској Босни сахранио је најбољег пријатеља и побратима, света српска земља Косово и Метохија натопљена је његовом крвљу. Када је сазнао да ће место где му је сахрањен побратим припасти муслиманском ентитету, допутовао је поново у Републику Српску, састао се лично са Радованом Караџићем, председником Републике Српске и тело његовог побратима је пребачено на српску територију. Зар нам овај пример не показује да и данас у братском руском народу живи пријатељство које је тако величанствено описао велики руски син Николај Васиљевич Гогољ у свом бесмртном делу Тарас Буљба. “Нема светије везе од другарства! Отац воли своје дете, мајка воли своје дете, деца воле оца и мајку; но, то није то браћо: и звер воли своје дете! Но, сродити се душевним сродством, душом, а не крвљу, може само човек. Било је и у другим земљама пријатеља, али таквих, као у руској земљи, није било таквих пријатеља”.
Ове, као и многе друге речи руских великана, нико није у стању тако добро разумети као ми Срби. Као што ни нас нико осим браће Руса није разумео док смо се као народ супротстављали полуделом планетарном злу оличеном у данас већ дубоко антихришћанској западној цивилизацији и неонацистичком НАТО пакту. Још Достојевски са усхићењем пише о руском народу који поштује своју веру и нацију и који је листом устао да помогне многострадалној словенској православној браћи на Балкану, називајући добровољце “амблемом Русије, истинским ликом читаве наше народне Русије”.
Мислим да није претерано рећи да су и после више од сто година од смрти Достојевског, наши саборци, руски добровољци у Републици Српској и Србији с краја ХХ века, представљали исти такав „амблем Русије“ као и у време Достојевског. То су препознале и власти Републике Српске, па су 12. април прогласиле „Даном руских добровољаца“. Хвала вам што постојите браћо, у своје лично име а верујем и у име већине ветерана херојске Војске Републике Српске, поручујем: Срби и Руси – браћа заувек!
За Крст Часни и Слободу Златну!
(Из књиге Владислава Касина „За част Русије. О руским добровољцима који су се борили на српској земљи“)
Свештеник Валериј Мешков: Шта да кажем о руским добровољцима који су отишли на далеки Балкан да помогну нашој браћи Србима у борби за Часни крст и златну слободу? Ово је подвиг. Истински подвиг, за који су малобројни способни, само ретки – чак и међу православним хришћанима. На зов срца и братске љубави похрлили су тамо, у прве редове велике и свете битке... Зато је и њихова жртва света и праведна...
Прес центар Друштва руско-српског пријатељства: Владислав Јуријевич Касин (21.05.1957 - 04.02.2022) дипломирао је на Факултету рачунарске математике и кибернетике Московског државног универзитета. Учествовао у санацији последица земљотреса у Спитаку.
Борио се као добровољац у Придњестровској Молдавској Републици 1992. године; у Југославији: у Босни и Херцеговини 1993. и на Косову 1999. године; у Донбасу 2014. На Косову је тешко рањен.
«Довољно је рећи да је у свом последњем рату – у Новорусији – Владислав Касин лагано, не уступајући млађима у физичкој спремности, и природно, далеко их превазилазећи по професионалном искуству, ишао у залеђе натовских окупатора и бандитских формација Валцмана (Порошенко), Гројсмана и Коломојског. Писмено и оперативно је извршавао борбене задатке као помоћник командира извиђачке групе. И није пролио ни капи словенске крви, штедећи животе мобилисаних украјинских војника» - писао је о Владиславу његов пријатељ, слависта Иља Михаилович Числов.
«Храбар борац, Учествовао је у тако озбиљним акцијама, као што је прелазак у позадину непријатеља. Био је поуздан човек, увек је поступао по истини и правди. Од свих вољен и уважаван. Никада није одступао од својих принципа» - говори о Владиславу његов ратни друг Александар Борисович Медведев.
