Милана Бабић, интервју са Браниславом Матићем
Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо леп интервју који је за портал Нови Стандард са Браниславом Матићем урадила Милана Бабић...
† † †
Вријеме у којем живимо вријеме је кризе, најприје духовне а потом и материјалне. Између криза и ратова постоји нераскидива веза (Питирим Александрович Сорокин). Глобалистички утопијски пројекат довео је свијет у стање прелома у којем је опет Русија позвана да га спаси од Зла које добија никада привлачније обличје. Колика је могућност да Русија, из свог многовијековног метаисторијског угла, пронађе излаз из наметнуте дехристијанизације која свијет води у ћорсокак?
У глобализованом свијету, у коме се нова борба за Смисао и Добро незаустављиво приближава, а непријатеља је све теже прецизирати, питали смо Бранислава Матића, српског књижевника, уредника, новинара и издавача да својим пјеснички изоштреним погледом оцијени предстојећи руски одговор и улогу словенског вектора руске политике.
Шта је историјски и метаисторијски задатак Русије и колико га је данашња Русија свјесна?
– Епохална и васељенска, свечовечанска и натчовечанска. Таква је (мета)историјска улога Русије, столећима
већ. И није то тек једна драга метафора. Није ни превасходно питање геополитике, геоекономије, ресурса, светских рачуница, војних стратегија и технологија, односа политичких снага. Улога Русије исходи из њеног архетипа, из вишње идеје коју она оличава у овој „арени универзума“. То се нарочито изоштрено види од средине 15. века, када Русија остаје једина слободна православна држава.
Она тада преузима испуштена знамења од поробљене прве хришћанске државе на свету и типос (печат сила) „последњег царства“. Од тада до данас, Русија држи последњу линију одбране богочовечанства, хоризонт највише наде, она је катехон. Она је последња тврђава православља и правословља. Она задржава „синове погибељи“, „империју безакоња“, „поклонике јаросног бога и купопродајне теологије“. Из те тачке диже се драматична вертикала, прецизно објашњена у другом и седмом поглављу Књиге пророка Данила (6. век старе ере). Можемо додати и широк распон сродних тумачења, од Светог Иполита римског (3. век хришћанске ере) до Политичке теологије Карла Шмита (20. век). Или сво богомислије, сву историософију сребрног века руске културе.
Како се то испољавало у повести и времену могло се видети 965. године (победа великог кнеза Свјатослава над Хазарима), 1240. и 1242. (победе Александра Невског над Ливонским и Тевтонским редом), 1380. (победа Димитрија Донског над Монголима), 1612. (победа над пољско-католичким окупаторима и ослобођење Москве, крај Смутног времена), 1812. (победа над Наполеоном), 1945. (победа над Немцима)… Увек је последња самоодбрана Русије битно утицала на светску историју, доносила епохалне преокрете, заустављала архианарха. Отварала изгубљени „пут наш пред нама“, подизала нас ка спасоносним могућностима.
И данас је тако, само што има и једну посебну димензију, још замашнију и далекосежнију.
Коју? У чему се састоји та додатна димензија у нашем времену?
– Према преовлађујућим знацима времена, видљивим и прикривеним, материјалним и духовним, ми живимо у раздобљу краја трећег (западног) циклуса европске цивилизације. Сви показатељи упућују на то, од геополитичких и геоекономских, преко еколошких и демографских, до идеолошких, културних, етичких. То се више не може забашурити ни најмоћнијим средствима залуђивања, одвлачења пажње, паклене банализације и тривијализације. Нећемо се овде позивати на словенске и православне изворе, или на далекоисточне, или на исламске (а има их много). Најбољи умови самог Запада то одавно знају и пишу о томе.
