Никола Маловић
Историји је познато да Руси тек под Петром Великим бродовима знатније излазе на море. То море, или – та мора су хладна: Балтичко и Црно. У огромном подухвату да се оформе кадрови руске војне флоте учествовали су Бокељи, почев од Матије Змајевића у служби Петра Великог до Војновића у служби царице Катарине Друге.
Пераштанин Матија Змајевић рођен је 1680. у Перасту, у Млетачкој републици, а умро 1735. у Таврову на Дону, у Руској империји. Поморску школу Марка Мартиновића завршава у Перасту и са 18 година заповиједа једним од очевих бродова. Због умијешаности у убиство градског капетана Вицка Бујовића, у 28. години бјежи из Пераста, ван Млетачке републике, прво у Дубровник, онда у Цариград, гдје заштиту налази код руског амбасадора Петра А. Толстоја, с ким се упознао када је ономад Толстој, са царевим питомцима, боравио у Перасту. Толстој с препоруком шаље Змајевића Петру Великом, у Чешку, у Карлове Вари, гдје се цар налазио на лијечењу. Историчар Томо К. Поповић, аутор „Херцег Новог“ (1924), пише да се Матија из Карлових Вари јавио брату, надбискупу барском и примасу Србије, писмом од 3. децембра 1712, у коме о испиту пред царем лично,. каже: „Испитивајући ме он главом од два часа, задавао ми је тако тешка питања, да их, из поморства и из војничког реда, не може бити строжијих“. Матија Змајевић постаје временом контра-адмирал, руководи флотом од преко стотину бродова, побјеђује Швеђане, трипут, постаје вицеадмирал 1716. г, а 1726. прима од царице Катарине тек установљен орден Св. Александра Невског, а 1727, и чин адмирала.
Генерал Антоније граф Стратимировић, Херцегновљанин, био је командант славеносрпског пука у јужној Русији, у Новој Србији. Његов брат Марко, који је био потпуковник у руској војсци, умро је у Кијеву, године 1789, и ту је сахрањен у Петропавловској цркви.
У руској државној служби било је шест Војновића. Сви су били из Херцег Новог, из једне куће.
Марко Николин гроф Војновић организовао је прву црноморску флоту и основао прве руске станице на Каспијском мору. Заповијеао је у знаменитој бици против Турака, године 1788, близу острва Фидониси, а доцнији адмирали руске флоте, Сењавин и Ушаков служили су у овоме рату као потчињени овом Војновићу. Умро је као „прави адмираљ у Витпском – у Русији. Оставио је у својој опоруци огромна добра у Криму Војновићима православне вјере“, пише Поповић.
Марков син Владимир граф Војновић, погинуо је 1813. као капетан руске царске гарде у страшноме боју код Кулма против Француза.
Никола граф Војновић, као капетан 1. класе заповиједао је одјељењем флоте адмирала Ушахова.
Јован граф Војнович умро је као контраадмирал у Каспијскоме мору.
Александар граф Војновић био је коњички генерал – general de cavalerie – и његова се слика налазила, до преврата, у царском Зимском дворцу у Петрограду, међу другим знаменитијем и заслужним људима за Русију.
Ђорђе граф Војновић, мајор у руској војсци, играо је знатну улогу по паду млетачке републике у Боки, нарочито док су њоме владали Руси.
Оставимо ли славне чинове потекле с наше обале у служби Руске морнарице по страни, да видимо што професор Универзитета у Одеси, Глигорович, у свом предавању из 1876. даље каже: Руси имају да захвале што је јужни крај Русије – мислећи на области које излазе на Црно море, Одесу до Херсона и Крим – дошао под руску власт и што су тамо поникли градовии у којима се развила знатна трговина кроз поморство.
