Саборник србско-руски наставља са публиковањем материјала о Свеслловенском конресу одржаном у мају/јуну 2017. године...
Косово и Метохија су Видовдан 1867. године дочекали под турском окупацијом. Са Београдске тврђаве тек што је скинута турска застава, која се на њој развијала четири вијека. Србија се обнављала из стољетне поништености.
Тих јунских дана 1867. вратили су се у Кнежевину Србију и њени високи представници на Првом свесловенском сабору у Петрограду и Москви. Наиме, од 16. маја до 7. јуна 1867. године, на позив руског Цара Александра Другог сазван је Свесловенски сабор. Повод је био оживљавање идеје Словенства око које би се обзнанили и у заједништву заштитили интереси свих словенских народа.
На овом сабору Срби су имали најбројније учешће, а као посебни знак руске наклоности и братске љубави добили су част да сједе у првим редовима до царског Трона и да се први обрате Цару и Сабору. Поздравне ријечи у име српских представника упутио је професор Јанко Шафарик.
Као најмлађи учесници у српској делегацији били су др Владан Ђорђевић, први школовани српски хирург и пјесник др Лазар Лаза Костић. Кнежевину Црну Гору су заступала двојица војвода и сенатора, Петар Вукотић, таст књаза Николе и Илија Пламенац.
Српски представници су као главне захтјеве пред Свесловенским сабором истакли ослобођење и уједињење свих Срба! Ово ће касније, уз помоћ Русије и бити остварено.
Косово и Метохија Видовдан 2017. године дочекују под НАТО-окупацијом. У Црној Гори тек што се развила застава НАТО-савеза. Срби су данас подјељени у државицама које служе прозападним-окупаторским интересима.
У Београду је устоличен предсједник који се у свечаном обраћању потужио на српски народ да неразумно, заправо будаласто, воли своју земљу, тако „да лакше за ту земљу умире, него што за њу живи.“
Оптужио је Србе и због тога што брзо изумиру и нестају јер су „толико често желели да буду први!“ А као највећи проблем је означио митове који су Србима „стварност и то у толикој мери да им будућност изгледа као нешто сасвим непотребно!“
У Србију, Црну Гору и Републику Српску у јуну су се вратили српски представници на Јубиларном свесловенском сабору у Москви и Петерсбургу.
Од 26. маја до 4. јуна 2017. године, 150 година од оног Првог 1867. одржан је Јубиларни свесловенски сабор.
Срби су опет били једна од најбројнијих делегација, угошћена од руске браће са посебном љубављу и пажњом. На Сабору је учествовало више од 200 словенских представника. Међу Србима је био и директни потомак војводе Илије Пламенца, протојереј Јован Пламенац.
Разумјевајући животну и националну угроженост српског народа и његовог културног и духовног насљеђа, гледајући све већу окупираност и раздјељеност српских земаља и православне баштине, српски представници на Јубиларном свесловенском сабору 2017. године уједињено су усвојили заједничко српско Обраћање словенским народима и државама.
ОБРАЋАЊЕ СРБА УЧЕСНИКА ЈУБИЛАРНОГ СВЕСЛОВЕНСКОГ САБОРА 2017.
Памтећи Свесловенски сабор, који је благовјерном милошћу и отачаственом бригом рускога Цара, сазван и одржан у Петрограду и Москви 1867. године,<br>
Ми Срби, учесници Јубиларног свесловенског сабора 2017. са узвишеном љубављу, у искреној захвалности, сјећамо се братског пријема руске Царевине наших истакнутих представника из Кнежевине Србије, Кнежевине Црне Горе и Срба из неослобођених српских и иностраних земаља и славимо 150. годишњицу нашег позива на свесловенску трпезу љубави у Русији 1867.
Како биљежи љетопис, на Свесловенском сабору 1867. године, учествовало је:
12 Срба из Кнежевине Србије
16 Срба из Аустро-Угарске
2 Србина из Кнежевине Црне Горе
2 Србина из Лужице
Србе из Србије предводили су узвишени представници Кнежевине, помоћник министра правде М. А. Петронијевић, први секретар Министарства народне просвјете М. Миличевић, професор Београдског универзитета Јанко Шафарик, новинар и историчар М. Медаковић, велики српски пјесник Лазар (Лаза) Костић, те иконописац С. Тодоровић као представник младих на овоме скупу.