Постоји цео један корпус литературе о „сумраку Запада“ и „дубокој кризи модерног света“; ако нисте склони пречицама, за почетак погледајте Хамвашеву Кризу света (1937), Еволину Побуну против модерног света (1934), Генонову књигу Владавина квантитета и знаци времена (1945), Шпенглерову Пропаст Запада (1918, 1922), Ортегину Побуну маса (1930), Сиоранову Историју и утопију (1960)… Ослушните вапаје Валерија и Елиота, крик Ничеа и Селина, одметништво Јингера и Хамсуна, потресну забринутост Де Местра и Шарла Пегија… Погледајте Радичину Агонију Европе, изашлу у Београду 1939, где ту драму упечатљиво промишљају такве величине какве су Берђајев, Сфорца, Морас, Бенда, Кроче, Папини, Унамуно, Ман, Диамел, Мерешковски, Маринети, Пирандело… Сви они, свак на свој непоновљиви начин, изнутра говоре о истом потонућу.
Генон је у праву када каже да „ренесанса није препород него почетак смрти“. Тада, у сржи новог антропоцентризма (васпостављаног уместо дотадашњег теоцентризма), почело је ово што метастазира у нашој епохи. Долази до расцепа између културе средстава (технологије) и душе европског човека. То постају два одвојена пута: технологија има драматично брз и колосалан развој, а душа се повлачи, стагнира, стамњује, умногоме и тоне. Пукотина из доба ренесансе данас је тешко премостива провалија. У тој провалији би све могло преко ноћи нестати. Никада у познатој нам историји нису нижи духови управљали разорнијим средствима. Никада силе нељудског порекла нису овако отворено и широко покушавале да раздвоје човека од Бога, време од вечности и историју од смисла.
Речено је: „Сводећи себе на сопствену доњу половину, на економску животињу, на плитког хистеричног потрошача, на пљачкаша планете, њених ресурса и других људи, човек Запада – homo economicus – доспео је у безизлаз. То више не могу да издрже ни природа, ни друштво, ни екосистем, ни сам човек. (…) Запад се распада у изопаченостима и демонијама, у декаденцији и страшним побрканостима најосновнијих ствари. (…) Запад више нема делотворне одговоре на судбинска питања света и човека. Не зна излаз са ове странпутице на коју је навео и себе и цео свет.“
Наметнувши свету погубно поистовећење модернизације са вестернизацијом, Запад је у великој мери своју тешку болест, своје свеколико западање, проширио на целу планету. Последице су застрашујуће. Унутарња пустиња се шири, гута људе и народе, земље и континенте. Анри де Монтерлан не претерује: „У историји света једино је Сједињеним Америчким Државама успело да скоро на целој планети снизе интелигенцију, моралност и квалитет човека. Оптужујем САД да стално чине злочин против човечности.“ (При том, дабоме, ни на трен не заборављамо чији су псеудоним и „САД“ и „Запад“ и „међународна заједница“, као ни то у чему је смисао скривања, лажног представљања. Америка је само платформа за тај опаки пројекат и његова прва жртва, можда и најстрашнија.)
Опстанак данашњег света и овог човечанства, можемо слободно рећи, зависи од тога хоће ли успети да отвори цивилизацијску алтернативу Западу. Нов пут света и човека, нов хоризонт смисла и наде, нов културни и животни образац. А само једна земља на свету има типос и све неопходне моћи да покрене, изнесе и одбрани стварање такве алтернативе Западу: Русија. Ту опет стижемо до катехона, последње линије одбране. То је та данашња додатна димензија историјске одговорности Русије, о којој ме питате.
Не рекосмо: колико је данашња Русија тога свјесна?
– И кад је изгледало да Русија тога није свесна, њени заклети непријатељи нису јој допуштали да нешто превиди или побрка. И поред отровне лукавости и мрачне интелигенције коју имају, такво је њихово држање, необузданост њихове омразе. Треба им бити захвалан због тога. Кад вам неко стави нож под грло, или вам на ваше очи копа гроб, ви то свакако не можете погрешно протумачити.
