Барски парох протојереј Јован Пламенац учествовао је на Јубиларном свесловенском сабору који је одржан у Русији од 26. маја до 3. јуна ове године.
Оче Јоване, Свесловенским сабором који је од 26. маја до 3. јуна одржан у Русији обиљежено је 150 година Свесловенског конгреса који је одржан у Санкт Петербургу и Москви 1847. године. Ви сте били једини потомак неког учесника Конгреса чији је јубилеј прослављен.
Конгрес из 1847. означава прави почетакрада Свесловенског сабора. Претходно је једно свесловенско сабрање одржано у Прагу, 1848. године. Али, оно је било крцато идејама злочиначке Француске буржоаске револуције. У ствари, то је био својеврсни масонски скуп, револуционарни. Примјера ради, Русију је представљао Михаил Бакуњин, чувени анархиста и антихришћанин. На њему је био присутан и Вук Караџић, такође масон.
Конгрес чији јубилеј смо прославили био је у својој основи хришћански. Одржан је под покровитељством руског цара Александра II, ослободиоца словенских народа и заштитника православних Словена. Он је обиловао ослободилачким жаром, како од турског тако и од аустроуграског јарма. У његовом раду учествовали су дегети Срба из три државе: Србије, Аустро-Угарске и Црне Горе. Црногорску делегацију чинили су војводе Петар Вукотић, таст књаза Николе, и Илија Пламенац, мој предак. Представник српске делегације имао је част да се први обрати руском цару на пријему који је он организовао за учеснике Конгреса.
Овогодишњи Свесловенски сабор чинили су делегати свих словенских земаља, око 200. Срби су опет дошли из три државе: Србије, Републике Српске и Црне Горе. Било нас је укупно 29. Црногорску делегацију чинили смо нас тројица: Књижевник Љубомир Јованов Перуновић, човјек чудесне енергије, који је, иако му је 82 године, одмах након Сабора отпутовао у Клондајк на сјеверу Канаде гдје, у Јукону, већ деценијама испира злато; Симеон Минић, син Лазара Минића из Никшића, биохемичар, који се са Сабора вратио у Београд да, иако му је само 27 година, брани докторску дисертацију; и ја из Бара.
Чињеница да сам једини потомак неког од учесника Свесловенског сабора из 1847. године била је посебно уважена. Почаствован сам да на самом почетку рада Сабора поздравим његове учеснике.
Које идеје су обиљежиле Јубиларни свесловенски сабор?
Јубиларни свесловенски сабор показао је да је словенска идеја и данас веома снажна. На Сабору је највише било православних, али били су ту и римокатолици, комунисти... Они су сагласни да је неопходно да словенски народи сами рјешавају своју судбину, а не да се њихова судбина рјешава у Бриселу или Вашингтону. Из тог става проистекла је идеја о стварању заједнице независних (и равноправних) словенских држава. Усвојена је декларација о поновном уједињењу Русије, Бјелорусије и Украјине која ће бити достављена државним органима ове сада три одвојене државе. Сабор је одржан под горким утиском братоубитства у Украјини. Усвојено је још низ декларација.
Сабором је, као и на његовим ранијим засиједањима у вијек и по дугој историји, доминирала свијест о првенаштву Русије у свесловенском јединству.Русија је мајка заштитница словенства али и – православља.
Овогодишњи Свесловенски сабор одржан је, углавном, на броду и имао је и своју ходочасничку димензију. Које сте све светиње посјетили?
Сабор је почео пленарном сједницом у Државној библиотеци у Москви, а завршен је вечером у Александро-Невској лаври у Санкт Петербургу. Рад Сабора по секцијама одвијао се на крузеру „Принцеза Анастасија“, док је он, системом ријека, језера и канала, пловио од Москве до Санкт Петербурга. Рад 14 научних конференција и округлих столова пратио је богат културно-умјетнички програм, књижевне вечери и пројекције документарних филмова.