Покретачи свега тога напретка, испрва на једрењацима онда и на паробродима, били су Срби из Боке. Руску су трговину под царском заставом дизала поморска предузећа и бродови Комненовића, Цотића, Ивановића, Накићеновића, Ђурасовића, Желалића, Маловића, Илића, Ђурановића, Матковића, Поповића, Мрша, Перовића, Кажанегра…
„Ова флота“, наводи Глигорович, „има огромног значаја за јужну Русију. Она је била претходница руске трговачке флоте и служила нам за доказ чињенице да су Срби и на суву и на мору учествовали у нашим општим односима. Поморство је управо препородило јужни крај Русије, а томе су највише припомогли искусни и одважни српски поморци. Они су развили данашње наше поморство, које је прије тога било на нискоме ступњу.“
Уз поморце Бокеље, о којима је професор говорио у по нас важном предавању, помена заслужује и Пераштанин Марко Мартиновић, чувени математичар и зналац поморске струке. Год. 1698, Петар Велики обраћа се Млетачкој републици са жељом да му препоручи ученог поморца код кога би се школовало 17 синова московских кнезова – будућих поморских официра. Млетачки сенат упућује руског цара на Мартиновића, тада не само експерта за наутичке вјештине, него и на једног од најбогатијих Бокеља, јер је имао приватно бродоградилиште. Мартиновић је ученике обучио кроз теорију и праксу, путовао с њима по Јадранском и Средоземном мору. У Музеју града Пераста чува се платно великог формата, с Мартиновићем и ученицима у доњем дијелу, а у горњем – са све насловима руског цара, двоглавим руским орлом и пуним именима 17 кнежевића.
Томо К. Поповић, писац прве историје града Херцег Новог
Не без поноса, уређујући ново издање 98 година након првог, ових сам дана сасвим уроњен у систем књиге Тома К. Поповића, првог Србина који је о Херцег Новом писао на српском.
Томо Крстов Поповић родио се у Херцег Новом 1853. г, у вријеме када су се Новљани борили за отварање Српске поморске школе, кад се Срби дуж Јадранске обале боре за равноправност православне вјере и за право на школовање на српском.
Школовао се у истој школи у којој је монах Јосиф Троповић, сабрат манастирске обитељи савинске, подучавао Рада Томовог, будућег Петра Другог Петровића Његоша. У истој школи Томо К. Поповић постаће временом учитељ.
Дружио се с писцима Симом Матавуљем и Марком Царом. Као библиотекар, наставник и управитељ Српске поморске закладне школе у Херцег Новом, унаприједио је рад школе и услове школовања многим генерацијама. Посветио је живот и рад граду Херцег Новом радећи на добро свих Новљана. Круна његовог хуманитарног рада је зграда-задужбина Колу српских сестара, али је ипак остао највише упамћен као историчар.
Круна његовог рада је историја Херцег Новог објављена 1924. под насловом „Херцег-Нови – Историјске биљешке – књига прва 1382–1797“.
Цитати из 1924.
Познато је, да је Бокељ некада највише живио од мора. Пошто је Бока кршевита земља, Бокељу морска пучина бијаше поље, по коме је он и орао, и копао, и сијао, и влачио и жњео.
У септембру 1801. Бока имађаше двије стотине и тридесет и осам патентанијех капетана и до три хиљаде мрнара, дочим године 1832. двије трећине трговачкијех бродова, који пловијаху под аустријском заставом, заповиједаху их све сами бокељки капетани,
Бивало је породица – као н. п. у општини херцегновској Срдаревића, Војновића, Јанковића, Сабљачића, Сенића, Маловића, Црногорчевића, Џелалића и т. д. – у којијема савремено бијаше понеколико капетана из једне куће.
Колико је силно благо Бокељ стекао путујући морем у тековину по свијету и једући крвави поморски хљеб – на коме је, веле поморци седам кора – лијепо се то огледа још и дан данашњи, уз остало, и на величанственијем дворовима некадашње бокељске госпоштине, који се нижу свуђ около наоколо васколиког залива.
Али, oсим бродова и другог имања у Боци, бивало је доста Бокеља, који и изван своје отаџбине имађаху и добара и новца, и то у Тријесту, у Цариграду, на Змирни, по Италији, у Румуњској, у Русији итд. Већи дио овог големог богаства бијаше Доброћана, Пераштана и Херцегновљана.
Када иза Аустрије Русија заузе Боку, руски адмирал Сињавин, познавајући прегалаштво и одважност Бокеља и на мору, многе бокељске трговачке бродове оборужа на Француза, против кога он онда ратоваше.
Извор: Печат
Фото: РУНЕТ