Русија има кругове високопосвећених који добро виде и разумеју смисао ове прастаре игре. Знају ко би, и зашто, да смртоносним плетивом премрежи руско небо. Али Русија има и оно што њени важни мислиоци – од Солжењицина и Валентина Распућина до Шафаревича и Панарина – отворено називају издајничком петом и шестом колоном. Шеста је опаснија. Наслеђене из совјетског периода, раширене по дубини и ширини руске државне и друштвене структуре, рачунајући на поводљивост маса и ентузијазам „корисних идиота“, као и на провинцијално епигонтство лажних елита, ове агентуре настоје да замагле руску свест и смање будност. Да вежу руке и очи Русији, отупе њен самоодбрамбени нагон. Нарочито су јаке у областима високих финансија, медија и „креативних индустрија“. Њихови највиши представници непосредно су повезани са јудеоамеричком глобалистичком куполом и њеним агендама.
Иако су суштински неспојиви, утисак је да коегзистенција руске патриотске власти и ових мрежа траје предуго. Има ту много узнемирујућих нејасноћа. Снаге које чине темељ и окосницу „пројекта Путин“ из неког разлога избегавају, већ двадесет година, да засеку у то тровачко ткиво. Да одстране уљезе и успоставе пуну контролу над руском мега-државом. Кад се споља буде видело зашто, бојим се, за Русију и оне који се у њу уздају, могло би бити касно. Врх руске патриотске власти свакако зна много више од нас, верујмо (засад) и да добро процењује. Можда је заиста реч о старању да се не отвори превише фронтова истовремено.
Поврх тога, ваља имати на уму да је руско време империјално и да пулсира другачије од нашег. Друкчије су то размере и рачунице. Не треба од Русије очекивати нестрпљење и непромишљене пречице, затрчавање на танак лед. Много тога што Русија данас гуди, опрезно се надамо, чуће се сутра. Али она, на овој фреквенцији историје, са оваквим „апокалиптичним убрзањем“, не сме себи дозволити тромост, сентименталност и кашњење. Да би испунила свој (мета)историјски задатак, Русија треба да учини само једно: да одбрани себе и свиленим гајтаном веже оне који долазе да је пониште, убију. Ако одбрани изворну и истинску Русију, и овога пута спашће свет. То је једна од великих тајни руског катехона.
Колика је опасност да средиште духовног Запада буде пребачено у Москву те да „опкољена, оклеветана, под санкцијама, на нишану, под притиском издајника шесте колоне“ Русија падне на искушењу да побиједи Запад преузевши његов културни и цивилизацијски модел? И да ли бисмо онда уопште могли говорити о побједи?
– Била би то неизмерна победа, али не Русије него њених и непријатеља словенства, непријатеља европске Европе. Са становишта свете Русије, био би то облик самопоништења, врста смрти. Са становишта евроаријских народа уопште, било би то катастрофа можда и већа него она из фебруара и октобра 1917.
Писао сам да није проблем са „глобализмом“ у томе што је он „амерички“, него у вредностима на којима се темељи. У демонији новца и идеологији поживотињења људи, у неоколонијалном поробљавању и паразитирању, у големовско-франкештајнском рату који води против богообразног Човека, личности и народâ. У бесомучном пљачкању свих ресурса планете и угрожавању њеног голог опстанка. У поклоњењу ништитељским култовима. (…) Ако планетарно средиште таквих идеја и поретка постане Москва, то ни за кога разумног неће бити нимало прихватљивије. Нећемо се томе ништа мање одупирати. А измештање из Америке средишта светске олигархије, или онога што метафорично називам глобалистичком куполом, одавно није само опасност него епохални план који је увелико у фази извршавања. Али за нову платформу није пројектована Русија него Кина.
Одлично је то објаснио и документовао Кери Болтон у огледу „Глобалистички пут свиле“ (објавио сам превод тог важног написа на Нацији у октобру 2017). Као што је 1917. прешла са премалене и истрошене британске острвске на америчку континенталну платформу, светска олигархија тачно сто година касније, према многим непобитним показатељима, напушта компромитовану америчку и настоји да пређе на дуго припреману кинеску платформу. Учини се да је последњих пет америчких председника, тих кловнова инсталисаних од стране глобалистичке куполе, имало задатак да замајава свет док се овај Велики Прелаз не доврши.