Снажан тон читавом догађају дале су свакодневне посјете православним светињама: У Угличу смо били у дан када Православна црква прославља Светог Димитрија, сина Ивана Грозног који је управо у том граду убијен; наредног дана посјетили смо Преображењски манастир у Јарослављу, затим Кирило-Белозерски манастир, па чудесно мало оство Кижи на Оњега језеру у Карелији и његове дрвене цркве без иједног металног ексера; потом смо било код светог Александра Свирског, светитеља који се упокојио прије скоро 500 година а тијело му је очувао као да је душу јуче испустио; затим смо били у манастиру Валааму на Ладошком језеру и, на концу, у Александро-Невској лаври и Санкт Петербургу.
Учешће српских делегација на Сабору било је изузетно запажено. Кулминирало је заједничком Декларацијом све три делегације. Којим темама се бави ова декларација?
Идеја заједничке Декларације све три српске делегације на Сабору потекла је од апсолвента медицинског факултета у Београду Горана Лучића. Овај дивни Херцеговац је чак припремио и полазну основу Декларације и образложење сваке њене тачке. Послије смо му помогли. Горан је написао и химну младих Јубиларног свесловенског сабора која ће бити преведена на све словенске језике и на њу ће бити компонована музика. Па само да сам на Сабору тог момка упознао, исплатило се тамо поћи. Док је таквих младића, биће и Срба.
Декларацију чине сљедећи захтјеви: 1) Неодступна борба за ослобођење Космета; 2) Поштовање Резолуције 1244 СБ ОУН; 3) Поштовање Дејтонског споразума и заштита Републике Српске; 4) Заштита државотворних интереса српског народа у Црној Гори; 5) Заштита права Срба у Хрватској; 6) Заштита српског језика и ћирилице; 7) Заштита идентитета Срба у Албанији.
Указана ми је посебна почаст да Декларацију званично, на завршном скупу, предам директору Институтаруске цивилизације, предсједнику Свесловенског савеза и главном организаторуЈубиларног саборавеликом Олегу Анатољевичу Платонову. Она је уврштена у сами врх докумената Сабора.
Један од највећих интелектуалаца данашње Русије Павел Тулајев, такође учесник Сабора, у интервјуу за „Печат“ каже: „На конгресу (1867. – Ж. Ђ.) је учествовао и чувени војвода Илија Пламенац, чији је потомак, протојереј Јован Пламенац, изузетан и диван свештеник, био један од најзапаженијих делегата на протеклом Конгресу Свесловенског савеза“. Чиме сте завриједили ову похвалу?
Мислим да је то управо због тога што сам на Јубиларном сабору био једини потомак неког од учесника Сабора из 1867. године.
Професору Тулајеву, изузетно уваженом учеснику Јубиларног сабора, допало се моје излагање „Утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства“. Он је уистину православац, разумије дух православља.
Ја сам тај рад написао на броду. У комуникацији са осталим учесницима Сабора, видио сам да је дух православља код многих од њих замагњен идеологијом. Они поштују светиње, поштују Господа, али то је само манифестација, не и својство њиховог бића. Материјалистичке идеологије оштетиле су духовно биће не само појединаца, него и народâ. То је суптилна рана која тешко да може зарасти без обнове руског царства. А та рана бивствује на духу Запада, који је данас апсолутно материјалистички. Истинско јединство словенских народа може бити остварено само сабрањем око Христа. Словенски народи данас доминантно припадају православној цивилизацији. И, православна цивилизација данас доминантно сушчествује у словенским народима. Наравно, словенско јединство не може бити јединство само православних Словена. Онда не би ни било словенско јединство. Однос православних Словена према неправославним Словенима мора да проистиче из човјекољубља, које исходи из богољубља.
Професору Тулајеву допала се и збирка мојих текстова на руском „Зашто ми волимо Русију“.
Разговарао: Жељко Ђуровић