Двојица војвода представаљали су Кнежевину Црну Гору, Петар Вукотић и Илија Пламенац. Србе из Аустро-Угарске предводио је архимандрит Ковачевић.
Тада су наши преци Свесловенском сабору приложили молбу за помоћ у ослобођењу Србије од турских гарнизона, потом су изразили саборну жељу да се сви Срби обједине око Кнежевине Србије, а да сама Србија што тјешње гради однос са православном Русијом. Била је за то неопходна економска, политичка, образовна и културна помоћ. Срби нијесу дуго чекали на одговор. Већ 14. маја 1867. године на свечаном пријему код Цара, част да сједе у првим редовима и да се као први обрате Императору добили су посланици Кнежевине Србије.
На поздравно слово српског посланства Цар је љубазно одговорио:
„Увијек сам високо поштовао осјећаје које је према мени хранио српски народ и трудио сам се да Вам будем на помоћи…“
У времену већ поодмаклог 19. вијека, Косово и Метохија, духовно прва српска земља, била је изван оквира српског Књажевства. Српски жал за Косовом Руси су разумјели, поштовали и у њему учествовали, па је и као метафору велике српске и свесловенске жудње за слободом и достојанством славни руски пјесник Косово истакао у Химни Свесловенског сабора.
На Јубиларни свесловенски сабор (26. мај – 3. јун 2017.) Срби су пристигли као и 1867. из одвојених држава: Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Политичка слобода Срба данас је можда угроженија више него икад – српски народ је раздијељен и разасут по свијету, економски израбљиван и поробљен, а његове политичке и интелектуалне елите богате се издајством српских интереса.
Света српска земља Косово и Метохија је данас, као и 1867, окупирана.
Дакле, наши проблеми остали су исти, и умножени су. У периоду с краја 19. и почетка 20. вијека здравствена истраживања на научном нивоу, коефицијенти виталности и младости, показали су да Срби заједно са Норвежанима чине најздравији народ Европе. Данас, по званичним истраживањима медицинских фактора ризика и показатељима обољења, Срби су најболеснији народ у свијету. До 1994. године број обољелих од туморских болести у Србији, заједно са територијом Косова и Метохије, износио је 5600. Послије 1999. године и НАТО агресије на Србију и Црну Гору бомбама са осиромашеним уранијумом на подручју Србије, без Косова и Метохије, забиљежено је 33000 обољелих од малигнитета свих врста, са тендецијом раста. У грађанском рату у БиХ НАТО је бомбардовао и Републику Српску. Подаци о коефицијентима обољелости и смртности од туморских болести народа Републике Српске нису званично доступни.
Сјећајући се великих и славник претходника, полазећи од чињенице да су Срби, данас раздијељени у три државе и расијани широм свијета, један народ, ми учесници Јубиларног свесловенског сабора 2017, узносећи молбе прије свега великом братском, православном народу руском, упућујемо општи позив на:
- Неодступну борбу за ослобођење Косова и Метохије
- Поштовање Резолуције Уједињених нација 1244 о Косову и Метохије
- Заштиту права Републике Српске, која проистичу из Мировног споразума у Дејтону
- Заштиту државотворних интереса српског народа у Црној Гори
- Заштиту права српскога народа у Хрватској, која проистичу из Декларације УН о људским правима
- Заштиту српског језика и ћирилице
- Заштиту идентитетских интереса српског народа у Албанији и осталој дијаспори
(Саставни дио овог Обраћања је његовообразложење)
У част и славу представника Српства на Свесловенском сабору у Петрограду и Москви 1867. године, у љубави и вјери за будуће јединствено, слободно Српство и снажно Словенство.
Потписници:
Протојереј Јован Пламенац
Милена Бановић
Маринко Башић
Драгица Вукадиновић
Радован Вукадиновић
Стојанка Даничић
Предраг Десанчић
Биљана Ђоровић
Ранко Гојковић
Војин Гушић
Невен Ђенадија
Милутин Јаћимовић
Ново Кисин
Бранка Кубеш Радојковић
Бранимир Куљанин
Горан Лучић
Симеон Минић
Нада Неговановић
Весна Пешић
Љубомир Перуновић
Слободан Радуљ
Жељко Раљић
Алек Рачић
Миле Савић
Драгана Трифковић
Селена Трифуновић
Рада Трнинић Кела
Чврсто вјерујући да без Косовског завјета и Видовданске жртве нема ни српског васкрсења и постојања, на Видовдан 2017. године објављујемо цјеловити текст српског Обраћања на Јубиларном свесловенском сабору 2017. године.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ СРПСКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ
- Недоступна борбу за ослобођење Косова и Метохије
Косово и Метохија, као законита, историјска и духовна баштина Срба, противправно, насилно и злочиначки истргнута је из њедара Србије. Српски народ је због Косова и Метохије вјековима затиран, изгоњен и обесправљиван.