Ствар је готовљена дуго. Болтон: „Западна олигархија, нарочито америчка, дуго је већ сањала о обезбеђивању ресурса, тржишта и радне снаге у Кини. (…) Рокфелерови су 1956. године основали Азијско друштво. Трилатерална комисија је основана 1973, првобитно ради јачања економског блока између Европе, Северне Америке и Јапана, али (како неки тврде) и због постављања темеља за улазак Кине у глобалну привреду. Претходне године је Хенри Кисинџер, близак Рокфелеровима током целе своје каријере, посетио Кину и започео дијалог. У години оснивања Трилатералне комисије, 1973, Дејвид Рокфелер боравио је у Кини и вратио се са еуфоричном сликом маоистичке државе као ‘друштвеног експеримента’, ‘једног од најуспешнијих и најважнијих’ у историји.
Савет за спољне послове, труст мозгова глобалиста, одиграо је кључну улогу у развоју односа између Кине и Америке. (…) Након почетног отварања Кине од 1973. године, догађаји су се брзо смењивали до те мере да су историчари Ниал Фергусон и Мориц Шуларик назвали кинеску и америчку привреду симбиотском и сковали назив Кимерика. Џорџ Сорош је 2009. године у Фајненшл тајмсу предвидео да ће Кина заменити САД на месту ‘лидера новог светског поретка’. Године 2017. кинески председник Си, пре економског самита у Давосу, објавио је намеру Кине да преузме водећу улогу у ‘глобализацији’. (…) Глобализација која се одвија под доминацијом Кине није разлог за славље противника глобалистичке олигархије, упркос претпоставци да то ‘представља пораз САД’.“
У том светлу треба разумети и „Нови пут свиле“, као и иницијативу „Појас и пут“. То су, не заваравајмо се, несумњиво глобалистички пројекти у којима прву и последњу реч има јудеоамеричка плутократија. И идеја, и новац, и значајан део технократске управљачке структуре потичу отуд. (Имате код Болтона мноштво имена корпорација и људи, конкретне токове новца и пројектне задатке.) Тако осмишљен, „Пут свиле“ знатно урушава Евроазијску економску унију и додатно опкољава Русију. Кина се дизајнира и као много прихватљивија рука којом ће јудеоамеричка плутократија покушати да уђе на руски Далеки исток и у Сибир. Са њиховог становишта, све ово има и езотеријску димензију „затварања круга“, „намиривања рачуна“: управо је контрола над старим Путем свиле, пре више од миленијума, била извор економске и финансијске моћи оне „добро организоване мањине“ која је изнутра преузела хазарски каганат и намеравала да га учини својом дуговеком империјалном платформом.
Дакле, није у плану да средиште Запада буде премештено у Москву. Русији је ту намењена улога „млађег партнера“, помоћника, опслужитеља. И улога послушне сировинске базе, нереметилачке. Да би то могло бити тако, Русију треба сломити, раскоренити, духовно и идеолошки препарирати. Претворити је у бесмислену копију Запада, у мутанта. Зато руска самоодбрана по значају и домашају толико надилази саму Русију. Зато то, и овога пута, није ствар само једне земље и једног народа. А сама опасност често има благотворна дејства, јер нас приморава да дајемо оно најбоље од себе. Што каже Јингер: „Оно што нас не убија чини нас јачим. Оно што нас убија чини нас страшно јаким.“
Да ли се СССР распао услијед „дезертерства елите у епохи катастрофе“ (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа у историји побједа Запада“ (Александар Александрович Зиновјев)? Или је и једно и друго?
– И једно, и друго, и много тога још. Разуме се, сложен је то феномен, на многим разинама ствари, унутрашњим и спољашњим. Са много вектора утицаја и узрочно-последичних веза. Но кључно је: Совјетски Савез распао се зато што му је истекао рок употребе. Није више било унутрашње снаге и спољне воље да се улаже у прикривање његових огромних унутрашњих слабости и провалија. Напротив, плански му је наметнуто напрезање које ће те слабости претворити у самртни ропац. Спољну одлуку о покретању „фазе распада“ донели су, средином седамдесетих, недуго након објављивања првог модела Римског клуба под насловом Границе раста (1972), исти они метаполитички центри који су 1917. стајали иза револуције. Мењана је унутарња структура светског поретка, пројектовано је ступање у „униполарни глобализам“, други пол је требало уклонити.
Објективна историографија данас ту више нема недоумица: ништа у тој револуцији 1917. и потоњем совјетизму није било уистину руско, осим страшне наивности и ужасне жртве. И идеја, и финансијери, и главни извршиоци (вође, ударне формације и агентурне мреже), спољна и унутрашња логистика… били су неруски, заправо противруски. Погледајте национални састав првог бољшевичког Политбироа. Колико тамо нађете Руса, отприлике толико је та ствар и била руска. А било их је, угрубо речено, мање од пет одсто. Ако се добро сећам, више од 90 одсто њих припадало је једном етносу, али не руском, и једној религији, али не православној. Случајно? Дабоме, у свему томе лукаво су коришћене видне мањкавости руске државе и елите, исцрпљеност народа и раслабљеност руске идеје. Коришћене су и неке друге добро проучене настројености, попут архетипске наклоњености Словена ка идеји друштвене правде или пак руског „нагињања ка анархичности“.
Револуција је, дакле, споља припремљена, изазвана и изведена усред ратног хаоса и дотад највеће кланице у историји евроаријских народа. У деценијама које су следиле, неки облици тако створене државе и друштва су у извесној мери русификовани, нарочито кад се одговор на искушења морао заснивати на готово мистичном руском патриотизму. Нарочито се то видело у Великом отаџбинском рату. Али, на ширем историјском плану, то није могло променити предзнак и смисао Совјетског Савеза. Његове укупне последице за Русију су веома тешке. Данашња Русија не може тек тако избрисати совјетско наслеђе, поготово његову ратну херојско-ослободилачку страну, али га мора много строже и храбрије преиспитати. Мора разгрнути те сваковрсне туђинске наслаге и потражити сопствене здраве темеље, старије од слома. Ако се вредносни систем данашње Русије буде темељио претежно на совјетизму, онда се ни Русији ни Европи не пише добро.
Мислиоци које помињете, Панарин и Зиновјев, осветлили су две важне стране те „геополитичке катастрофе“, како распад Совјетског Савеза назива Путин. Панарин је објаснио како је раскорењена и корумпирана совјетска елита могла тако брзо да дезертира, иступи из националне одговорности и приклони се спољним газдама, уз потпуну идентификацију са агресором. Зиновјев, кога сам лично познавао, потпуно је прозрео Запад, али и предочио погубне заблуде руске дисидентске интелигенције, сажевши их у реченицу: „Циљали смо комунизам, а погодили Русију.“ Обојица су у праву и треба им се често враћати, не бисмо ли избегли „историју за понављаче“.
Јасно је да је нова борба неизбјежна. Ако је тренутно на снази заузимање контроле над владама традиционалних држава, које се десило услијед „распада хијерархије која је изгубила везу са Богом“ (Татјана Грачова), да ли „повратак“ Бога у руски устав значи припрему за васпостављање Свете Русије?