У нашем времену, када је „мит слободе и права“ признат и животињама, неслобода српског народа на Косову и Метохији достигла је врхунац пред очима лицемјерне европске просвећености и псеудодемократског западног свијета. Српски народ је изгнан, али нису његове светиње, гробови, топоними, споменици културе и српске државности. Они који су зачели лажну државу Косово то знају и то им не обећава побједу. Стога не одустају да српско-православно насљеђе предају у руке злочинаца, трговаца наркотицима, бијелим робљем и људским органима – Шиптарима, својим понизним слугама.
Захтјеви у УНЕСКО-у да у своје чланство прими „државу Косово“ биће стални и под снажном медијском пропагандом, лобирањем и уцјенама.
Српски народ полаже право на правду Господњу и припадништво народима свијета који ту правду поштују.
Прије свега захваљујемо Руској Федерацији што је својим дипломатским радом утицала да први захтјев псеудодржаве Косово за чланство у УНЕСКО-у буде одбијен. То је велика побједа правде над силом.
Морамо нагласити: силно нас боли што је већина словенских народа, посебно оних који се граниче са Србијом, гласала против законитог права српског народа на своју земљу.
Браћо по крви предака и у ријечи Словенства, позивамо Вас да станете у одбрану истине, правде и права, крви и ријечи. Подржите Србију да сачува свој комад Неба на земљи, трећи најсветији врт Православља у свијету, након Јерусалима и Свете Горе Атонске.
Косово и Метохија је душа српског бића.
- Поштовање Резолуције Уједињених Нација 1244 о Косову и Метохији
Резолуција Уједињених Нација 1244 о Косову и Метохији гарантује суверенитет Републике Србије и неповредивост њених граница.
Позивамо све словенске државе, прије свега као чланице УН, да поштују Резолуцију Уједињених нација 1244 којом се гарантује суверенитет Републике Србије и неповрједивост њених државних граница.
Повратак мировних снага Руске Федерације на Косово и Метохију једини је гарант сигурности и опстанка Срба у овом дијелу Србије, њиховог повратка из прогонства и искреног и праведног спровођења Резолуција УН 1244.
- Заштита права Републике Српске, која проистичу из Мировног споразума у Дејтону
Република Српска је насљедница средњовјековне државности у Босни и Херцеговини, нова словенска православна државоносна реалност. Стварана је у огњу глобалистичког насиља и исламског тероризма.
Република Српска је прва линија одбране православне цивилизације на подручју судара „тектонских плоча“ Истока и Запада.
Пред суптилним европским неофашизмом, под чизмом америчког неоколонијализма и у мржњи према православним Словенима, она истрајава. Као раније у рату, сада се у миру бори да заштити српски језик, ћирилично писмо, средњовјековно историјско насљеђе БиХ од злоупотребе и присвајања. То је православна хрид у мору гњева који тежи да је потопи. У Републици Српској, званичним празником, руски војник слави се као заштитник и ослободилац. Она је прва караула Србије и Русије!
Од оног часа када је потписан Мировни споразум у Дејтону 1995. године, вашингтонска и бриселска администрација не одустају да, средствима рата, у миру умање и одузму државност Републици Српској. Највећи такав напад био је покушај Велике Британије да у УН изгласа Резолуцију о геноциду у Сребреници, којом би се озваничила намјера о уништењу Републике Српске.
Сигуран ослонац српском народу у Републици Српској приликом гласања о Резолуцији о геноциду у Сребреници била је православна Русија.
Као чланови јединственог српског тијела на Јубиларном свесловенском сабору 2017. истичемо потребу заштите егзистенцијалних права српском народу у Босни и Херцеговини, која су му и дата Дејтонским мировним споразумом. Српски народ у БиХ тражи само оно што су му признали сви народи свијета – право да живи, право да се брани и право да чува сопствене вриједности.
Право на Републику Српску је минимум тог захтјева.
Молимо Руску Федерацију и све словенске братске народе да, у овом свијету обесправљености и насиља, не забораве да штитећи Републику Српску штите људско право на живот и слободу.
Подносимо иницијативу да се у Републици Српској, коју је у два наврата бомбардовао НАТО, уз помоћ Србије и Руске Федерације, оснује Институт за истраживање и документовање посљедица НАТО бомбардовања на Србију и Републику Српску.
- Заштита државотворних интереса српског народа у Црној Гори
Српски народ у Црној Гори, уз онај на Косову и Метохији и Хрватској, најобесправљенији је народ у Европи. То је трагика српскога народа која се одвија пред очима свих Словена. Од суштаствене српске земље, тог камена непокора на обали Јадрана, она је данас постала посљедњи НАТО-камен о врату српског бића. Камен који га вуче у вјечно понижење, поклоњење безбожју и на крају у нестанак.
Српски народ у Црној Гори изложен је прогону, културној и духовној модификацији, медијској блокади, насилном прикључивању НАТО савезу, који га је разарао и тровао 1999. године. Србима у Црној Гори ускраћују право на запосљење и школовање на српском језику и ћирилици. Српску православну цркву у Црној Гори проглашавају окупатором.
Народ Црне Горе у највећем свом дијелу одан је српском бићу и руском братству, Христу и Часноме крсту. Окупатор Црне Горе са посебном ревношћу разбија сваки утицај Руске Федерације и српских извора истине на српски народ у Црној Гори.
Србима у Црној Гори и свим грађанима који се противе придружењу Црне Горе глобалистичком тирјанству НАТО-а, нужна је помоћ Руске Федерације, економска, медијска и образовна.
- Заштита права српског народа у Хрватској,која проистичу из Декларације УН о људским правима
У Другом свјетском рату хрватске усташе су извршиле геноцид над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини и окупираним дјеловима Србије. По званичним историјским изворима комунистичке Југославије у Јасеновцу, једном од највећих логора за уништење Словена, на најсвирепији начин је уморено 700 хиљада Срба. Хрватска је једина земља у којој су у току Другог свјетског рата постојали усташки логори за српску дјецу. У тим логорима убијено је десетине хиљада српске дјеце, а дјеца која су преживјела геноцид поримокатоличена су.
У посљедњем грађанском рату у Југославији из Хрватске је протјерано 250000 хиљада Срба. Њихов повратак систематски отежава хрватско законодавство. Срби су од државотворног народа у Хрватској постали национална мањина са најугроженијим грађанским правима.
Хрватска је данас чланица НАТО-а и ЕУ, али у њој се и даље спроводи политика прогона српске духовности и културе. Табле са ћириличним натписима ломе, ћирилицу забрањују, православне цркве и манастире скрнаве. Српско културно насљеђе фалсификују, уклањају и присвајају, мјеста злочина над Србима скривају или измјештају. Прозелитистичким методама и данас велики број Срба прима римокатолицизам.
- Заштита српског језика и ћирилице
Ћирилица је једино писмо православних Словена. На ћирилици су се словенски народи описменили, обожили, државе васкрснули, Бога завољели. Ко хоће словенски народ да оставити без оријентира, прво му избрише ћирилицу.
По званичним истраживањима, мање од трећине испитаног узорка у Србији данас пише ћирилицом. Српска ћирилица је уврштена међу угрожена писма Европе.
Ћирилица је означена као застарјела и нефункционална још у комунистичкој Југославији. У „демократској“ Србији, која безусловно слиједи придружење Европској унији, ћирилица је сведена на пуко препознавање и минималну званичну употребу. У Црној Гори законом је прописано да се све одлуке, законска акта и дописи, јавни натписи и уџбеници штампају на латиници. Једино још у Републици Српској траје борба за минимум ћириличног достојанства.
Предлажемо да се у оквиру Свесловенског савеза оснује посебан одјел за његовање, истраживање и одбрану ћирилице.
- Заштита идентитетских интереса српског народа у Албанији и осталој дијаспори
Срба у Албанији има око 40000, а званично, по посљедњем попису становништва, само их је 155! Немају право ни на језик нити на српско држављанство.
Српски народ у дијаспори је изложен асимилацији.
Остварење циљева ове декларације минималан је услов за опстанак српског народа који би и у будућности био поносна и темељна честица слободног Словенства и словенског Православља.
ГОРАН ЛУЧИЋ