– Прастара и непрекидна је то борба. Нови могу бити само неки елементи методологије и технологије, али је њен темељни образац архетипски и свевремен. Света Русија није интелектуална конструкција него жива надстварност, оквир и поприште једног заветног призвања. Мост ка божанском на „великом маршу човечанства од праисторије ка надисторији“ (Калајић). Има своју космологију, антропологију, сакралну географију, религијску и културну традицију. Има своје песнике, свештенике, визионаре, хероје, мученике. Њено пулсирање можемо пратити од најдревнијег евроаријског мита, тог вишег реалитета који одавно нисмо способни да сасвим разумемо, до данашњих читања евроазијског и словенског несвесног. У широком распону тумачења, рецимо од Фјодорова, преко Лава Гумиљова, до Дугина. Или од Јесењина и Кљујева, преко Тјутчева, до Јурија Мамљејева. Цела једна песничка традиција и многи висови руског православног боготражитељства заснивају се на тајанственој самосвести о Светој Русији.
Неки аутори називају је есхатолошком државом и Унутрашњим континентом.
Када кажемо Света Русија, то звучи потпуно природно и логично, подразумевајуће. „Замислите како би бесмислено звучало ‘Света Португалија’ или ‘Вера у Камбоџу’“, вели Дугин у Мистеријама Евроазије. Света Русија живела је и када је видљива физичка Русија привремено замирала, нестајала са лица земље. Један од најузвишенијих израза Свете Русије је помињани мистични руски патриотизам. Додајмо ту и идеју о сакралности цара, миропомазаног владара, боговенчаног самодршца.
То што сада Русија и изменом Устава објављује да је Божија и да ће се бранити до краја, да ће испунити своју улогу катехона, само додатно показује у каквом времену живимо. Толике су размере ништитељства, толики цинизам Велике Наопакости, толика силина бесловесног залуђивања, толика изгубљеност оријентације да је Русија морала у Устав да „уведе Бога“, баш као што је и Србија морала да напише, већ у преамбули, да је Косово и Метохија њен неотуђиви део, њено срце, смисао и мера. Неопходно је учврстити се у својим пресудним упориштима. Највећа искушења нису иза, него испред нас.
У свему ономе што предстоји, колико словенско јединство и самосвест могу помоћи, колико нас могу учинити јачим?
– Могли би помоћи много, можда и пресудно, када би постојали. А постоје ли? Још пре век и по Леонтјев је указивао, тоном болне критике, да племенско словенство постоји, али славизма, као културне творевине „или више нема или још нема“. „Културни славизам, тај органски систем особених идеја, та надградња изван и изнад појединачних локалних (племенских) и личних интереса, или се истопио под укупним деловањем католичанства, византинизма, германизма, ислама… или ће тек рећи своју праву и најважнију реч.“ Из свог угла, представу о словенском културном јединству разложно доводи у питање и Николај Трубецкој.
Постојало је осећање, солидарност, крајња жртва за друге Словене. Постојали су херојски, молитвени, градитељски и други подвизи. Сетимо се и дивних примера Адама Мицкијевича (предавања из 1841) или Алфонса Мухе (Словенска епопеја), Достојевског (оштри просрпски и словенофилски текстови 1870-их), Толстоја („Српски чланак“ из 1908.), Чајковског (Српско-руски марш, 1876), Леонида Андрејева (чувени текст о Србији из 1914)… Али, стицајем разних околности и утицаја, на тој стварној основи није надограђено словенско културно јединство или бар јединствено поље многолике словенске културе. Како је било у време Леонтјева и Трубецкоја, нажалост, тако је и данас. А само она велика словенска култура може бити чуварица словенске идеје, самосвојности и самосвести.
Својим питањем Ви сте заправо назначили велики путоказ најбољима међу Словенима, од Прага до Москве, од Варшаве до Београда, Бањалуке, Подгорице. Многи у нашим окружењима, столећима па и данас, чине све што могу да никада не дође до успостављања словенске самосвести о целини, о јединству, о нашој „заједници успомена и нада“. Али ми треба мирно и упорно да радимо оно што је до нас, много промишљеније и много систематичније него досад. Ако паметно сејемо, тако ћемо и жњети.
Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Опрема текста: САБОРНИК
Фото: РУНЕТ
